JARON HERMAN–Košarkaš u svetu džeza

Počeo si da sviraš klavir kada si imao šesnaest godina, što je neobično ako uzmemo u obzir da muzičari kreću sa sviranjem instrumenata u detinjstvu, sa šest-sedam godina. Odakle ta iznenadna želja za sviranjem klavira i možda bolje pitanje jeste, kako si postao tako dobar za kratko vreme?

Imao sam čudan pristup klaviru zato što nisam želeo da budem pijanista, već profesionalni košarkaš - što je u Srbiji takođe jedna vrsta umetničke forme. Odrastao sam tako što sam po celi dan gledao košarkaške utakmice, i postao veliki fan Makabija iz Tel Aviva.

Planirao sam da napravim karijeru u košarci, ali sam se povredio u jednoj utakmici, zbog čega sam morao da prestanem da se bavim ovim sportom. Morao sam naći nešto drugo na šta ću trošiti vreme i energiju, pa sam rekao sebi: ”Možda bi učenje klavira bila dobra ideja”.

Nisam ciljao na to da postanem koncertni pijanista, već prosto da naučim da sviram klavir kao ostali, obični ljudi. Imao sam sreću što sam naišao na učitelja koji je bio fenomenalan. On mi je preko noći promenio život. Upoznao me je sa improvizacijom i džezom, ali i onim što ti muzika unese u život. To je promenilo moj pogled na stvari. Tako je zapravo sve i počelo.

Izraelski učitelj klavira Ofer Brajer (Opher Brayer) bio je tvoj učitelj zar ne?

Da!

Postoji čitava priča o njegovom načinu podučavanja i posebnim tehnikama . Kaži nam nešto o tvom iskustvu sa njim i lekcijama koje ti je davao…

Prva stvar je da on nikada ne radi ništa što drugi normalni učitelji rade. Na primer, nisam učio solfeđo, harmoniju i note u početku.

Tada sam odlazio u njegovu kuću i pričali bismo po sat vremena o svemu… životu, onome što radim i šta želim. O filozofiji i drugim stvarima. Na kraju, on bi mi napisao nekoliko tehnika za klavir, sve su bile bazirane na brojevima. Imao je sistem baziran na Šilingerovim matematičkim modelima koji imaju veze sa svim opcijama u muzici, ali ih gledate na matematički način. To je bio veoma zanimljiv način učenja!

Često te porede sa Kitom Džaretom (Keithom Jarrettom), da li na to gledaš kao na kompliment ili ne želiš da budeš deo bilo kakvog poređenja?

Oba. Kit Džaret je, za mene, najneverovatniji živi džez muzičar. Ali ne volim da me porede sa bilo kim zato što tražim svoj pravac u muzici i pokušavam da stvari uradim na svoj način. Razumem zašto me ljudi porede sa njim, možda osećaju odakle dolazim i da tražim iste stvari koje on traži ali - ne sviram kao on.

Da li imaš nekog uzora među pijanistima?

Da, mnoge pijaniste volim. Herbi Henkok (Herbie Hancock), Bred Meldau (Brad Mehldau), Čik Koria (Chick Corea), Gonzales Ruben… Cela istorija džeza je jedna velika inspiracija.

Uradio si obradu pesme “Toxic” Britni Spirs (Britney Spears), ali u džez stilu, koja, uzgred, zvuči bolje od originala. Takođe, uradio si obrade Bjork ”Army of Me”, “Hallelujah” Leonarda Koena (Leonarda Cohena), ali i “Message in a Bottle” sastava "Police". Kako biraš pesme koje ceš da obradiš, vidiš neki potencijal u pesmi pa je obradiš na svoj način? Konkretno, kaži nam kako si dobio ideju za “Toxic”?

Obično probam da odsviram na svoj način pesme koje mi se mnogo dopadaju.

To je bio slučaj sa “Army Of Me” - veliki sam fan Bjork , Stinga i Leonarda Koena. “Hallelujah” je došla iz verzije Džefa Baklija (Jeff Buckley) koja mi se više dopada. Da budem iskren, obrada Britni Spirs je počela kao šala ali je prešla u zbilju.

Danas, u džezu sve više ljudi svira pop pesme, recimo Bred Meldau i "EST" (Esbjörn Svensson Trio) su svirali u pop stilu - imao sam osećaj da ljudi koriste kvalitetan pop - kao Bjork, koja bi mogla da bude klasični kompozitor, i Stinga koji je veoma priznat muzičar. Ali, niko nije smeo da se dotakne pravog “prljavog” američkog popa. Slušao sam “Toxic” na radiju i pomislio: “Dođavola, ovo jeste dobra pesma!”. Tako smo kao probu počeli da je sviramo i… uspelo je. Našli smo nešto interesantno što smo joj uradili i ljudi su krenuli da reaguju veoma dobro na baš tu pesmu!



Studirao si na Berkliju u Bostonu, sada ziviš u Parizu, Francuskoj, koji džez više voliš, evropski ili američki, i za koji misliš da je u usponu?

Posramim se kada mi neko postavi ovo pitanje, zato što ne znam razliku između evropskog i američkog džeza ali znam razliku između dobrog i lošeg muzičara, ili dobre i loše muzike.

Ne znam šta džez čini evropskim, francuskim, srpskim ili švedskim. Volim dobru muziku odakle god da dolazi. Kada je čujem ne znam odakle dolazi tip koji je svira, da li je Amerikanac, Rus ili Kinez. Od muzike očekujem samo da bude iskrena i dobra.

Delom si odgovorio na moje sledeće pitanje, htela sam da te pitam malo više o izraelskoj džez sceni. Prošle godine gost Džez festivala u Beogradu, bio je Avišaj Koen (Avishai Cohen), i to je bio možda i najbolji koncert celog festivala. Ti si takođe iz Izraela. Da li je džez scena u Izraelu jaka?

O da! Neverovatno je jaka. Mnogo mladih i kvalitetnih muzičara stasava. Tu su i ljudi kao što je Avišaj Koen koji su scenu prilično motivisali... Ima sjajnih muzičara koji sviraju u Tel Avivu - gradu koji je veoma živ i kreativan, i u njemu možeš da sviraš džez skoro svuda. Ima mnogo džez klubova.

Dolaziš prvi put u Srbiju 26. oktobra. Da li si čuo nešto o Srbiji - osim o košarkaškoj sceni - da li znaš nešto o srpskoj džez sceni ili publici?

Moj prijatelj iz Pariza je Srbin - Bojan Zulfikarpašic je rođen u Beogradu. On je sjajan pijanista, jedan od najboljih! Znam da postoje sjajni muzičari u Srbiji i radujem se da otkrijem mnogo toga, posebno o gradu o kome sam čuo samo najlepše.

Šta možemo očekivati od tvoje svirke u Beogradu?

Ne znam, nadam se da će biti zabavna za sve vas. Očekujem ono što očekujem od svakog koncerta , da dam ljudima moju muziku na najiskreniji i najdirektniji način.

Vidimo se uskoro u Beogradu?

Definitivno!

Preslušajte ovaj intervju na B92.fm