Ismail Kadare: Oslobođenje Srbije od Kosova

Albanski pisac, Ismail Kadare, jedan je od najvećih evropskih pisaca. Kadare je dopisni član Akademije moralnih i političkih nauka u Parizu od 1996. (umesto slavnog filozofa Karla Popera), dobitnik prestižnih evropskih nagrada za književnost i odličjâ francuske Legije časti. Napisao je 45 knjiga. A o njemu je napisano desetak. Njegov francuski izdavač Fajar, pored posebnih izdanja knjiga, objavio je sabrana dela u dvanaest tomova na francuskom i albanskom. Knjige Ismaila Kadarea prevedene su širom sveta. Među najznačajnijim su romani: General mrtve vojske, Hronika na kamenu, Zima velike samoće, Palata snova, Koncert, Piramida...

Pisci su savest svoga naroda, ponekad i jedne epohe. U intervjuu koji je dao specijalno za NIN i čije delove možete da pročitate na stranicama B92, otvoreno govori o činiocima koji čine tu savest, o Balkanu i bolnim tačkama, posebno o Srbima i Albancima sa Kosova. Ismail Kadare govori na svoj način: otvoreno stavljajući sve svoje intelektualne karte na sto. Teme intervjua su svakako polemične, pa ipak smatramo da su nesumnjiv doprinos dijalogu o miru i prijateljstvu na Balkanu.

Književna kritika o vašem delu piše vrlo pohvalno: upoređuju vas sa Homerom, Danteom, Kafkom. Da li ove izuzetne ocene doživljavate i kao dodatnu odgovornost najpre pred čitaocima vaše zemlje, a zatim Balkana i sveta?
Nisam protiv emancipatorske uloge koju književnost ima, ali književnost nije ona koja može rešiti probleme u svetu. Možda bi se to i moglo dogoditi, ali samo pod uslovom da književnost izgubi svoju osobitost. Da budem jasniji: vi ste me malopre uporedili sa nekim velikim imenima, što predstavlja zadovoljstvo za svakog pisca. Ali, poređenja, pored toga što se često ispostavi da su netačna, mogu biti i opasna. Evo, na primer, malom broju ljudi će pasti na pamet da je Homer bio prvi i, na sreću, jedini književni kolos koji nije imao ni najmanje kritičkih rezervi prema ratu! Shodno današnjim zakonima, on bi svuda bio zabranjen. I ovo što sam upravo rekao uopšte nije fantazija, znajući da se nedavno proširila glasina da se od Ujedinjenih nacija zatražilo da zabrani, iz sličnih razloga, Dantea Alegijerija! Prirodno, bilo bi dobro da Ujedinjene nacije, umesto izmišljenih krivica pesnika, pročitaju Dantea onako kako treba, kako bi naučili od njega kako treba osuđivati zločine protiv čovečnosti, što je Dante učinio bolje nego same Ujedinjene nacije!

Nedavno ste objavili knjigu eseja Nesloga, koja je ocenjena kao jedna od vrhunaca albanske misli. Govorite o “teškim odnosima Albanaca sa samim sobom“, kritički tretirate i međusobne odnose balkanskih naroda, odnose sa Evropom. Oštri ste prema svojoj zemlji, ali i prema njenim susedima, prema Grcima, Srbima, Turcima.. Kao da postavljate nemilosrdno ogledalo pred svima. Mislite li da će vaše balkanske kolege preduzeti slične poduhvate prema svojim narodima?
Želeo bih zaista da se tako nešto dogodi. To bi bilo dobro za sve nas. Dozvolite mi da ponovim ideju da postoji jedno zajedničko dobro i jedno zajedničko zlo na Balkanu. I upravo smo nesposobni da ovo, bar za sada, razlikujemo. Naša razmišljanja su još uvek uhvaćena u staru zamku: tvoje zlo je moje dobro. I obratno. Političkim elitama na Balkanu je veoma teško da se oslobode ove zamke. One nemaju ni sposobnosti ni vizije za tako nešto. One se kreću od nacionalističke nadmenosti do kosmopolitskog ponižavanja. Ujedinjenoj Evropi nije lako da se sporazume sa Balkanom, sa svojim problematičnim poluostrvom. Ali, možda ne treba ni da je isuviše krivimo. Ne treba da zaboravimo da, pored nas, ona ima još tri svoja poluostrva! No, da se vratim na slučaj Evrope. Njeno je razumevanje nekako drugačije kod Balkanaca. Poznato je bezrezervno divljenje Albanaca prema Evropi i Americi. Ovo se, možda, desilo jer smo gubitak Evrope proživljavali tragičnije od drugih. Još tridesetih godina jedan naš pesnik je napisao da mi „volimo Zapad tragičnom ljubavlju“. Ova tragika je bila naročito naglašena tokom komunističke izo-lacije. Vi, balkanski Sloveni, uzdržaniji ste, a ovo iz razloga što vi zajedno u Evropi i sa Evropom imate slovensku porodicu, dok mi nemamo „evropskih rođaka“.

Ovde bih dodao da neracionalno divljenje nije dovoljno. Uz to smatram da Balkanci treba da budu počastvovani što se Evropa ozbiljno bavi njima. Naravno, Evropa svojom kontinentalnim dimenzijama može izazvati i nesporazume. Jedan od primera loše interpretacije evropskog mišljenja, može predstavljati odnos svake države same sa sobom. Kako bi otklonila nesumnjivu opasnost od nacionalizma, koji zaista predstavlja opasnost za svakog, a naročito na Balkanu, Evropa izgleda kao da podržava izvesni vid gušenja nacionalnog identiteta. Drugim rečima, kao da nam kaže: vaši nedostaci se javljaju iz razloga što volite svoju zemlju više nego što je to potrebno. Mislim da ovde leži nesporazum. No, nedostatak ne dolazi zbog toga što Balkanci vole svoj narod, nego što ga vole na pogrešan način. Da biste zaista voleli sebe, vi morate voleti i druge. Stoga, savet koji dolazi iz Evrope bi trebalo da glasi: ne treba da sebe manje volite, već da sebe volite bolje. Zato sam ovom pitanju, više–manje, između ostalog, posvetio pažnju u svojoj poslednjoj knjizi.

U svojim knjigama, naročito u „Neslozi“, vi obuhvatate celokupnu kulturu ovog regiona, njegovu istoriju, strasti, folklor, politiku i njegove nesreće. Odakle potiču svi ovi konflikti?
Ova pitanja mnogi ljudi postavljaju svuda. Na prvi pogled izgledaju isuviše jednostavna, izuzetno jasna, čak izazivaju nestrpljenje da se na njih odgovori. Međutim, odmah nakon toga, sledi drugi utisak - jasnost iznenada pokriva oblak sumnje: kada su stvari tako skandalozno, tako okrutno jasne, zašto se ne nalazi rešenje? U čemu je prepreka?
Na jednom međunarodnom susretu književnika u Švajcarskoj, nakon pada komunizma, sećam se pisca koji je nestrpljivo čekao da uzme reč, da se ispovedi o svojoj zemlji bivšeg komunizma. Kada je došao njegov red, iznenada je postao zbunjen i potresen, a razlog je bila vest iz njegove zemlje o studentskim protestima koji su se odvijali pod zagonetnom parolom: „Dole narod!“ Uvek se setim ovoga kad god se začuju pesimistički uzvici o Balkanu bez budućnosti. Oni se često ponavljaju kao onaj studentski: „Dole Balkanci!“ ili „Nek idu dođavola Balkanci, zajedno sa svojim evropskim snovima!“ Bio sam uvek protivnik ovakve vrste cinizma, koji je i te kako začinjen nacizmom, kako bi bio upečatljiviji. Mi smo ovde zbog nečeg drugog. U prvom redu, da učinimo dostupnom ideju o tome šta je, zapravo, napredak čovečanstva, čiji je neodvojivi deo i naš, balkanski napredak.

Nasleđe prošlosti kao da nam ne dâ da izađemo iz mržnje i da se domognemo budućnosti. Kako možemo pomoći ovim narodima u rešavanju njihovih konflikata? Zašto umetnici i pisci ne služe kao posrednici?
Književnost može tome doprineti, ali je neophodno razumevanje stvari. Taj problem, koliko je složen, toliko je i jednostavan. Kosovo naseljava većinski narod koji se naziva „albanski narod“. Poznato je da se na našoj planeti mesta, zemlje, gradovi, ne određuju ni po drveću, ni po srnama, već po ljudima. Ukratko, zemlja i ljudi na njoj - idu zajedno. Kosovo naseljavaju pre svega Albanci, i stoga se ono smatra albanskim. Postoji vizija koja se ovome suprotstavlja. Prema njoj, Kosovo je srpsko, nezavisno od činjenice da tamo žive uglavnom Albanci. U ovom neskladu je izvor svega. Postojalo je vreme kada je takav nesklad bio dozvoljen, ali ono pripada kolonijalističkoj epohi i ono je zauvek nestalo. Kosovo je bilo kolonija, poslednji apsurd u Evropi. Zbog toga se i Evropa umešala sa zakašnjenjem, ali surovo, radi normalizacije stanja..
Da se vratim neskladu: zemlja – ljudi. Za to je utrošeno mnogo energije, a u tome su Balkanci majstori. On počinje pitanjem: ko je ranije došao na Balkan? (Drugim rečima, onaj ko je prvi došao smatra se zakonitim vlasnikom zemlje, a drugi neka ide gde god hoće!) Što se tiče argumenata, isticano je da je Kosovo kolevka Srbije, kao i sećanje na Kosovsku bitku iz 1389. Zemlja na kojoj je vođena jedna bitka, makar ona bila fatalna po jedan narod, ne može odrediti, čak ni delimično, njegovu “kolevku”. Ukoliko pogledamo istoriju Evrope, najveće bitke su obično vođene na tuđim teritorijama. U takvim slučajevima bi svet, a naročito Evropa, imao toliko kolevki da bi nastao haos koji ne bi bilo lako razmrsiti. Pored toga, čuveni boj na Kosovu nije ono što se uči u jednom delu škola na Balkanu. Njegova suština je izmenjena kako bi se prilagodila današnjoj politici. Izmenjeni su, na primer, učesnici alijansi, zatim ko je protiv koga ratovao, što je osnova svakog rata, i tako redom.
Motiv isterivanja jednog naroda, projektovan od davnina, a koji nikad nije osuđen, razgolićen je, i skandalozno poduprt i tom bitkom, u vreme kada se trebalo dogoditi suprotno: bitka iz 1389. godine mogla je biti osnova istorijskog prijateljstva.

Ubeđena sam da veoma dobro razumete osetljivost srpskog naroda prema kulturnim spomenicima na Kosovu. I očaj koji je izazvan njihovim paljenjem.
Potpuno razumem i opravdavam ga. Govorite o spaljenim srpskim crkvama tokom 2004. godine. To je bio monstruozni čin. Međutim, pre nego što je to bio antisrpski čin, to je bio antialbanski čin. I najteži udarac koji je zadat slobodnom Kosovu. To je bio pokušaj udaljavanja Kosova od Evrope i svih zapadnih saveznika. Da odjekne Miloševićeva teza da Albanci sa Kosova ne vode borbu za slobodu, već rat iz verskih ubeđenja. Da se kod Evropljana izazove osećaj kajanja za intervenciju na Kosovu. Od prvog trenutka sam osuđivao ovaj varvarski čin. Bilo je logično da ogromna većina albanskog naroda osudi ovaj čin, i to se, uistinu, i dogodilo. Vlada Kosova se izvinila međunarodnoj javnosti i odmah je doneta odluka o obnavljanju spaljenih crkava.
Na moje veliko iznenađenje, nisam čuo da se sprovela istraga o ovim neočekivanim paljenjima. Istraga i privođenje počinilaca bili bi izuzetno važni. Albanska strana je posumnjala da se radi o velikoj provokaciji. Istorija nam nudi mnoge primere provokacija koje su izazvane paljenjem hramova.

Kiš, Drašković i Pavić

U jednom intervjuu ste govorili kako se divite grčkoj antičkoj književnosti. Na pitanje da li biste mogli napisati slično i o srpskoj književnosti, odgovorili ste pozitivno. Čak ste dodali da biste to smatrali savršenstvom svoje stvaralačke savesti. Da li ste ostali pri tom stavu?
Jesam u potpunosti. Možda će ovakav odgovor izazvati kod određenih krugova nepoverenje i podsmeh, ali, i pored toga, ponavljam ovakav svoj stav. Nadam se da će se u ovom delu Evrope prihvatiti evropska civilizacija. A tada ni vaše pitanje, ni moj odgovor, neće zvučati iznenađujuće.

Imali ste priliku da se upoznate sa piscima iz bivše Jugoslavije. Sa njima ste razgovarali i razmenjivali mišljenja. Šta nam možete reći o tome?
Koliko se može videti, pisci, takođe, nisu anđeli. Nije isključeno da u vrućim oblastima kao što je naše poluostrvo, oni, takođe, ponekad mogu izgubiti orijentaciju. Naglašavam reč ponekad. Dakle, reč je o privremenom gubitku osnovne orijentacije. Nije mi bilo teško susretati se sa jugoslovenskim piscima, čak smo razvili prijateljstva, kao sa Danilom Kišom. Sprijateljili smo se još 1984. godine tokom jednog međunarodnog foruma književnika. Tito je već bio umro, a Enver Hodža je još uvek bio živ. U međuvremenu, albansko–jugoslovensko neprijateljstvo je uveliko cvetalo. To nam, ipak, nije smetalo da se sprijateljimo toliko da je tokom jednog izleta brodom, jedan kolega rekao da ne može da veruje da su jedan albanski i jedan jugoslovenski pisac proveli sate, ne samo razgovarajući kao dva prijatelja, nego i zbijajući šale.

Drugi pisac sa kojim sam razmenjivao mišljenja, ali sa kojim se nisam sreo, bio je Vuk Drašković. Mogu reći da onoliko koliko sam se sa Kišom razumevao u svemu, toliko se sa Draškovićem nisam ni u čemu. Jedno njegovo otvoreno pismo iz 1987. godine, objavljeno u pariskim novinama Le monde diplomatique, predstavljalo je otvaranje petnaestogodišnje polemike između nas koja možda ni danas nije okončana. Drašković me iskreno savetovao da odustanem od svojih stavova vezanih za pitanje Kosova, da jednostavno odustanem od „nasilnika, pobunjenika, od onih koji ugrožavaju mir, koji uništavaju kulturu, od Puškinovih ubica“… Moj odgovor nije predstavljao model elegancije, i bio je u potpunoj suprotnosti sa njegovim mišljenjem. Na kraju, naša se korespondencija okončala nadom da će Evropa poverovati jednom. Uistinu, to se i dogodilo.

Neopredeljeni pisac bio je Milorad Pavić. Njega sam susreo nekoliko puta, ali je on vrlo malo govorio i stoga je bilo izuzetno teško razumeti njegova stanovišta. U sebi sam prvo mislio da realisti poput njega, inače, malo pričaju. Nakon toga sam pomislio da, možda, nije želeo da razgovara sa mnom zbog moje etničke pripadnosti. Kada nas je jedan nemački kolega, na kraju, predstavio, on je samo izgovorio: „Ja vas poznajem”. Ali i ovo ste mogli prihvatiti po sopstvenoj želji, kao dobro ili kao loše. Jednom rečju, bio je to savršen primer neopredeljenosti!