Od nevoljenog deteta do svetske slave: Memoari Marine Abramović

Piše: Miona Kovačević
Izvor: Blic.rs

"Prolazim kroz zidove" (Walk Through Walls), autobiografiju koju je napisala sa Džejmsom Kaplanom i posvetila je svojim "prijateljima i neprijateljima", nedavno je objavio "Samizdat B92" u prevodu Ivana Radosavljevića. Vrlo brzo postaje jasno da je knjiga pisana za zapadno tržište (što se naročito oseća u delu gde opisuje život u Titotvoj Jugoslaviji i ratne sukobe devedesetih), što je i razumljivo, jer umetnica poslednjih četrdeset godina živi i radi van Srbije.

Od tmurnog života jednog nevoljenog deteta nad kojim je sprovođena spartanska disciplina uz neizostavne batine (sve dok nije napustila porodični dom u poznim dvadesetim), u porodici u kojoj su se roditelji stalno svađali i tukli, potom i razveli, preko sukoba sa konzervativnom majkom zbog buntovne umetnosti, do sticanja svetske slave i priznanja najuglednijih institucija i predstavnika savremene umetničke scene, Marinina biografija je, jednom rečju, neverovatna.

Ona nam objašnjava zašto je od likovnog postala umetnik performansa, kako joj je vremenom sam proces postao važniji od rezultata a čin izvođenja značio više nego predmet, te da uopšte nije marila za devizu da umetnost mora da bude lepa. Postepeno je taj čin performansa dovodila do nečega u čemu učestvuju i publika i umetnik zajedno (jer performans ima transfomativnu moć kao nijedna druga umetnost, tvrdi Abramovićeva), da bi poslednjih godina ona vodila sve epizodniju ulogu a publici davala glavno mesto. Ma šta mislili o tome što Marina radi, ona je žena koja ne može da ne izazove divljenje ili makar poštovanje, ako ni zbog čega drugog, onda zbog smelosti da pred publikom razgoliti i sebe i svoju dušu i iznese sve strahove, komplekse, neprijatnosti i liče tragedije, nadajući se da će ih se kroz taj proces osloboditi, a možda usput pomoći i nekome iz gledališta da učini isto. Ne možemo da ostanemo ravnodušni pred ženom koja je pomerala granice bola, učeći usput da one zaista postoje i da je onaj trenutak kada mislite da je bol toliko intenzivan da ćete se onesvestiti upravo i jedino čas kada bol nestaje. Bol je, uči nas ona, poput nekih svetih vrata koja vode ka drugačijem stanju svesti, na drugu stranu, u jednu drugačiju dimenziju.

Dakle, šta god da mislimo o Marini, ova knjiga je priča o jednoj ženi koja je uspela da kroz umetnost prevaziđe svoje traume i u pojedinim trenucima zaista prođe kroz zidove. Žrtva koju donosi ta vrsta oslobođenosti i prosvetljenja nije mala, ona zahteva od čoveka odlučnost i istrajnost, često i samoću, stoga pre nego što sledeći put prokomentarišemo kako njeni performansi nisu umetnost i kako je ona ovakva ili onakva, zapitajmo se koliko smo sami spremni da se suočimo sa samim sobom, makar i u intimi svoja četiri zida.

I na kraju, ostaje vrlo gorak utisak da je poslednjih skoro pola veka, kao jedna od najtraženijih i najuglednijih umetnica performansa, Marina nastupala po pozivu na celoj planeti, od Amerike do Japana i Australije, ali da je svoje prve i poslednje performanse održala u domovini u prvoj polovini sedamdesetih. Srbija treba da se zamisli.