Zahar Prilepin o romanu "Obitelj"

Preko 600 strana romana posvećenog boljševičkom teroru, čiji je naslov na srpskom ostao veran ruskom originalu, odvija se u Soloveckom manastiru gde je 20ih godina prošlog veka osnovan logor za specijalne namene, prvi u nizu kažnjeničkih logora koji su kasnije prekrili SSSR.

Roman “Obitelj” je u Srbiji objavljen među prvima van Rusije, istovremeno kad i u Francuskoj. Knjigu je objavio Samizdat B92 u sjajnom prevodu Radmile Mečanin.

Vaš roman je objavljen uoči Sajma knjiga, Sajam knjiga je otvorio Emir Kusturica i odmah na početku otvorio polemiku o čitanju odnosno ne čitanju knjiga. Kako se vi kao pisac snalazite u tom svetu gde je od misli ili ideja važnija informacija i brzina kojom se do nje dolazi.

Ponekad odlazim u selo, tamo nemam ni mobilnu vezu, ni internet ni tv, i najčešće provodim tamo dve nedelje, par meseci i kad se vratim kući odjednom shvatim da se za to vreme ništa nije dogodilo, da nisam pročitao 50.000 vesti i da sam zatekao svet u istoj tački u kom sam ga ostavio. Čini mi se da će vremenom sve veći broj ljudi to da uvidi. Recimo pustinjaci koji su otišli u neka zabita mesta, recimo Serafim Sarovski, svetac koji je živeo mimo nasljenih mesta, u svetu su se odvijali ratovi, smenjivale su se vlasti, političari, raspadale se imperije ali su svi odlazili kod Serafima da saznaju od njega šta je život, da li da se ožene ili ne ožene i najvažnija života pitanja postavljali su upravo njemu. Ljudi že početi da uviđaju da je u tišini veća moć razumevanja nego u infomacionom haosu. Jedan francuski filozof je rekao: mi znamo sve više i više, a u stvari sve manje i manje. To što znamo to je potpuno malo, sitno i beznačajno.

U kakvom atmosferi i u kom duhu je nastao roman “Obitelj”

Živeo sam u selu, selo je u šumi. Prve tri godine prosto sam čitao materijale o Soloveckim ostrvima, žitija, arhive zatvoreničke. Posle 3 godine počeo sam da kuljam kao samovar a onda sam odvrnuo slavinu i eto to sam nakupio.

Na koji način ste tako tešku i važnu istorijsku temu pretvorili u roman o ličnoj slobodi, veri, patnji…

Moja namera nije bila da otkrivam bele mrlje u istoriji, u Rusiji sve te informacije nisu skrivane. U mojoj sudbini to se dogodilo slučajno. Sa tačke gledišta nebesa ništa nije slučajno, na ovaj ili onaj način ja sam doveden do toga, ali činjenički, jedan moj poznanik režiser jednostavno me je pozvao da odem na Solovecka ostrva jer je on hteo nešto tamo da snimi i da mu ja prosto nabacam skice sižea. Otišao sam na Solovecka ostrva i kad sam se vratio potpuno zaboravip razlog zbog kog sam otišao. Posle četiri meseca došao sam kod prijatelja u goste, bio sam pijan a on me je pitao da li sam umesto što sedim beposlen, smislio nešto. Bilo me je sramota jer nisam smislio ništa i iz glave sam mu za 3 sekunde smislio siže. A to je u stvari siže romana. On je rekao odlično, napiši to. Ujutro sam se otreznio i kao častan čovek sam počeo da pišem roman. Ja nisam imao nikakav nadzadatak, ja nikom nisam imao nameru da otvaram oči, ja nisam hteo da govorim svu istinu o Rusiji, ja nisam hteo da pokažem da sam shvatio zamisao gospodnju, prosto tako je ispalo. To je istina. 12:01

Kakva je reakcija na “Obitelj” bila u Rusiji, kakvu očekuje u Srbiji

U Rusiji je na stotine hiljada ljudi pročitalo tu knjigu, ona je bila najčitaniji roman 2014 godine i za mnogo godina prvi slučaj kada nije ni zabavno štivo, ni ženski roman, ni ertoski ni detektivska priča, nego ono što se naziva ozbijna književnost, potukla po čitanosti sve ostale žanrove. Nadmašila je čak i “50 nijanse sive”, koja je bila apsolutni bestseler. Ništa ne očekujem, prosto sam uveren da ću u Srbiji naći mnogo prijatelja. Zato što je taj roman više od mene, iznad mene, on je iznad sve moje ostale proze, taj roman je u stvari dar meni lično. Ponekad noću uzimem knjigu “Obitelj” s police otvaram je i čitam, i kažem sebi: ovo stvarno nije mačiji kašalj.

Imate za naše uslove apsolutno neverovatnu biografiju. Kako je ono što ste proživeli, od fakulteta, fizičkog rada, učešća u ratovima, političkog angažnama, kako utiče na način na koji pišete i na ono o čemu pišete.

Ja ne moram da razvijam maštu, mogu samo da se okrenem unazad, da sve najzarličitije stvari vidim, i istorijske događaje, tragedije, uspehe i neuspehe, ali ne smatram da sam sada zreliji nego što sam bio sa 14 godina. Ja se osećam kao dete kome su oćelavili glavu i umetnuli u nju veliko istorijsko pamćenje.

Kako vam se sviđa rusko predstavljanje na Sajmu knjiga, izbor knjiga, gostiju kojima se Rusija predstavila?

Nisam obišao štand, video sam samo srpske posetioce. Moj osećaj je divan, kao da sam došao u svoju porodicu koja me odavno nije videla a kojoj je drago što me vidi. I meni je drago da je vidm. Ne mogu da zamislim, kad bih u Britaniji ili Austriji ili Španiji ušao u salu, da sala prosto počne da se smeje od radosti a da ja još ništa nisam uradio. To je prosto isključeno. Tamo je potrebno da potrošim dva sata vremena, da uključim spektar svojih najlepših osmeha i da ispričam sve ruske viceve da bi se uglom usana malčice osmehli. Dok s mene teče znoj ispod pazuha i s glave. U Srbiji je to tako, to je uzajamna ljubav.