Faust u Stradiji

Dok je „Nova Stradija“ pozorište iluzije, čija se politička kritika krije u aluziji, „Srpski Faust“ je „istorijski komad“ sa jasnom i razgovetnom političkom kritikom i, kao politički komad par excellence, pretpostavlja sopstvenu zabranu – a ona se u novim demokratskim društvima obavlja u ceremoniji prećutkivanja.

O stogodišnjici smrti Radoja Domanovića, najznačajnijeg proznog satiričara u srpskoj književnosti, koja je pala u prošlu godinu, pojavile su se – jedna tim povodom, a druga mimo njega – dve drame koje u tranzicionoj Srbiji otvaraju napokon poglavlje političkog pozorišta.

„Nova Stradija“, dramski tekst Svetislava Basare, snažno inspirisan Domanovićevom pripovetkom „Stradija“, izveden je premijerno ovog meseca na velikoj sceni Narodnog pozorišta, u režiji Kokana Mladenovića, izazvavši odušak publike, pohvalu kritike i zanemelost političkog establišmenta. Komad „Srpski Faust i drugi citati“ Tanje Simić-Berclaz (Samizdat B92, 2008) napisan u tradiciji (ne)veselog Sterijinog političkog pozorja, niti je u izgledu za postavljanje na scenu, niti je do sada izazvao pažnju kritike.

„Nova Stradija“ i „Srpski Faust i drugi citati“, dva žanrovski različita dramska teksta, pretpostavljaju i dva različita estetska i politička efekta. „Nova Stradija“ je satirična komedija sa izmišljenim svetom, u hiperboličnom vidu, koji aludira na političku stvarnost. Događaji i situacije u ovoj komediji, u čijoj je osnovi fantastika, podsećaju na događaje i situacije iz naše skorije prošlosti i iz sadašnjosti, a tipovi datih karaktera mogu biti dovedeni u vezu, manje sa pojedinim ličnostima, a više sa određenim političkim funkcijama i institucijama. Na primer: predsednik države, parlament, vlada, Akademija nauka i umetnosti Stradije (ANUS) te Stradijska pravoslavna crkva.

Drama „Srpski Faust i drugi citati“ bazira se na istorijskim činjenicama a njeni likovi su, mahom, stvarne osobe.

Dok je „Nova Stradija“ pozorište iluzije, čija se politička kritika krije u aluziji, „Srpski Faust“ je „istorijski komad“ sa jasnom i razgovetnom političkom kritikom. Dok „Nova Stradija“ predstavlja zatvoren svet u kojem ljudi nemaju izbora, „Srpski Faust“ predstavlja otvoren svet u kojem ljudi odlučuju o svom postupanju. Nasuprot svetu sudbinske neodgovornosti u „Novoj Stradiji“, stoji svet narušene odgovornosti u „Srpskom Faustu i drugim citatima“. Stoga je ova druga drama suštinski politička, a prvu politički atribuira tek aluzivnost. U Basarinom i Domanovićevom komadu posredi je, naime, jedno pretpolitičko, primitivno, repetitivno društvo – doduše, u političkom okruženju (iz čega se i crpi politička invektivnost drame).

Stratch drama, kako stoji u podnaslovu, čiji su svet i jezik skrpljeni „koje iz života, koje iz novina“, „Srpski Faust i drugi citati“ jesu ambijentalni politički komad. Gotovo sve tu se zbiva u Pozorištu koje je, u stvari, Jugoslovensko dramsko pozorište iz osamdesetih godina prošlog veka. Počevši od zabranjene novosadske predstave „Golubnjača“, koja je potom igrana u Studentskom kulturnom centru u Beogradu („Hvala bogu, ima nas još, ima nas koji nismo zaboravili našu napaćenu Srbiju ... ponosan sam što sam i sam umetnik, jer srpski umetnici će biti ti koji će povesti srpski narod“, kaže Vukan, mladi glumac što, u novom režimu, na kraju komada, postaje ministar kulture) pa preko rada na predstavama „Hrvatski Faust“ („Radije bih režirao tragediju srpskog pojedinca. Pa i naroda, bogami“, Upravniku kaže Reditelj) i „Kolubarska bitka“ („Vreme smrti, vreme smrti! Naravno! To mi treba da igramo! Kažem vam, gospodo, naše pisce, našeg oca nacije treba da igramo! Vreme smrti u vremenima smrti!“) do gostujuće tuzlanske predstave „Sveti Sava“ koja je, na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, prekinuta („Napolje! ... Ustašo! ... Napolje iz Srbije!“) Tanja Simić-Berclaz prikazuje hipostaziranje nacionalšovinističkog duha u srpskom pozorištu tog vremena.

Dakle, „Srpski Faust“, preko instance pozorišta i kulture, govori o početku propasti savremenog srpskog društva i njegovom privrednom i političkom survavanju u provaliju – čije posledice osećamo i danas kao jedno još uvek strogo izolovano i strogo kažnjavano društvo koje nije raskrstilo sa sopstvenom zlom prošlošću. Aktuelnost ovog komada koji žigoše prvi period našeg postsocijalizma – sa čijim se posledicama zapravo borimo sada u tranziciji (za razliku od drugih tranzicionih država koje su se borile sa autoritarnim nasleđem socijalizma) – naročito je velika u svetlu javnog pomirenja žrtava i promotora politike zločina. Kako kaže reditelj „Nove Stradije“: „Naša politika počiva na mutantu, na koaliciji između ubice i žrtava. U namirivanju njihovih interesa izgubila se oštrica. Eto tom mrtvom moru nužno je reći nismo se za ovo borili“ (Elektronske novine, 20. mart).

„Nova Stradija“, ozlojeđeno se podsmevajući, pokazuje to domanovićevsko „mrtvo more“ sadašnjosti, u karikaturalnom obliku, a „Srpski Faust“ ukazuje na ono protiv čega još uvek moramo da se borimo! Stoga je ovaj komad politički opasniji od „Nove Stradije“. Osim što sa potencijalne scene proziva još uvek žive i, u politici ili u kulturi, delatne aktere „godina raspleta“, ovaj se komad ne da igrati kao, politički aluzivna, koreografisana crna klovnerija – kako se danas izvodi Basarin komad – nego, isključivo, kao psihološki danse macabre koji pozorišnu publiku pretvara u kritičku javnost.

„Srpski Faust i drugi citati“, kao politički komad par excellence, pretpostavlja sopstvenu zabranu – a ona se u novim demokratskim društvima obavlja u ceremoniji prećutkivanja.

Više o ovoj temi: Nova Stradija