"Igra Prestola" - više od fantazije

Verovatno da nema književnog žanra koji je više kritikovan i ignorisan od epske fantastike. Književni kritičari već decenijama nemilosrdno ponižavaju gotove sve nove naslove ovog žanra, a u sve većoj konkurenciji sve je teže izdvojiti se u moru trećerazrednih izdanja. Ipak, to ne važi za, po mnogima najvećeg živog pisca epske fantastike, Džordža R. R. Martina čiji serijal „Pesma leda i vatre“ već dve decenije dobija nepodeljene pohvale kolega pisaca, čitalaca, ali i kritičara.

Iako ga mnogi porede sa čuvenim Tolkinom, potpredsednik „Američkog udruženja SF pisaca“ Dž.R.R. Martin se od tvorca „Gospodara prstenova“ razlikuje pre svega po stilu pisanja koji mnogi kritičari karakterišu kao mračan i ciničan. Takođe, Martin se mnogo više oslanja na istorijske podatke srednjovekovnog perioda, a ne na mitologiju, dok su tolkinovski romantični ljubavni zapleti u Martinovim romanima zamenjeni scenama, uglavnom brutalnog seksa uključujući i incest, silovanja i prostituciju.

Međutim, niko ne uspeva da pronikne šta je to što dela ovog američkog pisca, kojeg je časopis Time ove godine stavio na listu 100 najuticajnijih ljudi u svetu, čini tako posebnim. Novinar Guardiana Demijan Volter smatra da u rukama pravih majstora epske fantastije poput Martina, Mervina Pika i neprevaziđenog Tolkina, izmišljeni svetovi na specifičan način oslikavaju svu lepotu, ali i užas i komplikovanost savremenog doba.

Tako je, po Volteru, Tolkin kroz svoje romane uz pomoć drevne mitologije uspeo da izrazi najdublje ljudske strahove povezane sa industrijalizacijom i velikim, svetskim ratovima. Sa druge strane, Pik je u svom „Gormegastu“ stvorio mračan, jeziv svet, koji po mnogima na vrlo uverljiv način odražava život u viševekovnom britanskom tlačiteljskom klasnom sistemu.

Slično je i sa Martinom, koji je koristeći se srednjovekovnim istorijskim podacima o ratu između dve ruže za prevlast u Engleskoj, prikazao sav užas gramzivosti, pohlepe, korupcije i izdaje među pripadnicima vladajuće elite. U njihovim međusobnim spletkama i nemilosrdnoj borbi za prestiž i vlast, gde jednostavna podela na dobre i zle ne postoji, najviše strada običan narod, bez obzira na to čija strana pobeđuje.

Međutim, nije samo vešto smeštanje radnje romana u istorijski i politički kontekst ono što Martina čini velikim, već njegova sposobnost da verno i na jedinstven način prikaže borbu i dileme unutar svakog pojedinačnog lika, od kralja do sitnog lopova. U igri velikih uloga gde pobednik dobija sve, a poraženi biva nemilosrdno ugnjetavan ili uništen, gotovo svaki lik primoran je da napravi težak izbor između ljubavi i višeg interesa časti. Pri tom, u većini slučajeva, oni koji naprave plemeniti izbor plaćaju najvišu cenu.

Možda u modernom svetu odrubljivanje glave ili komadanje delova tela više nije kazna koja čeka poražene, ali slične unutrašnje ljudske drame i dalje se svakodnevno odvijaju u svetu velikog biznisa, politike i medija. Verovatno je upravo zato „Igra prestola“, serija koju smo ovog proleća imali prilike da gledamo na HBO-u, zagolicala maštu miliona gledalaca koji su se očigledno pronašli u večnom konfliktu između ljudskog duha i ljudskog ega, konflikta koji se svakodnevno odvija u nama i oko nas.