Sumrak Saga: Mlad mesec

režija. Chris Weitz

selektah: 4plus /10

Ne znam da li to treba da vam priznam, ali pred kraj ovog filma, kada vazda smušena Bella pojuri ka zlom vampiru i u želji da odbrani voljenog Edwarda drekne „ubijte mene, umesto njega!“, suze su mi krenule na oči. Unutar ovog, očigledno klišeiziranim predloškom inspirisanog, holivudskom mašinerijom pregaženog i na sve to, od strane jalovog Weitza, realizovanog, filma krije se priča čiju svetsku popularnost, naročito među teen-življem, uopšte nije teško razumeti. On i ona se vole, baš se vole, ali im se ne da. Zato je neka grozna tuga naselila njihova srca i stegnula njihovu ljubav. I zbog toga, i on i ona, osećaju da je ta ljubav još bitnija, još sudbinskija i još jača, nego što jeste. Kao i da se za nju treba boriti i po cenu sopstvenih života. Za tako romantične ideale ja uvek stajem u red. Pa, makar i kao gledalac.

Pravo niotkuda, drugi deo sumračne sage počinje Bellinim snom u kome ona shvata da će za par decenija biti lepuškasta bakutanerka, dok će njen bledoliki izabranik, vampir Edward, biti lep i mlad kao što je uvek bio. Ova zanimljiva premisa, ovaj realni strah u Bellinom životu i osnovni pokretač njene želje da i sama postane vampirom, nažalost relativno brzo biva potrošen kroz par banalnih referenci i niko se na njega više ozbiljno ne vraća. Čime je propušten, čini mi se, centralni momenat atraktivnosti Sumrak sage - a to je da ona, kao i u svim sličnim arhetipima, svoju snagu crpi iz večite („zagarantovane“) mladosti svojih junaka. Starost, kao znak realnog života, ono je što je gasi i preti joj više nego bilo koji osvetoljubivi vampir ili razjareni vuk.

Weitz potom, bez trunke mozga, strasti ili želje da „koriguje“ eventualne mane Meyerinog rukopisa (ako ih i ima - ne znam, nisam čitao), kako je neko negde već primetio, u „loop-u“ vrti jednu te istu matricu- blentava Bella je u opasnosti, blentavu Bellu spasavaju, i tako opet i opet i opet... O koliko se maleroznoj curi radi, govori i činjenica da ona nakon što je ostavi vampir utehu potraži u momku koji već na njihovom prvom dejtu „mutira“ u vukodlaka. Ovde valja napomenuti da se priča dešava u gradiću Forksu, na obali Atlantskog okeana, a ne u nekom od Del Torovih izmaštanih svetova u kome su obični ljudi prava retkost.

Ako je u prvom delu romansa između Edwarda i Belle započeta serijom „skoro fatalnih“ susreta, jednosmerna veza sa „novim momkom“, Jacobom, ničim ne objašnjava čime je ona privukla njega. A kako film odmiče, kako se potreba za neprekidnim bejbisitovanjem nad njenim životom samo utvrđuje, polako prestaje da biva jasno i čime to Bella uopšte toliko pleni sve te tipove. U običnim tinejdžerskim okolnostima, mogli bi da kažemo da mladi imaju pravo da budu samonabeđeni u razne stvari, jer to im životno doba nalaže, ali ovde se oko nje otimaju jedan stogodišnji vampir i tip koji se pretvara u vuka. Ne može sve biti samo uspela saradnja testosterona i estrogena.

Catherine Hardwicke, rediteljka prvog filma, je od Twilight-a pravila umiveni O.C., ali to je ništa u poređenju sa sterilnošću koju je Weitz ponudio. Njegova jedina preokupacija bila je, izgleda, da šibanje vukova i vampira izgleda što bolje. Pa je čak i u tome omanuo.

Kristen Stewart, zarobljena u svoj sopstveni „my so-called twilight“ vrti iste manirističke gestove kao i do sada, sve sa zamuckivanjem kad joj navru emocije. San svake tinejdžerke, Robert Pattison, u ovom nastavku nema previše replika, a i kad ih ima sve je to manje više naklapanje trećerazrednog Romea. Zbog čega je njegova uber-melanholična poza još komičnija. Taylor Lautner, i kao vukodlak i kao vazda polu-golo momče ne demonstrira nikakvu harizmu, te s pravom možemo verovati da apstinirajuća Bella nije privučena ničim drugim do testosteronima koji iz njega pršte na sve strane.

Iako se ne radi o sličnim sortama, ali se radi o sličnim uzrastima, ja bih, ipak, uvek pre izgubio dva sata na epizodu Twilight-a, nego na aseksualni ego-trip Harry-ja fakin Potter-a.