Margaret Atvud - Moralni poremećaj

Ponekad mi se čini da svi pravi pisci priča govore o jednom istom. Oni kao da nastoje da zahvate onaj mehanizam koji čoveka neminovno i neprimetno usisa na nekoj tački puta koji ovaj mora da pređe. Čovek se kreće dodeljenom mu putanjom, na kojoj ga čekaju zamke i opasnosti koje čak i kad su izbegute ostavljaju trag i neminovno menjaju putnika, kome nije dat drugi izbor do da ide napred. Sve to liči na traku ili konac koji se odmotava s kalema, a vi morate da ga prođete pa morate. Kratki, nekada izbrušeni a nekada namerno hrapavi prozni fragmenti ovih pisaca reflektuju i u žižu dovode upravo te često nejasne, perfidne čvorove trake koja se odmotava, ogole ih i postave pravo pred naše oči. Dobro, dobro, znam, ima i drugačijih priča i pripovedača, drugačijih vizija i poetika. Ali eto, šta ću, nekad mi se stvarno čini da jedna zbirka kraćih tekstova u kojima nema ničeg doli golog ljudskog stanja kroz koje zjape egzistencijalni procepi predstavlja pravo merilo zrelosti za pisca. Takav sam osećaj imao nedavno, kada sam čitao zbirku Nešto malo sa strane starog irskog majstora Vilijama Trevora. A takav osećaj imam i sada sa novom knjigom Margaret Atvud, originalno objavljenom pre tri godine.

Elem, nakon pet romana, među kojima je i Bukerom nagrađeni Slepi ubica, imamo priliku da čitamo jednu zbirku pripovedaka ove slavne kanadske autorke. Moralni poremećaj jeste par excellence knjiga o svemu onome što morate samim tim što sebe možete da nazovete čovekom. Sastoji se od jedanaest povezanih priča koje prate glavnu junakinju na različitim etapama životnog puta (u hronološki najranijoj njoj je jedanaest godina, dok je u hronološki najkasnijoj ona već starija žena), a svaka od njih donosi esencijalne uvide u zamke i stranputice koje se nad taj put nadnose. Pojedine rečenice imaju ekspresivnost i oštrinu stiha, čak vam se urežu u sećanje. Šta reći za knjigu koja počinje: „Jutro je. Za sada, noć je prošla. Vreme je za loše vesti“? Zar to ne zvuči još malo pa onako moćno kao „Zovite me Ismail“? Češće su, ipak, prizori i situacije ti koji vam se urezuju u pamćenje.

Dvanestogodišnja devojčica kojoj je zapalo da čuva tek rođenu sestru pobuni se i kaže majci: nisam je ja rodila već ti, a da pri tom nije sigurna da je u pravu što tako nastupa. Jedan od ranih susreta sa moranjem i teretom koje bismo želeli da odbacimo a nismo sigurni da li se to može i da li je dozvoljeno. Kasnije se situacije smenjuju. Sve su to poznata zbivanja koja predstavljaju uvek ista a opet jedinstvena i neponovljiva poglavlja života. Spremanje završnog ispita u srednjoj školi, odlazak od roditelja, menjanje stanova i radnih mesta, zasnivanje porodice i već kako to ide. Tegobno je to putešestvije. Bračna i porodična zamešateljstva, Alchajmerova bolest i moždani udar neke su od njegovih etapa. „Ovoga puta o bolu“, rekao bi Mihajlo Pantić.

Domaćeg čitaoca pripovedanje Atvudove može da podseti na neke od najboljih priča iz ove zbirke, recimo na onu o ženi logopedu koja se stara o bolesnoj majci (mislim da sam je pročitao bar deset puta!). Tematika poslednjih dveju priča u Moralnom poremećaju je upravo ta. Ipak, sa ovim graničnim situacijama smenjuju se domaći prizori. Kod Atvudove, oni su, međutim, dati iz jedne pomerene perspektive. Kada govori o tim običnim momentima kao što su igranje sa mlađom sestrom, podučavanje školskog druga, uzgajanje domaćih životinja na farmi ili kupovina nekretnina, ne stičemo utisak da se radi o nečemu svakodnevnom. Naprotiv, u njima uvek ima nečega što će nas začuditi i Atvudova ih predočava s ciljem da kroz njih nazremo izvesne procepe i protivrečnosti ljudske egzistencije. I tako. Red svakodnevnih prizora, red alarmantnih situacija. Na kraju, sve to prođe. I šta onda biva?

Ako pročitate ovu knjigu, može se desiti da sve zaboravite, ali ako će vam nešto ostati u sećanju, to će verovatno biti onaj pasaž s kraja priče „Negde drugde“ u kojem se baca jedan pogled iz ptičje perspektive na ceo životni put. Ton i ikonografija ove epizode (u pitanju je jedan onirički momenat) veoma podsećaju na onu viziju boga kao puzavice u najnovijoj knjizi priča Jelene Lengold, da još jednom napravim vezu sa valjanim ovdašnjim pripovedačima. Elem, junakinja govori o jednom davnom periodu, kada je još bila mlada, da bi najednom iz njega iskočila i iz sadašnje perspektive, kao već starija žena, sažela čitav put koji je prevalila. I kakav je saldo? Prilično pozitivan. Sve se na kraju sredilo, nije se dogodilo ništa od onoga čega se plašila. Pa opet, uprkos tome što je dogurala do mirne starosti (postignuće koje ne treba potcenjivati!), strah još uvek živi u njenom biću, manifestujući se u snovima. Mada je veći deo puta pregurala, još uvek nije došla do kraja. A sve dok se ne dođe do kraja, ne znamo šta nas na putu još čeka.

I eto, šta da kažem? Valjda je to ono zbog čega volim priče. Kratki tekst koji govori o nečemu prepoznatljivom i bliskom, a da pri tom vi vidite da se iza toga krije još štošta, sa poentom na kraju koja vam se strelovito useca u svest i koju prepoznajete kao nešto što ste i sami odavno znali samo što možda toga niste bili svesni. Skidam kapu svakome ko to ume da izvede. A Margaret Atvud je, sudeći po ovoj knjizi, opasno ispekla taj zanat.