"Potičem iz mračnog okruženja. Takva je bila posleratna Jugoslavija"

Jednog jutra išla sam u šumu s bakom. Bilo je prelepo i mirno. Imala sam samo četiri godine, bila sam majušna. I videla sam nešto vrlo neobično – pravu liniju koja je presecala put. Bila sam toliko radoznala da sam joj prišla; naprosto sam želela da je dodirnem. Onda je baka vrisnula, veoma glasno. Toga se jasno sećam. Bila je to velika zmija.

To je bio prvi trenutak u mom životu kad sam se istinski uplašila – ali nisam imala predstavu o tome čega bi trebalo da se plašim. Zapravo, uplašio me je bakin glas. A zmija je zatim odgmizala dalje i nestala, brzo.

Neverovatno je kako nam strah usađuju roditelji ili drugi ljudi iz okruženja. Isprva smo tako nevini; ne znamo.

Potičem iz mračnog okruženja. Takva je bila posleratna Jugoslavija, od sredine četrdesetih do sredine sedamdesetih godina XX veka. Komunistička diktatura, kojom je upravljao maršal Tito. Stalno su vladale nestašice svega i svačega, posvuda sivilo. Ima nešto osobeno u komunizmu i socijalizmu – nekakva estetika zasnovana na čistoj ružnoći. Beograd moga detinjstva nije čak imao ni monumentalnost poput moskovskog Crvenog trga. Sve je bilo nekako polovno. Kao da je vrhuška sve posmatrala kroz prizmu nečijeg tuđeg komunizma i stvarala nešto manje dobro i manje funkcionalno, a više sjebano.

Uvek se sećam javnih prostorija – sve su bile okrečene u prljavozelenu boju, a odozgo su visile gole sijalice koje su davale sivo svetlo pod kojim svi kao da su imali podočnjake. Kombinacija te svetlosti i boje zidova činila je da boja kože svima deluje žućkastozeleno, kao da imaju bolesnu jetru. Čime god da ste se bavili, uvek je bilo prisutno osećanje represije, i jedna mala doza depresije.

Čitave porodice živele su u masivnim, ružnim stambenim zgradama. Mladi nikad nisu mogli da steknu sopstvene stanove, pa je u svakom stanu živelo po nekoliko generacija – deda i baba, novopečeni bračni par, a onda i njihova deca. To je stvaralo neizbežne komplikacije, jer su sve te porodice živele sabijeno u vrlo malom prostoru. Mladi parovi morali su da odlaze u park ili u bioskop da bi imali seksualne odnose. A kupovina bilo kakvih novih ili lepih stvari uopšte nije dolazila u obzir.

Vic iz vremena komunizma: čovek ode u penziju, a pošto je bio odličan radnik, kao nagradu, umesto ručnog sata, daju mu novi auto, i na poslu mu kažu da baš ima sreće – auto će dobiti tog i tog datuma, za dvadeset godina.

– Ujutru ili uveče? – pita čovek.

– Kakve veze ima? – pita ga službenik.

– Tog istog dana dolazi mi vodoinstalater – odgovara čovek.

Moja porodica nije bila prinuđena da trpi sve to. Roditelji su mi bili ratni heroji – borili su se protiv nacista u jugoslovenskim partizanima, komunističkim jedinicama koje je predvodio Tito – tako da su posle rata postali važni članovi partije, s važnim zaposlenjima. Moj otac raspoređen je u Titovu elitnu gardu; majka je upravljala institutom koji je bio nadležan za istorijske spomenike i nabavljao umetnička dela za javne objekte. Takođe je bila direktorka Muzeja umetnosti i revolucije. Zahvaljujući tome, imali smo mnoge privilegije. Živeli smo u velikom stanu u centru Beograda – u Makedonskoj ulici broj 32. Bila je to velika, starinska zgrada zidana dvadesetih godina XX veka, ukrašena elegantnim kovanim gvožđem i staklom, poput neke pariske stambene zgrade. Pripadao nam je čitav sprat, osam soba za nas četvoro – moje roditelje, mog mlađeg brata i mene – što je u ono vreme bilo naprosto nečuveno. Četiri spavaće sobe, trpezarija, ogroman salon (tako smo nazivali dnevnu sobu), kuhinja, dva kupatila i devojačka soba. U salonu su se nalazile police pune knjiga, veliki crni klavir, a zidovi su bili prekriveni slikama. Pošto je bila direktorka Muzeja revolucije, moja majka je mogla da odlazi u slikarske ateljee i da kupuje platna – slike pod uticajem Sezana, Bonara i Vijara, kao i mnogobrojne apstraktne radove.

Kad sam bila mlada, smatrala sam da naš stan predstavlja vrhunac luksuza. Kasnije sam saznala da je ranije pripadao jednoj bogatoj jevrejskoj porodici, pa je konfiskovan tokom nacističke okupacije. Kasnije sam takođe shvatila da slike koje je moja majka donela u naš stan nisu bile naročito dobre. Kad se osvrnem na to doba, mislim – iz ovih, kao i iz drugih razloga – da je naš dom zapravo bio jedno užasno mesto.

Moja majka Danica i otac Vojin – zvani Vojo – imali su veliku romansu tokom Drugog svetskog rata. To je divna priča – ona je bila prelepa, on je bio zgodan, i jedno drugom su spasli živote. Majka je bila major u vojsci i na frontu je komandovala odredom zaduženim da pronalazi ranjene partizane i prenosi ih na sigurno. Međutim, tokom jedne nemačke ofanzive obolela je od tifusa, te je bez svesti ležala među teškim ranjenicima, pod visokom temperaturom, prekrivena ćebetom preko glave.

Lako se moglo desiti da tu umre, da moj otac nije toliko voleo žene. No, kad je ugledao njenu dugačku kosu koja je izvirivala ispod ćebeta, morao je da podigne ćebe i pogleda je. A kad je video koliko je lepa, preneo ju je na sigurno, u obližnje selo, gde su je seljaci negovali dok nije potpuno ozdravila.

Šest meseci kasnije vratila se na front, i ponovo je učestvovala u prenošenju ranjenih boraca u bolnicu. Tamo je u jednom od teških ranjenika odmah prepoznala čoveka koji ju je spasao. Moj otac je samo ležao, na smrt krvareći – nije bilo krvi za transfuziju. Ali majka je otkrila da ima istu krvnu grupu, dala mu je sopstvenu krv i spasla mu život.

Kao prava bajka. Zatim ih je rat još jednom razdvojio.

Ali ponovo su se pronašli, a kad se rat završio, venčali su se. Ja sam rođena naredne godine – 30. novembra 1946.

Noć pre mog rođenja, moja majka je sanjala da je rodila ogromnu zmiju. Sutradan, dok je predsedavala partijskom sastanku, pukao joj je vodenjak. Nije htela da prekine sastanak, već je ostala do kraja: tek onda je otišla u bolnicu.

Rođena sam prerano – porođaj je bio veoma težak za moju majku. Nije izbacila celu posteljicu; dobila je sepsu. Još jednom je zamalo umrla; morala je da ostane u bolnici skoro godinu dana. Još neko vreme posle toga bilo joj je teško da nastavi da radi, ili da mene podiže.

Isprva je o meni brinula služavka. Bila sam bolešljiva i slabo sam jela – sama kost i koža. Služavka je imala sina mog uzrasta, kom je davala svu hranu koju ja nisam uspevala da pojedem; dečak je narastao i ugojio se. Kad nam je došla u posetu moja baka Milica, majka moje majke, i kad je videla koliko sam mršava, užasnula se. Odmah me je povela svojoj kući, gde sam ostala da živim šest godina, dok nije rođen moj brat. Roditelji su dolazili da me vide samo vikendima. Oni su za mene predstavljali neznance koji se pojavljuju jednom nedeljno i donose mi poklone koji mi se nisu dopadali.

Kažu da sam bila sitna i da nisam volela da hodam. Baka me je stavljala da sednem na stolicu za kuhinjskim stolom kad je odlazila na pijacu, a kad se vraćala nalazila me je na istom mestu. Ne znam zašto nisam htela da hodam, ali mislim da je to možda imalo veze s tim što su me slali od jednog do drugog rođaka. Osećala sam se izmešteno i verovatno sam mislila da ću, ako budem hodala, opet morati nekuda da odem.

Brak mojih roditelja upao je u krizu skoro odmah, verovatno čak pre nego što sam rođena. Spojila ih je njihova divna ljubavna priča i to što su oboje bili lepi – spojio ih je seks – ali veoma mnogo stvari ih je razdvajalo. Moja majka je poticala iz bogate porodice i bila je intelektualka; studirala je u Švajcarskoj. Sećam se kako je baka pričala da je majka, kad je otišla u partizane, za sobom ostavila šezdeset pari cipela, a ponela je samo jedan par starih opanaka.

Očeva porodica bila je siromašna, ali su bili vojni heroji. Njegov otac bio je odlikovani major. Moj otac bio je u zatvoru još pre rata, zbog izražavanja komunističkih ideja.

Za moju majku komunizam je predstavljao apstraktnu ideju, nešto o čemu je učila u školi u Švajcarskoj, dok je proučavala Marksa i Engelsa. Odlazak u partizane za nju je predstavljao idealistički čin, čak i nešto moderno. Međutim, za mog oca to je bio jedini izlaz, jer je poticao iz siromašne i ratničke porodice. On je bio pravi komunista. Verovao je da komunizam predstavlja sredstvo kojim je moguće promeniti klasni sistem.

Majka je volela da odlazi na balet, u operu, na koncerte klasične muzike. Otac je voleo da peče prasiće u kuhinji i da pije sa svojim starim društvom iz partizana. Dakle, nisu imali skoro ničeg zajedničkog, tako da im je brak bio vrlo nesrećan. Sve vreme su se svađali.

Takođe, uticaja je imala i očeva ljubav prema ženama, ono što ga je prvobitno i privuklo mojoj majci.

Od samog početka njihovog braka, moj otac nikada nije bio veran. Razume se, majci se to uopšte nije dopadalo, i uskoro ga je omrzla. Prirodno, ja o tome isprva ništa nisam znala, dok sam živela kod bake. Ali kad sam imala šest godina, rođen je moj brat Velimir, a mene su vratili da živim u roditeljskoj kući. Novi roditelji, nova kuća i novi brat, sve istovremeno. Skoro istog časa moj život se uveliko pogoršao.

Sećam se da sam želela da se vratim kod bake, jer sam se tamo osećala toliko bezbedno. Tamo je bilo veoma mirno. Ona je imala svakojake jutarnje i večernje rituale; dan je imao svoj ritam. Baka je bila veoma religiozna i čitav život joj se okretao oko crkve. Svakog jutra u šest sati, kad izađe sunce, palila je sveću da se pomoli. A u šest naveče palila je ponovo, za večernju molitvu. Odlazila sam s njom u crkvu svakodnevno do svoje šeste godine i znala sam sve o raznim svecima. Njenu kuću uvek je ispunjavao miris tamjana i sveže pečene kafe. Zelena zrna kafe ona je ručno pekla i mlela. U njenom domu iskusila sam duboko osećanje mira.

Kad sam ponovo počela da živim s roditeljima, nedostajali su mi ti rituali. Moji roditelji su samo ustajali ujutru i odlazili na posao čitav dan, ostavljajući me sa služavkama. Povrh toga, bila sam veoma ljubomorna na brata. Zato što je bio dečak, prvorođeni sin, odmah je postao omiljeno dete. To je bilo tako na Balkanu. Roditelji moga oca imali su sedamnaestoro dece, ali njegova majka držala je samo fotografije svojih sinova, a nikako kćeri. Rođenje moga brata dočekano je kao veliki događaj. Kasnije sam saznala da moje rođenje otac čak nikome nije ni pomenuo, ali kad je rođen Velimir, Voja je s drugovima otišao da pije, pucali su iz pištolja u vazduh i potrošili mnogo novca.

Da stvar bude gora, moj brat je uskoro dobio neku vrstu dečje epilepsije – imao je nekakve napade i svi su obigravali oko njega, ukazujući mu dodatnu pažnju. Jednom prilikom, kad niko nije gledao (imala sam šest ili sedam godina), probala sam da ga okupam i zamalo sam ga udavila – stavila sam ga u kadu, a on je samo uradio buć! i potonuo. Da ga baka nije izvadila, ostala bih jedinica.

Razume se, bila sam kažnjena. Često su me kažnjavali za najmanje prestupe, a kazne su skoro uvek bile fizičke – batine i šamari. Kažnjavale su me majka i njena sestra Ksenija, koja je neko vreme živela s nama, a otac nikada. Tukle su me dok ne poplavim; celo telo mi je bilo u modricama. No, ponekad su koristile druge metode. U stanu smo imali nekakav skriveni orman za odeću, veoma dubok i mračan – zvali smo ga plakar. Njegova vrata bila su uklopljena u zid i nisu imala kvaku; otvarala su se samo guranjem. Taj orman me je očaravao i užasavao. Nisu mi dozvoljavali da ulazim u njega. Međutim, ponekad, kad nisam bila dobra – ili kad su tako smatrale moja majka ili tetka – zatvarale su me u taj orman.

Mnogo sam se plašila mraka. Ali taj plakar bio je pun aveti, duhova – svetlosnih bića, bezobličnih i nemih, ali nimalo zastrašujućih. S njima sam razgovarala. Njihovo prisustvo smatrala sam sasvim normalnim. Oni su naprosto sačinjavali deo moje stvarnosti, mog života. A čim bih upalila svetlo, nestajali su.

*

Moj otac, kao što sam rekla, bio je veoma zgodan čovek, snažnog, strogog lica i guste, jake kose. Imao je lice heroja. Na slikama iz rata skoro uvek je na belom konju. Bio je pripadnik 13. crnogorske divizije, partizanskog odreda koji je izvodio brze i iznenadne napade na Nemce; za to je bila potrebna neverovatna hrabrost. Mnogi njegovi prijatelji poginuli su pored njega.

Njegovog najmlađeg brata nacisti su zarobili i mučili do smrti. A očev partizanski odred zarobio je vojnika koji mu je ubio brata, i priveli su ga mome ocu. A moj otac ga nije ubio. Rekao je: „Mog brata niko ne može povratiti u život“, i jednostavno ga je pustio. Bio je ratnik s duboko usađenom ratnom etikom.

Otac me nikad ni zbog čega nije kaznio, nikad me nije istukao, i zbog toga sam ga zavolela. Mada je često bio odsutan sa svojom vojnom jedinicom dok je moj brat još bio beba, Vojo i ja postepeno smo postali najbolji prijatelji. Uvek mi je priređivao lepe doživljaje – sećam se da me je vodio na vašare i kupovao mi slatkiše.

Kad god me je vodio negde, retko se dešavalo da idemo samo nas dvoje; obično je bio s nekom od svojih devojaka. Onda bi mi ta devojka kupila divne poklone koje sam odnosila kući, sva srećna, i govorila: „O, to mi je sve kupila jedna lepa plavuša“, a moja majka je poklone odmah bacala kroz prozor.

Brak mojih roditelja bio je poput rata – nikad ih nisam videla da se grle, ljube ili da izražavaju bilo kakvu međusobnu prisnost. Možda im je to bila samo navika zaostala iz partizanskih dana, ali oboje su spavali s napunjenim pištoljima na stočiću pored kreveta! Sećam se, u jednom od retkih perioda kad su razgovarali, otac je došao kući i majka je rekla: „Da li želiš supu?“ A kad je rekao da želi, prišla mu je s leđa i zalila ga vrelom supom preko glave. On je vrisnuo, odgurnuo sto, polomio sve tanjire u sobi i otišao. Uvek je vladala nekakva napetost. Stalno su bili posvađani i nisu razgovarali. Nijednog Božića niko nije bio srećan.

Uostalom, nismo ni slavili Božić; bili smo komunisti. Ali moja baka, koja je bila veoma religiozna, slavila je pravoslavni Božić 7. januara. To je bilo divno i strašno. Divno, jer joj je trebalo tri dana da pripremi raskošnu proslavu – naročitu hranu, ukrase, sve. Međutim, morala je prozore da prekrije crnim zavesama, jer u to vreme u Jugoslaviji je bilo opasno slaviti Božić. Špijuni su zapisivali imena porodica koje se okupljaju za taj praznik; vlasti su ih nagrađivale za takve dojave. Zato su članovi moje porodice kod bake dolazili jedan po jedan, i slavili smo Božić iza crnih zavesa. Jedino je baka uspevala da okupi čitavu porodicu. To je bilo divno.

I običaji su bili divni. Svake godine baka je pravila pitu od sira, a unutra je stavljala veliki srebrnjak. Ako zagrizeš srebrnjak – i ne slomiš zub – to znači da imaš veliku sreću. Onda srebrnjak čuvaš do sledeće godine. Bacala je pirinač po nama; onaj na kome se zadrži najviše pirinča najviše će napredovati naredne godine.

Strašno je bilo to što moji roditelji nisu govorili jedno s drugim, čak ni na Božić. A svaki poklon koji sam dobila, svake godine, bio je nešto korisno, što mi se nije dopadalo. Vunene čarape, ili neka knjiga koju sam morala da pročitam, ili flanelska pidžama. Pidžame su uvek bile dva broja veće – majka mi je govorila da će da se skupe posle pranja, ali nikad se nisu skupile.

Nikad se nisam igrala lutkama. Nikada nisam želela lutke. Niti sam volela igračke. Radije sam se igrala senkama koje na zid bacaju automobili koji prolaze, ili zrakom sunca koji ulazi kroz prozor. Njegova svetlost hvatala je čestice prašine koje se spuštaju na pod, a ja sam zamišljala da u toj prašini postoje male planete s narodima iz raznih galaksija, vanzemaljcima koji su došli da nas posete, putujući na zracima sunca. A tu su bila i blistava bića iz plakara. Čitavo moje detinjstvo bilo je ispunjeno duhovima i nevidljivim bićima. Ukazivale su mi se senke i mrtvi ljudi.

Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne može se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene saglasnosti izdavača.

Drugi odlomak iz knjige "Prolazim kroz zidove" Marine Abramović možete pročitati sutra, samo na b92.net/kultura.