ZRNO UTEHE - CINEMANIA 2008

Evo, ja ću prvi da ispadnem glup u društvu- ništa nisam razumeo!

Nisam razumeo zašto Bond čoveka kome dugujemo uvodnu, prilično sočnu, jurnjavu automobilima, nakon što ovaj pobegne, do kraja filma uopšte više ne spominje, a nekmoli da ga traži. Nisam razumeo ko je Dominic Greene, kao ni da li taj čovek i korporacija koja stoji iza njega zapravo trguju naftom ili vodom, jer ima indikacija i za jedno i za drugo. Nisam do kraja razumeo ni ko je čovek koga Bond juri ceo film, a koji ima neke veze sa ubistvom njegove dragane iz prethodnog nastavka, Casino Royale, na čiji kraj se Quantum Of Solace nadovezuje. Forster samo markira njegovu ulogu u istom, ali kao da računa da mi pamtimo detalje iz prošlog filma. Nisam razumeo ni da li M gubi veru u Bonda ili je nikada ni za jedan tren nije izgubila, jer ima naznaka i za jedno i za drugo i, uopšte, film želi da ostavi utisak da se unutar njihovog odnosa nešto veoma bitno dešava. Ozbiljno je nejasno i kakav je Bondov odnos prema starom drugaru, penzionisanom agentu, Mathisu čije telo Bond baca u kontejner sa đubretom. Čak i kao vrlo oštra kritika sopstvene profesije, ovaj gest ostaje neobično provokativan i nehuman čin. Sa istom konfuznošću u definisanju odnosa prema Bondu (odn. dobru/zlu) prikazan je i crno-beli duo američkih agenata. Nisam razumeo ni čijoj tajnoj službi Bondova pomoćnica Camille zapravo pripada, jer ono što nam ona saopšti, u najmanju ruku, deluje neverovatno čak i za okvire filma sa Bondom. I, konačno, nisam razumeo kakav je ono objekat u kome se odigrava finalni obračun. Ali otkriću vam da mesto zovu „hotelom“, isti ima nekave apartmane i neobično je zapaljiv, što, čini mi se, ima neke veze sa naftovodom koji bukvalno kroz njega protiče, ali... :( :( :( NISAM RAZUMEO!!!

Sa toliko ambivalentnih ili nejasnih momenata u priči vidi se da je reditelj Marc Forster bio pod priličnim stresom i fokusiran samo na to da se izbori sa kreiranjem mini-spektakla od svake akcione scene, kako to već fanovi ovog serijala očekuju. Marc Forster vam je poznat kao reditelj jednog od najboljih (Stranger Than Fiction) i jednog od najgorih filmova (Monster’s Ball) prethodne decenije. Mada u njegovom interesu treba spomenuti i da je njegov prethodni film, ekranizacija bestselera, Kite Runner, bio prilično akcion za jednu prilično nostalgičnu dramu. Činjenicu da su baš njega producenti filma prepoznali kao idealnog za režiju filma sa Bondom govori o još jednom primeru trenda pretvaranja „superheroja“ u „ljude od krvi i mesa“. S obzirom na to da je isti scenaristički trio na okupu (Haggis, Purvis & Wade), Forsterov doprinos trebalo je da bude najočigledniji na trodimenzionalizaciji odn. produbljivanju Bonda, njegovih osećanja, razmišljanja, odnosa koje gradi, kao i metafore/ kritike koju Bondov sukob sa izabranim neprijateljem obično nosi. Ako ste vi razumeli sve (u prvom pasusu navedeno) što ja nisam, Forster je očigledno uspeo u tome.

Nakon što su, po mom mišljenju „ultimativnog Bonda“ (Pierce Brosnan, ofkors!) zamenili klempavim trolom, koji deluje kao da se kalio na istim zadacima kao Dirty Harry, Forster i ekipa oduzeli su mu još nekoliko tipičnih momenata- nema više BondJamesBond predstavljanja, nema više ni promućkanog, a ni promešanog Martinija, nema jednog, atraktivnog automobila „za ovu sezonu“ i po prvi put, ako se ne varam, Bond-devojka od Bonda ostaje netaknuta- što otvara debatu oko toga šta Bonda čini Bondom i vi u komentarima imate pravo da se izjasnite po tom pitanju. Za mene je Bond uvek bio polu-veštačka tvorevina čiji je (prenaglašeni, galantni, cinični) stil u svemu što radi bio jedna od njegovih karakternih crta. U tom smislu mi prisustvujemo kreiranju jednog novog Bonda koji, barem u ovom trenutku, ako mu stavite masku može da bude i Batman, a ako ga slučajno oslovite sa „Bourne“ velike su šanse da će se odazvati. Zašto je ove plastične operacije preživela Judy Dench kao M nije poznato, ali nije ni pristojno što je u jednoj sceni Forster prikazuje kao bakutanerku koja se kremom protiv bora bori protiv svog najvećeg neprijatelja- biološkog sata.

Ako ostavite po strani ove „teme za koktel-debate“ ono što ostaje nabijeno je adrenalinom, vešto iskoreografisanim akcionim scenama (koje na momente imaju i potencijal pritajenog tigra, skrivenog zmaja), tučama čija realističnost isijava brutalnošću i autentično dočaranim lokacijama od kojih neke (Mathisova vila u Italiji) deluju kao parče raja na zemlji.

Novi Bond, dakle, definitivno više nije Stari Bond. Ali što se ove priče o njemu tiče možda će vam biti neophodna dva gledanja da shvatite čime se sada bavi. Što je s aspekta komercijalnog uspeha ovog filma vrlo mudar i duhovit potez njegovih autora...