Kazna za uši - Ekstremno garažno rokanje još uvek traje

Njihov najnoviji hit singl „Daddy“ se vrti na domaćim listama a bend se posle live nastupa u emisiji Bunt na RTS-u prvi put predstavio publici u novoj postavi, pojačan ženskim vokalom Anom Milosavljević i novim bubnjarem Vladimirom Markovskim (Totalna destrukcija, NBG, Andre Williams).

Grupa je nastala u jesen 1986. godine u Beogradu, a iskristalisala se iz niza školskih sastava koje je predvodio pevač i gitarista Ivan Đorđević Ivek. I danas, posle više od 20 godina od prvog javnog nastupa, KZU i dalje proizvodi neograničenu količinu energije svojim deformisano/lucidnim zvukom koji ravnodušnim ne ostavlja čak ni muzičke kritičare najistančanijeg ukusa. Povodom novog albuma i obeležavanja 20 godina Brzih bendova Srbije, razgovarali smo sa Ivekom.

•Već dugo se najavljuje vaš novi album - kako on napreduje i kada možemo očekivati da će biti objavljen?

Već smo smiksali jednu stvar i pustili je u etar, ali sve ostalo još uvek nije smiksano. Ako smo već čekali 12 godina, ne želimo da to baš zbrzamo. Tako da ne mogu tačno da kažem kada bi album trebalo da se pojavi ali ne vidim ni logiku u ovom vremenu izdavanja albuma kao albuma. Verovatno ćemo ići sa spotovima i video klipovima i nekom vrstom radijskog singla. Posle ove pesme će ići bar dve, pa na neki način kad se skupe singlovi to će biti najava albuma, kao u stara vremena 50-ih i 60-ih godina kad su bile aktuelne singl ploče. Za sada i nemamo neki konkretan dogovor sa nekom izdavačkom kućom.

•Da li misliš da danas u vreme interneta i sve bržeg načina konzumiranja muzike album ima drugačiji smisao i svrhu nego u doba vinila ili kaseta?

Godinama unazad, a konkretno i naš album koji je odavno izašao, albumi bendova nemaju dovoljnu promociju, za njih se zna samo u uskim krugovima ljudi. Ako sam iz svog džepa ne platiš promocije po raznim medijima, televizijama i radijima, izdavačke kuće teško da to mogu da izguraju, teško je bilo i pre 10-15 godina a kamoli sad. Forma albuma po meni više nema isti smisao kao nekad. Mi smo zato već na naš sajt postavili tu jednu pesmu, tako da ljudi mogu da odu na www.kaznazauši.com i da skinu je. I dalje, kako koju pesmu budemo završavali postavljaćemo ih na sajt. Mislim da je to korektno prema ljudima, jer izdavaštvo kod nas u Srbiji nije baš zaživelo. U ovim kućama koje sam do sada obišao uglavnom su mi odgovarali: čekaj da prođu izbori, čekaj da prođe ovo ili ono...

•Da li uspevate na snimku da sačuvate energiju koja prašti na live nastupima?

Jako smo zadovoljni kako smo snimili. Snimali smo u Višoj matematičkoj školi. Naš prijatelj Dragan Novković koji je tamo profesor nam je izašao u susret prošlog leta i otvorio studio. Tu se dosta snimalo, većina ovdašnje scene tamo snima svoje demo snimke ili albume. U poslednje vreme su se po pitanju opreme baš potrudili da obezbede sve ono što je važno za snimanje, tako da su uslovi fenomenalni. Snima se u pro-tulsu, jeste digitalna varijanta, ali zaista zvuči odlično. Imaćemo još jednu seansu krajem juna jer je ostalo da snimimo još nekoliko stvari. I miks ove prve pesme je rađen na tom istom mestu, a radila ga je Beogradska škola zvuka, tako da smo vezani za studente. Sve vreme dok smo snimali tu su se motali neki klinci koji žele da vide i nauče kako se to radi, tako da je to naše snimanje albuma prošlog leta imalo i neku edukativnu notu, a nastavićemo i ovog leta. I na kraju smo jako zadovoljni kako to zvuči. Ja sam, kao i uvek, autor svih pesama.

•Da li je muzika KZU još uvek „ekstremno garažno rokanje“ kako ste sami sebe okarakterisali na početku karijere?

Čitao sam na Popboksu neku recenziju našeg koncerta nedavno održanog u Beogradu i vidim da se to ljudima dopada i da je ono što je nekad svirano, kako se izrazio autor recenzije, i dalje sazreva, tako da rastemo, razvijamo se u vremenu zadnjih 25 godina i to je sada jako dobro. To ekstremno garažno rokanje još uvek traje i verovatno se najviše vidi na našim koncertima. Sve što mogu da kažem da ljudi mogu da nas čuju na KZU zvaničnom Youtube kanalu, ono što smo radili prošle godine uživo u emisiji Bunt, i da treba da dođu da čuju kako zvučimo na koncertu.

•Sada nastupate u novoj postavi, pojačani ženskim vokalom?

Konačno se sve uklopilo. Imamo klavijaturu već skoro dve godine, i to je ta želja da ne budemo trio jer trio je pomalo hermetička priča i nekako mi je postalo monotono da nemam još jednu gitaru ili klavir ili već neku vrstu harmonskog instrumenta koji može na neki način da se obogati ono što komponujem i pravim. Što se tiče ženskog vokala, na tu ideju sam došao kada smo pravili neke sešne na „tajnoj lokaciji“, a to je super zato što se okupe i sviraju razni ljudi, razni muzički pravci i tu sam zapazio Anu. Tako je sve jako lepo počelo - naš basista ima splav na Savi i mi smo bukvalno ceo materijal radili na reci. Bilo je fenomenalno, zato što je ambijent predivan, sve vreme su se čamčići kačili na splav i ljudi su nas slušali i donosili nam pivo... Tu smo sve napravili a onda smo samo prešli u studio, snimili i eto sad još ostaje da se smiksa.

•Nedavno ste svirali na festivalu Vračar Rocks! na Božidarcu - da li misliš da bendovima nedostaju takvi prostori za svirke?

Svakako da takvi prostori nedostaju. U Božidarcu je fenomenalno, velika je bina i kada smo svirali tamo bukvalno sam se osećao kao na Velikoj sceni Doma omladine, tog je gabarita stejdž. Svirali smo mi po svakakvim mestima, na malim binama na koje jedva nekako bend stane, ali to nam je koristilo da pravimo koncerte i vežbamo naše stvari, a da istovremeno budemo opušteni.

•Trebalo je da nastupite na obeležavanju 20 godina Brzih bendova Srbije ali ipak ste odustali - zašto?

Nama je problem bio datum. Prvo je koncert bio zakazan za 21. april i tada smo pristali da sviramo, a kada je sve odloženo za 29. april, ja sam već mesec dana pre toga znao da neću biti u to vreme u Beogradu i to je jedini razlog što ne sviramo. Samo me zbunjuje što je bilo najavljeno da ćemo svirati i mi i Plejboj a organizatori su znali da nećemo. A postoji i ta priča o Areni za onu manifestaciju „Volim ‘90-e“. Oni su napunili Arenu ne zbog toga što su ti izvođači dobri i popularni, nego zato što se to mesecima ranije najavljivalo i reklamiralo. Mislim da bi i Brzi bendovi Srbije mogli da napune Arenu kada bi ta promotivna kampanja bila bolje urađena i duže trajala, recimo do novembra, kada su i bili BBS pre 20 godina. Ne vidim razlog da se to reklamira neposredno pred izbore, znači to opet ima veze sa politikom a ne sa muzikom, što nije dobro, izgleda da te dve stvari kod nas moraju da se vezuju jedna za drugu.

•Da li je u vreme pojave BBS muzička scena bila drugačija?

Mislim da nije ništa posebno drugačije. I tad je sve išlo po sistemu štap i kanap kao i danas. Jedino što smo tada mi bili mlađi 20 godina pa je bilo više energije i želje da se svira, ali nedostaju uslovi za normalan rad i funkcionisanje. A to nije nemoguće, na sto kilometara od nas, negde u Hrvatskoj na primer, stvari su sređene i sve funkcioniše kako treba. A kod nas ne znam kada će stvari da se srede - u smislu regulisanja autorskih prava, izdavaštva i ostalog. Mi se trudimo i dalje i ne odustajemo, ali to ne znači da nećemo, jer sve ima neki svoj vek trajanja.

•Ali usprkos tome ima dosta mladih bendova - da li pratiš njihov rad?

Mi smo svirali nekoliko koncerata sa grupom ŽeneKese, a evo sad nedavno na Božidarcu smo nastupali iste večeri kada i Stuttgart Online i Nežni Dalibor. Osim toga, imamo prostoriju u Bigzu gde i svi ti bendovi vežbaju, tako da se svi poznajemo i koliko možemo međusobno podržavamo i reklamiramo jedni druge i mislim da je to na obostranu korist.

•Kakvi su vam dalji planovi - neki koncerti, festivali...?

Za sada nemamo ništa još precizirano. Nedavno smo svirali u Nišu, Novom Sadu i Beogradu. Za Novi Sad mi je žao što su to isto veče u drugom klubu svirali Kristali, a nije dobro kada se tako poklopi da istovremeno sviraju slični bendovi sa sličnom publikom. Osim toga bilo je baš malo ljudi, ali mi smo svejedno odgruvali dobro jer uvek sviramo isto, bilo da ima pet ili 50 ili 5.000 ljudi. U Nišu je bilo malo drugačije, mislim da su ljudi tamo više željni svirki, Novi Sad ipak ima Exit. Ljudi izdvoje dosta novca za festival, a i inače je u Srbiji problem platiti kartu za koncerte bez obzira koliko košta jer jednostavno se nema odakle. Osim toga sada je u toku i Jelen top 10 turneja, koja je ove godine besplatna, što je zaista fenomenalno jer ljudi u nekim gradovima gde nema često koncerata, na primer u Vranju, mogu da dođu na stadion i gledaju sve te bendove, što sve mnogo znači za celu scenu i za rokenrol zvuk. Inače je zaista teško naplatiti karte za koncerte, dešava se da ljudi jednostavno sede ispred lokala i piju pivo iz plastike jer ne mogu da plate da uđu. Mi smo na primer prošle godine svirali u Zaječaru posle ne znam koliko godina u jednom malom mestu gde staje sto ljudi i to je bilo krcato, ali isto tako je i cela ulica ispred bila prepuna, tako da smo posle koncerta komotno mogli da izađemo napolje sa akustičnim gitarama i nastavimo da sviramo.

Rokenrol himna Srbije

Prvi singl KZU „Deri kamen“ bio je u to vreme apsolutni kult - hit među nezavisno orijentisanim mladim naraštajima, a treba pomenuti i ženski odani deo publike koji je atmosferu na svirkama činio specifičnom u svakom pogledu. Sopstveni zvuk su okarakterisali kao „ekstremno garažno rokanje“. Bend se istakao pobedom na Zaječarskoj gitarijadi, dobijajući nagradu za najbolji nastup, ujedno na Festivalu Brzi bendovi Srbije Đorđević je proglašen za najboljeg gitaristu, a pesma „Koska“ je proglašena za rokenrol himnu Srbije.