Bli

Koliko puta ste maštali o životu u Njujorku, o magičnom zvuku džeza i saksofona koji odzvanja kroz noć, pretvarajući vašu svakodnevicu u bajku, a vas u heroja ili heroinu nekog boljeg univerzuma? Koliko puta ste razmišljali o tome da odete iz Srbije u neku drugu zemlju gde su život i standard bolji, gde sve funkcioniše kako treba, a vaši kvaliteti se cene? Ili možda, koliko puta ste mislili o tome kako li je kod kuće, da li pada kiša ili sija sunce, dok ste vi beskonačno usamljeni negde tamo daleko?

Predstava "Bli" prikazuje obe scene, toliko realno i ovozemaljski, da paralelno posmatrate i osećate kako može da izgleda prosečan život običnih ljudi u Njujorku i Beogradu 2009. godine.

Štaviše, ova drama nije samo komparativna analiza paralelnih svetova tamo i ovde, već i dubok osvrt na nas same, jedno unutrašnje putovanje kroz našu čežnju, snove, maštanja, velika očekivanja. Povrh svega, ona je dokaz naše emotivnosti, otuđenosti, našeg beznačaja bez one druge polovine, koja nam je iskonski potrebna.

Ovo je komad o usamljenosti i o čovekovoj potrebi da nađe društvo, pa makar i izmišljeno, onda kada pravog nema. Da nađe toplinu i idealnog saputnika. A on se u predstavi zove Bli.

Katarina Žutić i Svetlana Bojković, majka i kćerka kako u životu, tako i na sceni, duhovito predstavljaju okrnjenu srpsku porodicu, koja na različite načine pokušava da skrpi kraj sa krajem. Budući zet na korak do diplome popunjava tikete za kladionicu, dok trudna Danica grozničavo traži "jazbinu za svoje mladunče", mašta o kućici na obali mora, očajava nad nemogućstvom dobijanja vize i šansom za boljim životom u bilo kojoj zemlji, samo ne Srbiji.

Sa druge strane, gledamo njenu usamljenu obrazovanu sestru u Njujorku, koja trenutke svoje samoće provodi sa nepostojećim prijateljem koji je nikad nije izneverio niti napustio. Bli, njen najbolji prijatelj iz mašte, pruža utehu i beg od stresne realnosti. Čak i kćerka Mina ima Luciju, izmišljenu drugaricu, sa kojom provodi vreme i igra se.

Veoma mi se dopala projekcija video bima na sceni, gde je publika mogla da posmatra kako se ispisuju misli i ideje komplementarne scenama u toku. Kao i način na koji je prikazan novi vid komunikacije putem interneta. Upečatljiva je scena "skajpovanja", kada baka koja nikad nije videla svoju unuku uživo, uvek poručuje kako u Beogradu stalno sija sunce, bez obzira na kišu koja neprestano pada.

Saosećali smo sa nemogućnošću srpske porodice da plati telefonske račune, lekove, da živi normalno. Saosećali smo i sa Svetlanom kada zamišlja svoj prozor u stanu na Dorćolu i čezne da oseti miris svog doma, hodnika i podruma i ugleda svoju majku u kuhinji kako sprema šne nokle. Ne dočekavši ništa od toga, Svetlani postaje jasno koliko se njena majka trudila da prikaže svojim kćerkama kako je život bolje mesto, a ipak nije.

Čudan preokret pred kraj predstave. Tragičan usud je zadesio porodicu, a kiša prestaje da pada. Mina može da vidi, baš kao što joj je i baka pričala, da u Beogradu uvek sija sunce.

Jelena Mijović je svojim delom realno prikazala naše sopstvene svetove, u kojima se svako od nas pita, bez obzira na to da li je u ovoj ili nekoj drugoj zemlji da li smo na pravom mestu. Šta smo očekivali od života, šta smo dobili, a šta izgubili? Ipak, nije želela da nazove stvari pravim imenima. Umesto toga, pokazala je kako je čovek u stanju da kreativno oboji svoj život i da nacrta sunce onda kada se izgubi u mraku.

I, možda, još bitnije od toga, stavila je u fokus žudnju za čovekovim idealom, za svojim pronalaženjem i samoodređivanjem, kao i usamljenošću na tom putu. Jer je i život, baš kao i umetnost, večita borba i odvajanje od onoga što jeste u ono što može biti.