,,Mesec u plamenu” BDP, Nova Scena

“Spalićemo mesec
da upotpunimo noći
da odrešimo snove
da suzdržimo dah.
Onda će Igra
Poteći iz naših dlanova
suhih od života. Ni hitra
ni spora neće biti.
Biće sama…”

M. Pavlović Barili

Sanja Domazet je dramom “Mesec u plamenu” uspela da bar na trenutak približi i oslika bogati unutrašnji život naše velike umetnice – Milene Pavlović Barili.

Zasnovan na pismima koja su razmenjivale Milena i njena majka Danica, ovaj komad pruža uvid u Milenina emotivna stanja, u njeno odrastanje, bliskost sa majkom, obrazovanje, sazrevanje, stvaranje. Scenografija je minimalistička i stavlja u fokus Milenine portrete, a video snimak koji se projektuje u toku predstave prikazuje deo umetničkog opusa naše istaknute slikarke. Sjajan odabir muzike i kostima upotpunili su odličnu glumu.

Rani odlazak iz rodnog Požarevca i odvajanje od porodice kao da je ostavio dubok trag u Mileninoj duši i prazninu koju nikada nije popunila. Vešta gluma Danijela Štajnfeld u ulozi slikarke dočarala je razne aspekte njene ličnosti – večite devojčice željne izazova, zavodnice koja se poigrava svojim ljubavnicima, neuhvatljive supruge koja je odavno zaručena samo i jedino za slikarstvo, kao i Milene slikarke koja se potpuno predaje svom jedinom gospodaru – umetnosti.

Poput oca umetnika- čergara, i Milena menja grad za gradom u potrazi za svojom himerom koja bi joj pružila utočište i mir. Uvek na korak do sreće, Milena je prikazana najpre kao devojčica u školskoj kecelji koja nema drugaricu, zatim kao siromašna studentkinja u iznajmljenom sobičku, i napokon kao zanosna žena u skupim svilenim haljinama koja prati poslednju modu i ima sve, a živi i stvara pod teretom svoje podvojene ličnosti. Neobična kombinacija inteligencije i lepote, smelosti i povučenosti, snage i osetljivosti biće presudna za njeno slabo srce.

Kroz predstavu smo u prilici da vidimo kako se naša slikarka-pesnikinja celim svojim bićem predaje danonoćnom radu - ona sanja, vidi i čuje svoje slike, one je prožimaju, dozivaju, uzimaju za sebe. Poput boginje iz davnih paganskih vremena koje prate mesečeve mene i u sebi nose i rađanje i smrt, i sama Milena, kao i njena majka, u mesecu vidi jedinog prijatelja koga gleda kada san ne dolazi na oči.

Milenine slike prikazuju i njen alter ego. O sebi piše u ženskom i muškom rodu. Crta nagu ženu i ženu sa velom. Sa ranjenim srcem ili sa krilima, sa blagim osmehom, a večito tužna, ona slika ispružene ruke, anđele, ptice u letu. A usamljenost kao usud daje pečat svakom njenom delu.

Sačinjena od nemira, straha, bola i snova, vođena porivom kreativnosti i vizije, beskrajno usamljena, iako u društvu majčinog pisma, nekog novog ljubavnika, ili, najčešće plamenog meseca, Milena i dalje ostaje napuštena od svih, sama na celom svetu.

Najintimniji i najdirljiviji trenutak u predstavi je, možda, trenutak kada potpuno skrhana bolom sebi postavlja pitanje “Ko sam ja?” Poreklom Srpkinja - a nije priznata od Srba, piše pesme - a nije pesnikinja, slika - a ne može da živi od slikanja. Siromaštvo, teskoba i otuđenost pritiskaju njeno već načeto srce. I kako kaže za sebe, njena duša je napravljena od perja, koje svakim naletom vetra odleti na svoju stranu i nikad se više ne sastavi.

U Srbiji nije dobila ni mali komad neba nad Beogradom za kojim je toliko čeznula. Srpski kritičari je nisu podržali. Nije našla mesto nastavnice umetnosti čak ni u rodnom Požarevcu. Umrla je onako kako je i živela, sa bolesnim srcem, a punim strasti i zanosa.

Drugačije se doživljava Milena pre i posle predstave. I, bez obzira na to što je prošao čitav jedan vek od rođenja ove velike umetnice, možda je i moralo da prođe toliko vremena, pa da uvidimo, razumemo i vrednujemo njenu ličnost i život, a ponajviše njenu umetnost koja i dan danas prikazuje nedosanjane snove, otuđenje kao realnost, a nemir i strah kao najboljeg druga.

Njene slike i dalje imaju moć da odškrinu svet mašte, kreativnosti i inspiracije, da nas podstaknu “da odrešimo snove”.