Đavo u Marini Abramović

Tekst je originalno objavljen u dnevnom listu Politika.

Marina Abramović je ponovo u vestima, ovoga puta povodom dugometražnog (1 sat i 45 minuta) dokumentarnog filma o njenom životu i radu, čiji je naslov „Umetnik je prisutan”. Film se za sada prikazuje samo u njujorškom „Filmskom forumu”, a televizijsku premijeru na mreži HBO (koja je producent), imaće idućeg meseca.

Dokumentarac o Marini je „fascinantan”, konstatuje kritičar „Los Anđeles tajmsa”. „Legendarnu umetnicu performansa prikazuje nam kao ličnost čiji se život i rad prepliću mnogo ubedljivije nego što smo zamišljali”.

Film je inače režirao Metju Akers, čija su specijalnost upravo televizijski dokumentarci. On je sa svojom ekipom Abramovićevu pratio tokom 10 meseci u šest zemalja, snimivši stotine sati sirovog materijala, da bi u završnoj montaži ubacio i arhivske snimke nekih njenih projekata koji su je učinili slavnom – kao što je svojevremena 16-časovna vožnja u krug jednim pariskim trgom, ali i čuveni performans iz 2010. u njujorškom Muzeju moderne umetnosti, kada je, kao glavni eksponat, više od 700 sati provela sedeći na jednoj stolici, sa drugom preko puta nje na kojoj su se smenjivali posetioci, da bi se međusobno u tišini gledali.

„Los Anđeles tajms” citira i šta je ta predstava značila njoj samoj. „Posle 40 godina tokom kojih su ljudi mislili da sam luda i da treba da budem u bolnici za mentalne bolesti, konačno sam dobila sva priznanja… Ja sam bila ’alternativna’ od rođenja. Izvinite, ja imam 65 i ne želim više da to budem. Želim da budem uvažavana pre nego što umrem”.

U intervjuu sa Marinom Abramović, kojeg povodom filma objavljuje „Volstrit džornal”, kaže se da je ona poslednje četiri decenije posvetila radu koji je „između ekstrema glasnosti i tišine, saradnje i konfrontacije”. Na pitanje zašto joj je bilo važno da u tolikoj meri pred kamerama otkrije samu sebe, odgovorila je:

„Želela sam da šira publika shvati šta sve znači stvaranje u umetnosti performansa. Jedini način za to bio je da odustanem od svoje privatnosti i omogućim jedan objektivan pogled. Režiser u početku nije verovao da ova umetnost može da bude toliko transformativna i bio je sasvim zadovoljan svojim pesimizmom. Počeo je kao potpuni nevernik i na kraju postao veliki vernik.”



Objašnjavajući motive koji su je podstakli da u Hadsonu, država Njujork, osnuje „Institut za očuvanje umetnosti performansa” koji će nositi njeno ime i biti otvoren 2014, Abramovićeva je rekla da joj je prvi cilj da javnost obrazuje kako da gleda na tu umetnost, koja je „prošla kroz mnogo promena, uz enormnu količinu nerazumevanja”. „Nije svaki idiotski gest performans”, rekla je, navodeći pre svega primer pop zvezde Lejdi Gage i njene haljine od mesa.

Što se tiče projekata koje bi želela da realizuje u svom institutu, kaže da je jedan od njenih velikih snova da od Dejvida Linča zatraži da snimi film od 365 sati. Takođe želi da stvori platformu za saradnju sa naučnicima i primenu novih tehnologija.

„Njujork tajms” je, pored prikaza filma, takođe objavio i izuzetno provokativan intervju (u svom nedeljnom „Magazinu”) pod naslovom „Đavo u Marini Abramović”. Prvo pitanje koje joj je postavio, bilo je da li je na pomenutom performansu u Muzeju savremene umetnosti, koji je videlo 750.000 posetilaca, imala procenat od svake ulaznice, kao muzičari?

„Dobila sam toliko malo da to ne želim ni da kažem. Moj honorar je bio tačno 100.000 dolara, što pokriva godinu dana mog rada, a povrh toga moram da platim pomoćnike i zakupninu za poslovni prostor”.

Na konstataciju novinara da je opisivana kao „ekstremno zavodljiva, podjednako za muškarce i žene”, Abramovićeva je odgovorila da je „veoma usamljena u hotelskim sobama”. Podjednako otvorena je bila i u odgovoru na intimno pitanje o ugradnji silikona u svoje grudi. „Imala sam tada 40 godina i bila očajna posle saznanja da je Ulaj (nemački umetnik performansa Frank Uve Lejslepen, koji joj je bio životni partner od 1976 do 1989. – prim.) napravio dete 25-godišnjoj devojci koja mu je bila prevodilac. Osećala sam se debelom, ružnom i neželjenom. Zašto ne upotrebiti tehnologiju, ako možete, da obodrite svoj duh?”

Na kraju, objasnila je svrhu svog plana da se kad umre, sahrana obaviti sa tri kovčega istovremeno na odru u Beogradu, Amsterdamu i Njujorku, s tim što se neće znati u kojem je njeno telo. Na to ju je podstakao izuzetno skroman poslednji ispraćaj Suzan Sontang, sa kojom je drugovala u poslednje četiri godine njenog života. Abramovićeva zbog toga želi da sa ovog sveta ode po mudrosti sufista da je „život san, a smrt buđenje”. U testamentu će ostaviti nalog da svi ožalošćeni dođu obučeni u jarke boje, jer će sve to biti „njen život”.