Partibrejkersi u Guči

Dvadeset dve godine kasnije, prošlog ponedeljka, 52. dragačevski sabor trubača otvorila je operska diva Radmila, takođe Bakočević, i to je bilo prvi put posle dužeg vremena da „srpski Vudstok“ ne startuje na „politički pogon“. Od 2005. „trubačku feštu“ su otvarali:Velimir Ilić, ministar za kapitalne investicije, Vojislav Koštunica, premijer Srbije (2006), Milorad Dodik, premijer Republike Srpske (2007), ministar Milutin Mrkonjić (2008, 2009, 2010) i Aleksandar Konuzin, ambasador Rusije (2011). Organizatori su ove godine odlučili da stave tačku na „politizaciju Sabora“, al’ šta im vredi...

Neki novinar je, naime, tokom otvaranja festivala, „čuo“ da je Radmila saborsku himu „Sa Ovčara i Kablara“ otpevala uz onaj „nakalemljeni“ stih o drugu Titu: „Druže Tito, primi naske u redove partizanske“ iliti „druže Tito, bijela lica, kad ćeš doći do Užica“. Pa je sve to objavio u novinama. I još dodao da je Radmila bila Brozova ljubimica, što je razbesnelo četnikolike veseljake kakvih je bezbroj na ovom ovčarsko-kablarskom hepeningu. Ali su i organizatori pobeseneli na novinare – „vi ste uvredili našu opersku divu“ – rekli su na jednoj konferenciji za štampu, iako su svi novinari, osim onog jednog, bili saglasni da Radmila nije pevala o drugu Titu, već je pesmu izvela u izvornoj verziji.

Fatamorgana je, inače, karakteristika Guče u sedam dana avgusta. Tamo možete videti svašta zašta ste ubeđeni da je samo optička varka. Slovenca sa kokardom, Hrvata sa šajkačom, Brazilce iz orkestra „Go East“ kako igraju „moravac“, četnike u majici sa likom Slobodana Miloševića na kojoj piše: „Znam i gore od mene“... A možete primetiti i premijera Ivicu Dačića kako se šeta sa holivudskim glumcem Armandom Asanteom u pratnji trubača, mada to baš i nije fatamorgana.

Premijer i glumac, takoreći kolege, izistinski su se pojavili u četvrtak predveče u Guči. Dačić je kitio trubače dvohiljadarkama, a Asante sve okolo fotografisao, valjda da bi svojim pajtosima u Americi pokazivao slike sa ovog „safarija sa poludivljim plemenima po Amazoniji“. Slikao je, recimo, pečeno prase i jagnje („this is a lamb“ – što reče jedan kažiprstima imitirajući rogove), oduševljen, kao da je ugledao jetija, lično.

Pre Dačića, u zgradu gučanskog Načelstva, gde je ćaskao sa novinarima, ušli su momci iz njegovog obezbeđenja i počeli da pretresaju ormane, fioke, police... Jedan od njih, u gornjem elementu kafe kuhinje, nabasao je na flašu sa žućkastom tekućinom... Otvorio je čep, pomirisao, i pitao osoblje: „Šta je ovo?“

- Pa, rakija... – oglasio se neko. Valjda da bi bio siguran da u pitanju nije tečni eksploziv, član obezbeđenja je malko i cugnuo, pa kada je video da mu nije ništa, to jest da nije eksplodirao, završio je bezbednosnu procenu šljivovice od pedeset gradi.

Dačić, koji je još pretprošle godine kao ministar policije u Guči na poklon dobio majicu „Meni seks ne treba, Vlada me j... svaki dan“, objasnio je u četvrtak novinarima da majicu čuva, ali je ne oblači iz razumljivih razloga. I obećao da će odsad, kad je on premijer, gledati da takvi „njemu lično simpatični natpisi“ promene smisao. Uz to, zadivio se nad mudrošću „našeg naroda da opiše raznorazne probleme“.

Inače, i ove godine raznorazni političari pojavljuju se u Guči svaki dan. Oni mu dođu nešto kao „partibrejkersi“ – kada vidite pojačano prisustvo policije na ulicama, žurke po ćoškovima za trenutak staju, i svaki dvolitarkom piva naoružani saboraš izvije vrat da vidi koji to izlazi iz crne limuzine. Pa kad vidi, nastavi započete redovne aktivnosti. Zato nije ni čudo što se prvi put u istoriji Dragačevskog sabora sa glavne bine u četvrtak pred ponoć čula i pesma Partibrejkersa, ali onih originalnih, „Kreni prema meni“, koju je odsvirao orkestar Dejana Petrovića, zbog čijeg koncerta se Dačić, kako je rekao, i pojavio u Guči. A Petrovića, istinskog majstora trube, lokalni zli jezici već su proglasili „režimskim čovekom“. Desilo se naime da su trubača Dejana Lazarevića iz Požege, koji je u nedelju uveče trebalo da svira u pratnji Svetlane Ražnatović na njenom koncertu u Guči, odjedanput „diskvalifikuju“ pošto je u međuvremenu dao nekoliko intervjua (pored ostalog i Danasu) gde je kritikovao organizatore „zato što su mu rekli da svira sa Cecom, a niko mu nije rekao koji repertoar, niti je sa njom imao probu“. Neko je odlučio da umesto njega Ražantovićevu na koncertu prati Dejan Petrović, čiji je najveći fan, jelte, Dačić. Tako da se u kuloarima odmah počela tražiti tajna režimsko-žitorađanska veza ove „leteće izmene“.

- Da ne sviram sa Cecom, saznao sam iz novina – rekao nam je juče Dejan Lazarević.



Soba u Guči tokom Sabora trubača podrazumeva da vi spavate u domaćinovoj spavaćoj sobi, a domaćin spava u kolima. Ili, ako ima sreće, u garaži.

- Baš prošle godine kad je bila truba kod nas je spavao onaj novinar što ga je Velja optužio da mu je silovao ovce – pričaju nam ponosni domaćini.

Gučani sabor zovu “truba”. Kad je bila “truba” - kažu kada valja opisati kakav događaj koji se dogodio u vreme Dragačevskog sabora.

Kućica je u centru Guče. Lepo sređena. Na spratu su dve sobe i kupatilo.

- Moraću da vas ogradim gore. U sobi pored vaše je članica žirija, etnomuzikolog – namiguje domaćin „vragolasto“.

Zbog ritma ludih gučanskih noći dogovoramao tajne detalje – ključevi od ulaznih vrata su pod otiračem. Ako članica žirija, etnomuzikolog, stigne pre nas te noći, ona će ostaviti otključano. Ako mi stignemo prvi – mi ćemo ostaviti otključano. „A šta ćemo ako se niko od nas ne pojavi?“

Seoski turizam u Guči, dakle, nije na nekom visokom nivou.

- Meni ovaj Sabor dođe kao tradicionalna sedmodnevna elementarna nepogoda – kaže jedan od žitelja Guče, kome tokom „fešte“ u goste dođu svi znani i neznani, pa je, veli, više na gubitku, nego na dobitku.

- A što je Dačić rekao da je u pitanju srpski brend? – pitamo ga.

- Ma koji brend! Pijanka, rođo! Znaš šta je pijanka!? – odgovara.

Sami Gučani umeju da kažu da je na njihovom festivalu bilo naroda i s ovoga i s onoga sveta. U Guči su svake godine, pa i ove, bar u ikonografiji, redovno viđani i Karadžić i Mladić, iako je u pitanju potpuno abnormalno mesto za tihovanje. Tamo samo ekstremno netalentovani fotograf ne ume da napravi antologijsku fotografiju, recimo, Slovenca u Mladićevoj majici kako u jednoj ruci drži zaponjak, u drugoj bakšiš za trbušnu plesačicu orijentalno-srpskog dizajna, a desnom nogom nateže pivo od dve litre ispod suncobrana pivare koji izgleda kao da umesto piva prodaju srneći gulaš. Ili tri Srbina kako se istovremeno valjaju u blatu, povraćaju i jedu hamburger. Ili četiri Srpkinje kako prave špagu na šanku i izvode trostruki salto sa stola. Izvorno narodno stvaralaštvo tu najčešće ostaje u drugom planu, jer kad mediji svode statistiku, obično se piše da je „u Guči popijeno osam miliona hektolitara piva, izjedeno 11.800 prasadi i jagnjadi“, dok se tek negde na kraju teksta navodi: „Na saboru je održano i takmičenje trubača...“

Guča je tako postala mesto gde je važno biti viđen, naročito politički viđen, jerbo je njen značaj prešišao seosko-vašarsku dimenziju i pretvorio se u događaj nadnacionalnih dimenzija, manje uštogljen od Bemusa, manje alternativan od Bitefa, nikada oficijelno u potpunosti priznata kulturna manifestacija na kojoj je sve dozvoljeno. Pa bi na pozivnici trebalo da piše: „Ono što vidite u Guči, ne pokušavajte kod kuće - u pitanju su utrenirani profesionalci“.