Izvini, prijatelju, Herkul Poaro je samo jedan, a to nisi ti

Džoni Dep je tu, Vilijem Defo isto, kao i Mišel Fajfer, Džudi Denč i Penelopa Kruz. Poaro je Kenet Brana.

Setio sam se Agate, nismo se dugo družili, baš dugo. Podigao sam glavu ka njenom mestu na polici.

Koliko ih beše imam, prošla mi je misao tamo negde između ušiju.

“Paukova mreža”, “Tajni neprijatelj”, “Džep pun raži”, “Mačka među golubovima”, “Ko talas uhvati”, “1, 2, cipela se raspala”, “Servis za čaj Arlekin”, “Nulta tačka”, “Misterija sedam brojčanika”…

Čekaj, zabrojao sam se. Ispočetka.

“Paukova mreža”, “Tajni neprijatelj”… “Lord Edžver umire”, “Ubistvo Rodžera Akrojda (najbolja), “Deset malih crnaca” koja se više tako ne zove zbog političke korektnosti, “Vašar zločina”, “Zavesa”, “Smrt na Nilu".

36 (valjda)

Poslednja u nizu na polici bila je “Gospođa McGinty je mrtva”. Ustao sam, iako mi se nije ustajalo, ali ajde. Lep, pozamašan sloj prašine razbaškario se na koricama.

Nema mnogo stvari na ovom svetu koje se tako lepo slažu kao prašina, knjige i police.

Dunuo sam i nakon 45 minuta kada se dim spustio mogao sam da vidim boje, slova i inače bilo šta oko sebe.

“Agatha Christie”, piše žutim slovima iznad prilično loše fotografije žene koja deluje kao da gleda smrti u oči, što sigurno i radi. Na rukama su joj one bele damske rukavice, na usnama karmin, a oko vrata biseri ili neki kamenčići koji bi barem voleli da su biseri. Flešbek: Ležim na krevetu na sprat, mali ja, čitam. Koliko li sam imao godina? Možda devet ili deset… Koja je to onda godina, računam u sebi. Negde 2000, 2001. Marko spava ispod na prvom spratu, svi spavaju, čuje se samo dodir prstiju i papira. Kraj. Poaro je rešio slučaj (zamislite).

Slećem niz merdevine i otvaram vrata: “Pročitao sam, pročitao sam”.

“Dobro, dobro, ajde sad spavaj”, odgovara mi majka iz polusna.

Logika je bila - pa morao sam joj reći da sam uspeo, nema veze što je oko tri ujutru, ipak je to njena knjiga, ona mi je dala. Logično.

Dugo posle nisam mogao da zaspim.

Otvaram je, prvu knjigu koju sam pročitao (barem da se sećam).

“Prema Uneskovu izvještaju Agatha Christie najčitaniji je britanski autor u svijetu”, piše na unutrašnjoj strani korice i setih se u tom trenutku da je knjiga iz nekog razloga na hrvatskom. “Prevedena je na 103 jezika, dakle na 14 jezika više od Shakespearea. Njezini glavni detektivi Poirot i gospođica Marple među prvima su na popisu klasičnih njuškala sa Sherlockom Holmesom na čelu”.

U potpisu, The Times.

I još piše: “Njezine detektivske pripovijesti obuhvaćaju 79 od ukupno 85 romana, uvijek su bile vješto i uspešno zapletene i uvijek besprijekorno smještene u svoj ambijent, radilo se o Orijent-ekspresu, arheološkim istraživanjima u Egiptu ili o kući u unutrašnjosti, dakako, u njezinom stilu”.

U potpisu, The Birmingaham Post.

Ispod je fotografija Agate Kristi, a na dnu piše: “Globus/Zagreb; Matica srpska/Novi Sad”.

Okrećem stranice. Ivice su sa svih strana oker, gotovo braon, kao da prave ram za slova smeštena u nešto beljoj unutrašnjosti prostranstva stranica.

Foto: GettyImages

Onda ide “popis osoba u djelu”:

“Hercule Poirot – extraordinaire kriminolog koji posvećuje osobitu pažnju samo dvjema stvarima u životu: proučavanju zločina i svojem želucu…

Gospođa McGinty – žrtva vlastite znatiželje…

James Bentley – nesimpatičan slabić koji je čekao da bude obješen…”

Tu su i jedna nevešta upravnica i kuvarica u najlošijem svratištu u Engleskoj, jedan čovek nagle naravi i promenljive ćudi, jedna napadna i pomalo neuglađena plavuša, jedna žena koja je gurala nos u tuđe stvari, jedan laskavac, jedan razmaženi pisac pozorišnih/kazališnih komada, jedna žena nervoznih ruku, jedna lepotica, jedna ružna i nespretna devojka, jedan ambiciozni političar…

Neko od njih je odgovoran za smrti gospođe McGinty.

Ko, videće se tek kada ih Poaro sve lepo okupi i pusti male sive ćelije da objasne ko je ubica i zašto, a ta osoba lepo sačeka da policija dođe po nju, ako već nije tu u drugoj sobi.

Pomislio sam da ne znam mnogo toga o životu Agati Kristi, ili da sam barem zaboravio i to što sam znao, iako je ona veoma važan deo mog odrastanja. Nekoliko mi pojmova u tom trenutku proleteše kroz glavu iz nekog razloga – rat, nestanak i razvod.

Internet kaže da je Agata Meri Klarisa Miler rođena 15. septembra 1890. godine u imućnoj porodici. Njena majka Klara Boemer rođena je u Belfastu, ali kada joj je otac poginuo poslata je da živi sa svojom ujnom koja se udala za bogatog Amerikanca.

Tu je upoznala svog budućeg muža Frederika Milera, venčali su se i uskoro dobili troje dece – ćerku, sina, pa još jednu ćerku, Agatu.

Agata Kristi svoje detinjstvo opisuje kao “veoma srećno”, navodi se da je bila okružena snažnim i nezavisnim ženama, da je školovana kod kuće i da je od malena mnogo volela da čita. Svirala je violinu i mandolinu, ali je i uglavnom bila sama i odvojena od ostale dece.

Za kraj detinjstva ističe 11 godinu kada joj je otac preminuo. Godinu dana kasnije poslata je na formalno školovanje, da bi 1905. bila poslata u Pariz.

U Englesku se vratila 1910. kada je saznala da joj je majka Klara bolesna. Odlučile su da provedu neko vreme u toplijoj klimi, pa su otišle u Kairo, tada popularnu destinaciju za imućne Britance.

Foto: GettyImages

Pisala je poeziju i muziku, nešto je uspela i da objavi, a prvu priču “Kuća lepote” napisala je tokom oporavka od teške bolesti. Tema – ludilo i snovi.

Prvi roman Agate Kristi “Sneg nad pustinjom” dešava se u Kairu, napisala ga je pod pseudonimom Monosajlaba. Svi izdavači su je odbili.

Arčibalda Kristija upoznala je posle nekoliko veza i jedne neuspešne veridbe, on je u avgustu 1914. poslat u rat, a na Božić iste godine kada je dobio nešto odsustva venčali su se. I Agata je dala svoj doprinos tokom Velikog rata - bila je bolničarka, vidala je površinske rane onih koji su se vraćali iz rovova. Do onih mnogo bolnijih u njihovim glavama nije mogla da dopre.

Veliki rat se završio, delovalo je kao da sledi period mira, a Agata i Arčibald živeli su u Londonu. Pisanje joj još nije išlo, izdavači su je odbijali. Uživala je u detektivskim romanima, Šerloku i rodila ćerku Rozalind Margaret.

Onda dolazi 1920. godina, Agata Kristi uspeva da objavi “Misterioznu aferu u Stajlsu” i svet se upoznaje sa čudnobrkim Belgijancem Herkulom Poaroom. Napisala ju je na izazov svoje sestre, a šest izdavača je odmahnulo glavom i čekala je ukupno pet godina da je objavi. Zaradila je 25 funti.

Agata i Arčibald su u to vreme putovali i uživali, išli u Južnu Afriku, Australiju, na Novi Zeland i na Havaje. Ostalo je zapisano da je ona prva Britanka koja je surfovala stojeći u Južnoj Africi.

Međutim, krajem 1926. godine Arčibald traži razvod braka – zaljubio se u izvesnu Nensi Nil. Arčibald 3. decembra napušta njihovu kuću i sa ljubavnicom odlazi da provede vikend u Sariju.

Te noći, oko 21.45h Agata Kristi nestaje iz svog doma.

Sekretarici je rekla da ide u Jorkšir. Automobil je kasnije pronađen u blizini, u njemu je bila odeća i istekla vozačka dozvola.

Nestanak Agate Kristi izazvao je veliku buru u javnosti, novine su nudile 100 funti za bilo kakvu informaciju, a u potrazi je učestvovalo više od 1.000 policajaca, 15.000 volontera, nekoliko aviona i jedna naslovna strana slavnog Njujork tajmsa.

Pronađena je 14. decembra u hotelu u Harogejtu u Jorkširu, a sobu je rezervisala kao Tereza Nil (prezime ljubavnice) iz Kejptauna.

Potraga za Agatom. Foto: GettyImages

Gde je tačno bila tih 11 dana i dalje nije poznato, a podeljena su mišljenja i o motivima. Dvojica doktora dijagnostifikovala su joj amneziju. Poznato je da je bila u depresiji zbog previše rada i pisanja, smrti majke i neverstva muža.

Reakcija javnosti bila je veoma negativna, pričalo se da je mužu pokušala da smesti samoubistvo, kao i da je sve uradila zbog publiciteta.

Autor Džered Kejd za biografiju “Agata Kristi i 11 nestalih dana” intervjuisao je niz svedoka i članova porodice i izneo nekoliko dokaza da je Agata zaista planirala da osramoti supruga, neočekujući ipak čitavu dramu.

Arčibald i Agata su se razveli 1928, on je potom oženio Nensi Nil. Dve godine kasnije Agata se udala za arheologa ser Maksa Malovana kojeg je upoznala na jednom iskopavanju.

“Udala sam se za arheologa zato što me sve više ceni što sam starija”, internet na sve strane navodi kao jedan od glavnih citata Agate Kristi, ali njen sajt ističe da ona to nikada nije izjavila.

Sa njim je takođe mnogo putovala, zbog čega su ljudi na njenim stranicama umirali i na Bliskom istoku i u Egiptu i u Bagdadu i u idiličnim britanskim selima. Na primer, “Ubistvo u Orijent-ekspresu” napisala je 1934. u “Pera palas” hotelu u Istanbulu koji danas ima sobu “Agata Kristi”.

Zahvaljujući slavnoj železničkoj liniji koja je spajala Pariz i Istanbul, među Agatinim ubistvima pominje se i Beograd.

Onda je došao Drugi svetski rat i još jedan čudnobrki muškarac je stupio na scenu, samo što je ovaj lečio svoje komplekse i uništavao šta stigne. Agata Kristi je za to vreme radila kao pomoćnica u apoteci. Bombe su padale na London, a ona je dosta toga korisnog – za neke njene likove i ne baš – naučila o otrovima.

Osim toga, tada je napisala “Zavesu“ i ”Sleeping Murder“, poslednje priče Herkula Poaroa i gospođice Marpl. Obe su trideset godina bile u sefu banke, sa planom da izađu u javnost na kraju, kada Agata shvati da više ne može više da piše. Takođe, tokom Drugog svetskog rata MI5 vodio je istragu protiv Agate Kristi zbog lika majora Bletčlija iz trilera “N ili M”. Plašili su se da ona ima špijuna u njihovom glavnom supertajnom centru za razbijanje šifara.

Posle rata živela je u Čelsiju, a ona i njen muž bili su jedan od retkih parova koji su oboje imali ser i lejdi pre svojih imena. Imali su srećan brak.

Od 1971. do 1974. godine zdravlje je počelo da joj se narušava, iako je nastavila da piše. Nedavno su kanadski istraživači došlo do zaključka da je imala Alchajmerovu bolest ili nešto slično.

“Kraljica zločina“ umrla je 12. januara 1976. sa 85 godina.

Ginisova knjiga rekorda navodi je kao najprodavanijeg autora svih vremena – njene knjige prodate su u otprilike dve milijarde kopija i prevedene su na 103 jezika.

Poaro se pojavio u 33 romana i 54 kratke priče, a gospođica Marpl u 12 romana. Navodi se da je njen lik zasnovala na svojoj baki i da je nju mnogo više više volela od Poaroa (gospođicu Marpl, ne baku), dok su inspiracija za Poara bile belgijske izbeglice u Britaniji.

Međutim, nije lako živeti s njim.

Krajem tridesetih Agata Kristi u dnevniku piše da je Poaro “nepodnošljiv”, krajem šezdesetih da je “egocentričan i jeziv”. Ipak, za razliku od Artura Konana Dojla, oduprela se porivu da ubije lika u jeku njegove popularnosti. Javnost je volela Poaroa sa svim njegovim bubicama.

Poaro i gospođica Marpl se nikada nisu sreli. U snimku otkrivenom i objavljenom 2008. Agata Kristi je rekla i zašto:

“Herkul Poaro, kompletni egoista, ne bi voleo da ga poslu uči ili da mu nešto sugeriše starija dama“.

Poaro je jedini fiktivni detektiv koji je u Njujork tajmsu imao umrlicu nakon objavljivanja „Zavese“. Na naslovnoj strani 6. avgusta 1975. godine.

Foto: Screenshot

Serija “Poaro, Agate Kristi” počela je da se emituje 1989, kada se svet upoznao sa Dejvidom Sušeom, ili Sačetom ili Saketom, kako smo ga zvali kao mali. Igrao je Poaroa u 13 sezona i ukupno 70 epizoda i na kraju zaista postao Poaro.

Da bi se pripremio za ulogu pročitao je svaku knjigu i kratku priču o Poarou:

“Imao sam svoj fajl sa jedne strane i gomilu priča s druge i dan za danom, nedelju za nedeljom, prolazio sam kroz knjige Agate Kristi o Herkulu Poarou i zapisivao sve karakteristike sve dok nisam imao pun fajl. Onda moj posao više nije bio samo da znam kakav je on, već da postepeno postanem on”, rekao je Suše.

Imao je 93 crtice:

• Belgijanac, ne Francuz.
• Uvek stavlja četiri kockice šećera u kafu ili čaj, ponekad tri, jednom i dvaput pet
• Uvek stavlja šešir kada izlazi.
• Obrisaće klupu maramicom pre nego što sedne
• ….

Zanimljiv podatak je da je Suše u nekoj ranijoj verziji ekranizacije priče o Poarou igrao inspektora Džepa (Thirteen at Dinner, 1985), kojeg u ovoj verziji odlično igra Filip Džekson.

Uvek mi je bila smešna ona epizoda kada je inspektor Džep Poarou sprema nešto iz prave engleske kuhinje, nadaleko i naširoko poznate po svetu po svojoj lepoti i gracioznosti.

Veliki deo stalne postave serije čine Hju Frejzer koji igra kapetana Hejstingsa i Polin Morgan kao gospođica Lemon.

Inače, Dejvid Suše je umalo napustio čitavu seriju posle jedne svađe sa režiserom oko Poaroovih manira. Takođe, nosio je dodatni stomak koji ga je činio debljim nego što jeste i uvek je ostajao “u liku”.

Nekoliko dana pre snimanja obukao bi se kao Herkul Poaro, čak i kod kuće. To bi mu, kako kaže, dosta olakšalo prelaz u ulogu kada snimanje počne. Prema njegovim rečima, sve je u brkovima, kada njih stavi postaje Poaro, a poslednji deo slagalice koji je uklopio u lik bio je hod.

Tokom godina Suše se toliko vezao za Poaroa pa je, znajući da će mu biti veoma teško da u “Zavesi” snimi scenu smrti slavnog detektiva, tražio da ta scena ne bude poslednja koju će snimiti. Tako je i bilo.

“Zavesa” je emitovana 13. novembra 2013. godine i to je bilo to. Kasnije je emitovan i specijal “Biti Poaro” kada kamera prati Sušea pre njegove poslednje epizode po Briselu, Poaroovom stanu u Londonu, kući Agate Kristi i Orijent-ekspresu.

Kritičari navode da je njegova izvedba Poaroa najbliža verziji iz knjiga, ali i oni koji su mnogo oštriji i zahtevniji od kritičara – mi, čitaoci. To kaže i porodica Agate Kristi. Njena ćerka Rozalind Hiks izjavila je da bi Agata sigurno bila zadovoljna, a slično tvrdi i unuk “Kraljice zločina” Metju:

“Lično, veoma mi je žao što ona nikada nije gledala Dejvida Sušea. Mislim da je on vizuelno najubedljviji i da možda uspeva gledaocima da prenese dovoljno iritantnosti perfekcioniste perfekcioniste, da bude ubedljiv”.

Zašto je Poaro tako poseban, pitali su Sušea jednom:

“Često su me to pitali. Dobar odgovor na to dao mi je jednom dao Eliot, muž moje ćerke. Znate mislim da je Poaro veliki moralni kompas. Kada ga gledate i kad ste sa njim, osećate se da je sve u redu u svetu, nije vam pretnja, znate da šta god da uradi na kraju će to biti ispravno. I to je važno. Na neki način, bilo da smo muškarci ili žene, želimo da imamo deo Poara u sebi. Sa njim sve u svetu deluje u redu. Poaro daje publici nadu čak i u najdramatičnijim situacijama, sa njim se osećaju bezbedno”.

Zajedno su proveli 25 godina, Suše ističe da je Poaro u međuvremenu postao jedan od njegovih najboljih prijatelja.

Flešbek: Ležim na krevetu. Koliko li imam godina? 11, 12. Ne mogu da spavam. Na stočiću pored kreveta je sveže pročitan poslednji deo “Gospodara prstenova”.

Flešbek: Dve, tri godine su prošle, treba da izađe novi deo Harija Potera. Ne mogu da dočekam.

Foto: Screenshot

Flešbek: Čitam “Lovca u žitu”, Holden Kolfild odrasta, ja odrastam. Imam dugu kosu, kao neki Bitls, zato što su rekli da ne smem da imam dugu kosu kao neki Bitls.

Flešbek: Tinejdžerski period prolazi, Orvel me je oduvao, kao i “Vrli novi svet”.

Flešbek: Ležim, mator konj, čitam. Kada je to bilo? U utorak. Marko spava sada na drugom spratu, svi spavaju, čuje se samo dodir prstiju i papira. Prošlo je dva. Čitam poslednju stranicu “Američkih bogova”. Kraj. Nisam ustao da nikoga da budim i pohvalim se da sam pročitao, dobio bih papuču u glavu verovatno.

Dugo posle nisam mogao da zaspim, to se nije promenilo.

A sve to zato što je gospođa McGinty bila radoznala pa su morali da je ubiju.

Slobodan Maričić (@SlobodanMaricic)