Tajni zapis i Porodična tajna

Prvu je napisala žena, poznata između ostalog i po pripadnosti feminističkom pokretu, a drugu muškarac. Oba romana, međutim, na upečatljiv i veoma potresan način bave se ženskim likovima. Tematska podudarnost proteže se i dalje, jer i Holanđanka i Irac pripovedaju o staricama koje su tokom čitavog života bile odbačene od strane svoje okoline.

Porodična tajna i Tajni zapis pružaju pogled na stvari iz neobičnog rakursa starih žena koje uprkos velikom broju godina proživljenih na svetu, nikada u njemu nisu uspele da pronađu svoje mesto. Zavidno umeće u oblikovanju karaktera i prodiranje do onih najdubljih, najzapretanijih slojeva od kojih je jedno čeljade sazdano, do traumatičnih iskustava iz ranog detinjstva i falinki ličnosti, koje su već na samom početku životni put ovih žena učinile beznadežnim, glavna je vrlina ovih knjiga. Neću mnogo preterati ako kažem da Agnesa Stam i Rozen Maknalti idu u red onih velikih književnih likova, koje pamtimo, čija nas sudbina svojom zagonetnom okrutnošću pomalo plaši, i koji nas teraju da dobro promislimo o činiocima što određuju ljudski usud i bedu.

Renata Dorestejn u Porodičnoj tajni bavi se neobičnom zgodom koja je zadesila jednu disfunkcionalnu porodicu. U prvi plan romana postavljeni su odnosi između majke troje dece od tri različita partnera i njene maštovite i preduzimljive, ali zaplašene ćerke. Kada se, međutim, negde iz pozadine, u priču ušeta Agnesa Stam, virgo intacta u osmoj deceniji života, bez jednog oka, čitav ovaj osnovni zaplet pada u senku. Pred uverljivošću i dubokim razumevanjem s kojim je predstavljena nesrećna sudbina ove žene, priča o bekstvu devojčice i njenom potonjem povratku čini se prilično nategnuta i ne baš najsrećnije sklopljena.

U nizu sjajnih, bolno upečatljivih fragmentarnih retrospekcija predočen je život ove žene, nerazumevanje i podsmeh s kojima se neprestano suočavala, pogibeljno vrzino kolo u koje su je porodične prilike uplele i egzistencijalna ugroženost koja obeležava njene stare dane. Zakulisne radnje koje se protiv nje vode predstavljene su u svoj svojoj sramnoj okrutnosti. Renata Dorestejn sa nemilosrdnom preciznošću pokazuje čitaocu kako je pomirenje između jednostavnih i benignih shvatanja ove žene i promućurne, koristoljubive sračunatosti njene okoline nemoguće. „Ona je neumivena, neočešljana, bezoka stara ženturača, ona je dronjak, ona je čista besmislica i prepreka“, razmišlja Agnesa o samoj sebi. Prizor nakazne golotinje ove žene izbijenog staklenog oka, koja više ne može sebi da pomogne otkriva dubine do kojih se živo čeljade može srozati i predstavlja jedan od najsnažnijih pasaža koje sam u poslednje vreme pročitao.

Ako u oblikovanju lika Agnese Stam Dorestejnova ne pravi ni jednu jedinu grešku, njen roman ipak ima određenih nedostataka. Insistiranje na promenama perspektiva iz kojih su zbivanja opažana nepotrebno komplikuje pripovedanje otežavajući čitaočevo probijanje kroz knjigu. Isto tako, zaplet je povremeno previše zamršen, a pojedini događaji ne uspevaju da pronađu svoje mesto u celokupnoj konstrukciji romana, pa se čak čine i nelogičnim.

Sa čisto zanatske strane, međutim, Sebastijan Bari pokazuje znatno više veštine. Kao i Holanđanka, i on upreda dva narativna toka, ali uspeva znatno bolje da ih integriše čineći od njih jednu organsku celinu. Sudbinu Rozen Maknalti, stogodišnje štićenice duševne bolnice, u kojoj je provela najveći deo života, upoznajemo iz dva izvora. Između njih postoje određena neslaganja, mnoge stvari pokazuju se teškim za rekonstrukciju i traže dodatnu interpretaciju. Ovakvom složenom i umešno upotrebljenom pripovedačkom tehnikom Bari pokazuje koliko je ljudsko saznanje o prošlosti ograničeno i koliko je teško rasplesti zamršene niti ličnih sudbina i istorijskih tokova.

Život Rozen Maknalti u dobroj meri odredilo je turbulentno irsko tlo, njegova društvena i religiozna previranja. Istorijske ličnosti poput Ejmona de Valere i Majkla Kolinsa promiču stranicama ovog romana utičući na sudbinu junaka. Jedan od likova kaže za Irsku da je zemlja u kojoj se stalno govori o bitkama i o tome za koga je ko. Upravo ovakve podele u narodu uslovile su nesreću Rozenine porodice. Država i katolička crkva, prikazane kao nezaustavljiva mašinerija za uništavanje neistomišljenika, odigrale su ključnu ulogu u proganjanju i satiranju najpre njenog oca a zatim i nje same. Na takvoj istorijskoj pozadini život Barijeve junakinje odvija se nalik na bezglavo tumaranje od nemila do nedraga, u kojem se nailazi samo na zatvorena vrata i poniženja, a čiji je konačni ishod izopštenje iz društva, koje je nikada nije ni želelo. Ugroženost pojedinca u okolini koja je nedvosmisleno i neumoljivo protiv njega i koja čini sve da mu položaj oteža Bari prikazuje sa usijanim tragičkim nabojem u kojem se nesreća ređa za nesrećom sve do konačne katastrofe. Ako je junakinja Dorstejnove sebe odredila rečenicom koju sam malopre citirao, Barijeva satrvena heroina za sebe kaže sledeće: „Negde u mom srcu, u pasošu mog srca, ako biste ga otvorili, videli biste moje pravo lice – neoprano, oprljeno vatrom, prestravljeno, nezahvalno, bolesno i otupelo.“ Definitivno jedna od najlepših rečenica na koje sam u skorije vreme naišao. Tako se piše!

Nije Tajni zapis bez razloga bio nominovan za Bukera i dobio uglednu Kosta nagradu. Zamerke koje bi se ovom delu eventualno mogle uputiti nisu naročito krupne i ne kvare opšti veoma pozitivan utisak. One se tiču njegovog kraja, za koji se čini da je previše iskalkulisan i veštački nakalemljen. U inače haotični mozaik Rozeninog života sada se odjednom suviše kockica suviše dobro uklapa, pa to narušava dotadašnju doslednu logiku pripovedanja.

Renata Dorestejn i Sebastijan Bari znalački i pronicljivo poniru u ljudsku patnju i sunovrate. Predstavljajući junakinje koje su od života dobile samo ono najgore, smrvljene i degradirane do krajnosti, oni pokazuju kakve nezamislivo mračne dubine čovek može pronaći u sebi i oko sebe. Sukob osobenih individua i uniformnosti okoline pokretač je zapleta kome ovo dvoje autora umeju da daju tragičke konotacije. Čitajući Porodičnu tajnu i Tajni zapis možemo se uveriti koliko je uznemirujuća slika sveta na koju smo se odavno navikli ako je sagledamo iz jedne nove, drukčije perspektive.