Neobično dobra knjiga

Kad čujem izraz „bestseler“, nešto mi se stegne u stomaku. Ne krene mi ruka automatski ka revolveru (verovatno zato što ga i nemam) ali...

Kod nas, knjige koje se dobro prodaju su po definiciji paraliterarno smeće. Polupismeno, nezanimljivo, lepljivo od patetike... konačno – jeftino.

No, kad mi u dva dana tri ozbiljna pisca skrenu pažnju na novu knjigu već poznate autorke (sve uz rečenicu – „a i koleginica ti je“), zaista se potrudim da dođem do primerka; makar da ga prelistam. Ako se ispostavi da se radi o onome što sam očekivao i čega sam se plašio, lako ću knjigu pokloniti nekoj zaludnoj baki iz komšiluka.

Inače, ja sam poznat kao težak namćor, užasan konzervativac sa, kako kažu, shvatanjima XIX veka, bez imalo smisla za humor. Pitajte moje saradnike. Prijatelje. Čak i porodicu. Svi će vam reći isto.

Ali, kad je počeo da čita novu knjigu Jelice Greganović (Ispod sedmog neba, Laguna, 2011, pročitajte odlomak u PDF-u), ovaj sredovečni pesnik... se promenio.

Kad je moja draga nezakonita ušla u radnu sobu i videla me kako opušteno sedim u fotelji, sa nogama na tabureu i knjigom u ruci, živa se prepala (lekarka je, zna i sluti šta sve može da se desi ljudima u ovim godinama, naročito sa ovakvim životnim navikama); zabrinuto me je upitala da li sam se šlogirao. Ne. Na licu njenog osvedočenog baksuza počelo je da se pojavljuje nešto neuobičajeno: osmeh.

Kao nekad davno, dok sam čitao Džeroma K. Džeroma, Efraima Kišona, Friđeša Karintija... Dakle, veoma davno.

Kako beše ono „sve srećne porodice su... svaka nesrećna porodica je...“? Toga se svi sećaju. Imam utisak da, i kod nas, i u svetu, u poslednje vreme svi pišu samo o nekim nesrećnim porodicama. O nekim grozomorno tužnim ljudima. O bedi. Sirotinji. Gladi. Bolestima. Ratovima. Silovanjima.

Prosečan građanin ovog tužnog poluostrva čim se probudi uključuje radio ili televizor. Kobajagi, da čuje vremensku prognozu. Ali, usput, čuje i vesti. Pa se snuždi. Potom na poslu čita novine, gleda novosti preko interneta, sluša šta pričaju kolege… i još više se rastuži. U gradskom prevozu, na putu kući, izgaze ga sapatnici i saputnici. Ako pre povratka svrati i po bakaluk, dopuzi do kuće, nesrećan do plača. Potom, slede porodične muke: žena, deca, računi, kvarovi na vodovodu, struji… Leže u krevet, ponekad se iskreno nadajući da sutra izjutra neće otvoriti oči.

Zaboravili smo da život pokatkad ume da bude i lep. Da one šašave stvari koje gledamo i doživljavamo svakog božjeg dana mogu da budu i simpatične.

Imam utisak da je porodični život za savremenog čoveka postao neka vrsta muke. Nešto, što se proživljava samo zato što „tako mora“.

Jelica Greganović nas na to podseća.

Iskreno, ništa novo ona nama ne kazuje; sve o čemu piše do sad su doživeli i preživeli skoro svi ljudi na ovoj planeti. Piše o roditeljskom navikavanju na odrastanje dece, o preteranom zaštitničkom stavu koji svi prema svojim „mladuncima“ imamo, o brizi za vaspitavanje, oblačenje...

Da li postoji Deda Mraz? Šta matori (misli se : mi, roditelji) traže na Facebooku? Kako izdržati kolektivno gledanje fudbalske utakmice sa muškarcima u kući? Kako se pripremiti za svadbu (nije bitno čiju, bitno je da se ide kolektivno)? Kako spremiti dečju sobu? Šta se sve nalazi u jednoj ženskoj torbi? Kako oteti mobilni telefon detetu? Kako se izboriti sa majstorima? Kako naterati „oca porodice“ da ne hara noću po frižideru...

Usput, Jelica Greganović ne zaboravi i da nam, kao nekakav topli, barokni interludijum „podvali“ i kratki esej o emigraciji, dijaspori, ljubavi prema svojoj zemlji, svojem jeziku, potom duhovitu raspravu o ulozi knjiga u životu svakog čoveka, tužnu ali ne patetičnu priču o belom hlebu, sladoledu sa velikim „S“, kojeg obavezno prati osmeh, proji i ostalim divnim i, nekako mekanim stvarima. Onim kojih se takođe sećamo sa osmehom.

Da ne propustim i ovo: ja, zapravo, u ovom momentu i ne znam o čemu pišem. Kad sam počeo da čitam Ispod sedmog neba, prvo sam pomislio na Čehova. Jasno, počeo da poredim, iako to i nije tako jednostavno. Svi se boje takvih poređenja. Onda, odjednom, na strani 131 knjige pronalazim: „U Čehovljevom pričanju priča najviše volim upravo ono što su mu mnogi kritičari zamerali – Čehovljeve priče nemaju, za tu literarnu disciplinu pretpostavljenu, konstrukciju koja predviđa zaključak, odnosno kraj. Mnoge njegove priče se završavaju „prebrzo“ ili prosto imaju kraj koji sakato, odrezano štrči. Ali svako ko se potrudi da pogleda svakodnevni život, videće da život mrda neočekivanim pokretima i da u njemu nema mnogo logike i pravila, upravo onako kako je Majstor Čehov rekao: „U životu se ljudi ne ubijaju, ne bese i ne izjavljuju ljubav u svakom trenutku. Veći deo svog života jedu, piju i govore besmislice“. Ali on je znao i da nema boljeg života od onog koji imamo i koji zato treba primećivati, o njemu pisati, čitati i živeti ga svaki dan. I baš zato Čehovljeva svakidašnjica ne prolazi, od nje su sastavljeni životi ljudi koji su živeli pre sto, hiljadu ili deset godina, upravo onako kao što ona i danas čini naše živote.“

Iskreno, mislim da je ovo sasvim dobra definicija, i najbolji mogući prikaz knjige Jelice Greganović. Samo ono „Čehov“ u tekstu zamenite sa „Greganović“. Da, ona piše danas. Pa šta. Svejedno. Siguran sam da će njene priče, kao i Čehovljeve, preživeti.

Rečenica Jelice Greganović u prvom momentu liči na manirističku. Ali, to nije tako. Nije me mrzelo, otišao sam u biblioteku i posudio knjige koje je objavila ranije (Priči nikad kraja, 2008; Samo da ti kažem, 2009; Od reči do reči, 2010) – kod Jelice Greganović „manir“ se već nakon dve stranice pretvara u stil, i to veoma tečan; ne tečan kao dosadna ravničarska reka, ne viskozan kao kašičica meda koja lagano curi u šolju čaja, ne gladak kao topao puding koji polako ispunjava činijice – tečan kao planinski izvor. Zamislite bistru, čistu, ukusnu vodu koja hitro ide ka dolini, usput preskačući preko kamenja, natapajući veliko i malo rastinje okolo. Tako nekako. Jeličina rečenica počne – kao i sve rečenice, uostalom, obično. Uskoro, nakon tri reči – očekuje vas iznenađenje, koje mami osmeh. Završetak je punchline. Ali, ne punchline na kraju svake kratke priče, to bi se i dalo očekivati, već udarac na koncu svake rečenice. Udarac u čelo, rebra, po glavi ovoj ćelavoj... kako dohvati.

Ali, uvek dohvati.

Izuzetno je teško svake godine u po jednu knjigu skupiti po četrdesetak dobrih priča. Ni veoma iskusnim piscima, najboljim kozerima svetske literatura ne uspeva da sve priče uvek budu jednakog kvaliteta, snage, duhovitosti. Čitaocu zbirke Ispod sedmog neba pažnja ne opada. To je, jednostavno, nemogućno. I, ne verujem da je ovu knjigu iko čitao nedelju dana.

Rizikujući da zvučim novinarski dosadno, ipak ću reći: Ispod sedmog neba Jelice Greganović se ne ispušta iz ruku. I, da dodam: ovo nije knjiga koju ćete pozajmiti nekome za koga niste sigurni da će je vratiti. U obzir dolaze bankarske garancije, hipoteke na kuću, ugovor o dužničkom ropstvu – drugačije ne ide. Ja, bre, ni svojoj nezakonitoj ne dam da čita ovu knjigu ukoliko nisam u prostoriji.

Da je ne izgužva slučajno.