Aleksa Gajić: Hrana za dušu i "samopomoć"

Muzika mi je jako važna dok crtam, jer ne mogu da gledam ni u šta drugo osim u tablu. Ne mogu da čitam knjigu ili gledam tv. Ono što je meni stalno upaljeno je Soma.FM, jedna predivna radio stanica za sve one koji vole down tempo i chill-out zvuk.

Pošto se od mene očekuje da pomenem neki strip, moram da kažem da sam nedavno pročitao „Tamo gde pogled ne dopire“. To je jedna blaga, nežna priča, potpuno atipična za strip koji traži akciju i dramu, i može potpuno da vas razneži... Meni se to desilo.



Obavezno pogledajte film „Kako da dresirate svog Zmaja“. Neko bi rekao „OK, Amerikanci su doveli do perfekcionizma taj svoj „formula“ film," a opet iz istog tog perfekcionizma mora da ispliva neki kvalitet. Nisam trepnuo tokom filma, toliko je svaki zarez na mestu, svaki piksel, savršenstvo! Priča je nenametljivo sjajna, a kada sam na kraju filma video spisak story artista, shvatio sam da je na tom scenariju radilo više ljudi, nego što je ukupno bilo kod nas, u celoj ekipi koja je stvarala „Technotise...“

Počeo sam i da vodim Scrapbook. To je jedan crni blokčić ili „Moleskin“ blokčić, možda ste videli u knjižarama, i u njega beležim odrone mozga, raznorazne asocijacije i hermetizme. Mogu reći da mi je sve bolje mnogo jasnije u glavi od kako sam počeo sa tim. Uglavnom kombinujem ilustraciju, tekst i papiriće koji mi dođu pod ruku. Na primer neko mi da flajer, ja secnem deo tog flajera, nacrtam nešto oko njega, i smislim priču. Dok popunjavam Scrapbook, potpuno sam oslobodjen od potrebe da se to nekome dopadne, ni za koga nije pravljeno, ne bi moglo ni da se objavi , ali dobro dođe kao terapija!