U Vazduhu

U Vazduhu/ Up In The Air

Režija. Jason Reitman

selektah: 7minus / 10

Up In The Air je, zapravo, previše samoljubivo proračunat. Zato mi se nije dopao. Mislim, zato mi se nije jaaako dopao.

Jason Reitman je sa Thank You For Smoking pokazao da poznaje američko društvo i da ima dobrodušni, ali bespoštedni altmanovski osećaj za satir(izov)anje istog. Sa Juno je bilo očigledno da prema svojoj generaciji (oličenoj u epizodi koju igra Jason Bateman) ima razumevanja, ali ne i milosti. I Juno je mnogo bolji film, nego što mi se to iz prvog puta učinilo. Možda zato ima nade i za Up In The Air.

U svom trećem filmu Reitman se bavi: a) Amerikom danas, b) (kao i u Thank You For Smoking- moralnom) perspektivom svoje generacije, c) Bogom i d) (kao i u Juno-) saosećajnošću kao esencijom humanosti modernog (a možda i svakog drugog) doba. Razumeli ste me, dakle, čime se bavi?!

Ryan Bingham (George Clooney kao Michael Clayton sa kiselim osmehom) je zaposlen kao „otpuštač“. On putuje diljem Amerike i kašira ljude umesto njihovih šefova usput im poturajući neku priču podrške o tome kako je kraj zapravo novi početak. On sam, duboko je svestan, da je njegov posao samo posao koji nije u stanju da pruži bilo kakvu dugoročniju nadu. Njegove muke počinju kada se odjednom ispostavi da ni za njegovim načinom obavljanja posla više nema potrebe. I to je Amerika danas.

Moralna perspektiva oličena je u gud kap-bed kap varijanti, gde je, verovali ili ne pomenuti Bingham gud kap. Onaj nestašni je mlada i ambiciozna Natalie Keener (u Oskara vrednoj ulozi Anna Kendrick) koja je došla na ideju da, zarad uštede, ljudi mogu da se kaširaju i putem video-linka. Da bi sačuvao svoj posao, ali i da bi sebe sačuvao od pada u moralni ambis, Bingham mora da dokaže da je „ljudski kontakt“ neophodan u ovom poslu. On sam, inače, vreme neprekidno provodi po avionima i hotelima, noseći svoj dom u pedantno spakovanom koferčiću (o čemu i drži self-help predavanja), i ima samo jedan cilj- a to je da postane vlasnik prestižne avionske kartice koju dobija svako ko preleti i poslednju od neophodnih deset miliona milja. „Prizemljenje“ u ofisu bi ga pored suočavanja sa svim „zemaljskim“ mukama suočilo i sa time da je svo ovo letenje bilo uzaludno. Razumete metaforu?!

Bivajući non-stop u vazduhu, gledajući svet iz te perspektive, određujući sudbinu drugih ljudi, držeći predavanja o tome da je svet u kome živimo (stvari, uspomene, „drugi ljudi“) ono što nam ne da se krećemo i napredujemo... Bingham simbolično predstavlja Boga. Možda je poređenje prejako, ali je definitivno tu. Naročito, kada Bingham, koji kao i Bog, „samo radi svoj posao“, ipak, odluči da svetu objasni kako je humanost faktor koji se ne sme eliminisati, jer se time ukida smisao svega. Najbolji primer za to je da Bingham u ključnom trenutku odlučuje da istu uvode/ vrati i u svojoj život (odlazak na sestrinu svadbu i spasavanje iste). Ovo su vam bili c) i d) spojeno.

U Up In The Air postoji i ljubavna romansa koja se razvija između Binghama i Alex Goran (Vera Farmiga) koja sjajno funkcioniše, jer se radi o veoma, veoma sličnim ljudima. Stvari, predvidljivo, krenu nagore onog trenutka kada Bingham odluči da nešto promeni. Po meni, ovaj deo filma je najslabiji, najneuverljiviji, najneautentičniji i najpredvidljiviji. Sa tolikom kilometražom u raznim stvarima, pa i „slučajnim susretima“, Bingham se pokazuje kao neočekivano „meka“ osoba, koja se, iz meni neobjašnjenih razloga, prepušta „osećanjima“. Upravo zato, razrešenje ovog odnosa stiže kao neka vrsta kazne za Binghama, koja ga vraća na pravi put, tj „u oblake“.

Sa Up In The Air, Reitman je učinio ono što je morao- zagrizao je mnogo. Ali je zarad harmonizovanja simbola i metaforičnih značenja raznih detalja, pa i održanja same „velike slike“, zaboravio da svojim junacima da malo više slobode koja bi dovela do malo više neisplanirane drame i sirovijih emocija. Složeni mozaik priče zato (treba da) budi divljenje, ali niko od likova neće biti razlog zašto ćemo pamtiti ovaj film.