Da li je moderna umetnost bila oružje Cije?

Čudna i neodoljiva energija počela je da se širi celi gradom, dok su umetnici koji su se godinama borili sa siromaštvom i neuspehom naglo našli samopouzdanje i ostvarili uspeh. Zajedno su stvorili pokret koji je s godinama postao poznat kao apstraktni ekspresionizam.

To je trenutno tema velike izložbe 164 dela 30 umetnika u Kraljevskoj akademiji umetnosti u Londonu.

Jedna od najneobičnijih stvari kod apstraktnog ekspresionizma je brzina kojom je postao međunarodno poznat i priznat. Uprkos tome što su umetnici povezani s njime dugo tražili svoje prepoznatljive stilove, kad se pokret kristalizovao u kasnim četrdesetim, brzo je postao prvo ozloglašen, a zatim i uvažen.

Do pedesetih postalo je opšteprihvaćeno da se najveći napredak u slikanju i izradi skulptura postizao u Njujorku, a ne u Parizu. Godinu dana nakon Polokove smrti u automobilskoj nesreći, Muzej Metropoliten platio je 30.000 dolara za njegovu sliku "Ritam jeseni" - iznos bez presedana za savremenog umetnika u to vreme.

Godinu dana nakon toga, izložba Novo američko slikarstvo, uticajna izložba koju je organizovao njujorški Muzej savremene umetnosti, počela je jednogodišnju turneju po evropskim gradovima.

Trijumf apstraktnog ekspresionizma je bio potpun.

Ubrzo je došlo do reakcije. Prvo je stigao pop art, koji je odvukao pažnju s apstraktnog ekspresionizma na početku šezdesetih. Onda su se pojavile glasine o tome da je uspeh apstraktnog ekspresionizma nekako sumnjiv.

U tekstu iz 1973. godine objavljenom u časopisu Art forum, likovni kritičar Maks Kozlof proučio je posleratno američko slikarstvo u kontekstu Hladnog rata. Tvrdio je da reaguje protiv ''raspoloženja samohvale'' nedavnih publikacija kao što je delo "Trijumf američkog slikarstva" (1970.) Irvinga Sendlera.

Osim toga, Kozlof je naveo da je apstraktni ekspresionizam ''oblik benevolentne propagande'', u skladu s posleratnom ideologijom američke vlade.

Ova ideja na mnogo načina se činila smešnom - ipak su većina apstraktnih ekspresionista bili hiroviti autsajderi. Polok je jednom prilikom rekao da su svi u njegovoj srednjoj školi u Los Anđelesu za njega mislili da je ''pokvareni pobunjenik iz Rusije''.

Prema Davidu Anfamu, sukustosu izložbe Kraljevske akademije: ''Rotko je za sebe rekao da je anarhista. Barnet Njuman je bio deklarisani anarhista, napisao je uvod za Kropotkinovu knjigu o anarhizmu. Tako da tu imate jezgro nekonformističkih umetnika koji su bili u potpunosti izdvojeni od američke kulture. Bili su suprotnost agentima u Hladnom ratu''.

Uprkos svemu tome, Kozlofove ideje su se primile. Nekoliko godina pre nego što su objavljene, 1967. godine, "Njujork tajms" otkrio je da je liberalni anti-omunistički časopis "Enkaunter" indirektno finansirala CIA.

Kao rezultat toga, ljudi su počeli da osećaju sumnju. Da li je moguće da je CIA učestvovala i u promociji apstraktnog ekspresionizma u svetu? Da li je Polok, namerno ili ne, bio propagator američke vlade?

Velik broj eseja, članaka i knjiga usledio je nakon Kozlofovog teksta i u svima njima se argumentovalo da je CIA nekako manipulisala apstraktnim ekspresionizmom.

Britanska novinarka i istoričarka Fransis Stonor Saunders 1999. godine izdala je knjigu o CIA i ''kulturnom Hladnom ratu'' u kojoj je tvrdila: ''Apstraktni ekspresionizam se koristio kao oružje u Hladnom ratu''.

Sinteza njene argumentacije je dostupna onlajn, u tekstu koji je napisala za “Independent” 1995. godine. Napisala je: ''CIA je začela i promovisala američke slike apstraktnog ekspresionizma oko sveta više od 20 godina, u maniru renesansnog princa mecene - samo tajno''.

Suština njenog argumenta sastoji se u sledećem. Zna se da je CIA finansirala kulturne inicijative kao deo svojeg propagandnog rata protiv Sovjetskog saveza. To je činila indirektno, s velike distance, putem organizacija poput Kongresa za kulturnu slobodu (CCF), anti-omunističke grupe aktivne u 35 zemalja, a koju je CIA finansirala i osnovala.

Na primer, CCF je sponzorisao pokretanje časopisa “Enkaunter” 1953. godine. Takođe je finansirao put i učestvovanje Bostonskog simfonijskog orkestra na Pariskom festivalu moderne muzike.

Prema njenim rečima, CCF je finansirao nekoliko razvikanih izložbi apstraktnog ekspresionizma pedesetih, uključujući Novo američko slikarstvo, koja je bila na evropskoj turneji između 1958. i 1959. godine. Galerija Tejt navodno nije mogla da priušti da dovede izložbu u London, pa je uskočio američki milioner Džulijus Flešman i finansirao put izložbe u Britaniju.

Flešman je bio predsednik fondacije Ferfild, koju je finansirala CIA. Može se, dakle, reći da su važni britanski apstraktni slikari poput Džona Hojlanda, a na koje je prilično uticala izložba galerije Tejt, oblikovani pomoću američkih špijuna.

Saunders takođe ističe povezanosti između CIA i njujorškog Muzeja savremene umetnosti (MoMA), koji je bio važan promoter apstraktnog ekspresionizma. Nelson Rokferel, predsednik MoMA četrdesetih i pedesetih, bio je blisko povezan s američkom obaveštajnom zajednicom. Isto važi i za Tomasa Bradena, koji je upravljao kulturnim aktivnostima u CIA, pre nego se priključio ''Kompaniji'', radio je kao glavni advokat u MoMA.

Čak i danas priča o upletanju CIA u apstraktni ekspresionizam ostaje sporna. Prema Irvingu Sandleru, danas 91-godišnjaku, ona nije istinita.

“Nije bilo apsolutno nikakvog uplitanja bilo koje vladine agencije. Nisam video nijednu činjenicu koja dokazuje takvu zaveru. Sigurno bi dosad nešto – bilo šta - iskrsnulo. Uostalom, nije li zanimljivo što je federalna vlada u to vreme smatrala da je apstraktni ekspresionizam komunistička zavera, s ciljem potkopavanja američkog društva?”, kaže on.

David Anfam je oprezniji. Kaže da je “dokumentovana činjenica'' kako je CIA preuzela apstraktni ekspresionizam u svom propagandnom ratu protiv Rusije: ''Čak i Novo američko slikarstvo [izložbu] je delom finansirala CIA'', kaže.

Prema Anfamu, lako je videti zašto je CIA htela da promoviše apstraktni ekspresionizam.

''To je veoma proračunata i cinična strategija'', objašnjava on, ''jer pokazuje da ste u Americi mogli da radite šta god ste hteli. Do 1pedesetih apstraktni ekspresionizam je bio povezan s konceptom individualne slobode, njegova platna su shvatana kao subjektivni izražaji unutrašnjih života umetnika koji su ih oslikavali".

Kao rezultat toga, taj pokret je bio korisna suprotnost zvaničnom ruskom stilu socrealizma.

“Amerika je bila zemlja slobodnih, dok je Rusija bila kulturno zaključana'', kaže Anfam, oblikujući misao koju je CIA htela da prenosi tokom Hladnog rata.

To naravno ne potvrđuje da su umetnici sarađivali s Cijom, pa čak ni da su bili svesni da CIA finansira izložbe apstraktnog ekspresionizma.

Koja god bila istina o razmerama finansijskog intervenisanja Cije u apstraktni ekspresionizam, Anfam veruje da je to ''najbolja stvar za koju je ta institucija ikad dala novac''.

Uz smeh kaže: ''Radije bih da su trošili novac na apstraktni ekspresionizam nego na rušenje levičarskih diktatora''.