Opera Q&A

Opera i teatar Madlenianum pridružiće se od 16. - 18. februara proslavi pod nazivom "Evropski dani opere" koja se obeležava u čitavoj Evropi i slavi 4 veka opere.

Madlenianum će u cilju popularisanja operske umetnosti tokom tri dana, 16, 17. i 18. februara otvoriti vrata za posetioce koji besplatno mogu da se uključe u sve programe.

Cilj manifestacije je da edukuje publiku, uputi je u istoriju opere i stvori nove poštovaoce ove umetnosti.

U okviru Evropskih dana opere održaće se besplatne radionice, preslušavanje najpoznatijih operskih arija, ture po pozorištu sa kostimiranim vodičem, programi za decu…

Uoči Dana opere, Madlenianum i B92 pružaju vam mogućnost da saznate nešto više o ovoj umetnosti:

Opera, moć pesme

Italijani koji su izmislili operu pre četiri veka su istraživali kako da obnove teatar antičke Grčke, spoj reči, muzike, plesa i spektakla u ambijentu grupnog festivala. Moć pesme da oslobodi jaka osećanja je sve od tada fundamentalno svojstvo sposobnosti ove kompleksne umetničke forme da komunicira prevazilazeći nacionalne i jezičke granice. Vremenom je opera postala simbol evropske kulture. Njeno stvaranje i izvođenje su najvažnija centralna tačka kulturnog identiteta jedne nacije, ali ona koja komunicira internacionalno. Jedna operska kuća pripada svojem gradu i regionu, ali vidljiva je za ceo svet.
Najveći i najplodniji kompozitori opere – Monteverdi, Hendl, Mocart, Verdi, Vagner, Smetana, Berlioz, Čajkovski, Pučini, Štraus, Janaček, – oživljavaju priče koje imaju direktan uticaj na ljudske živote. Današnji stvaraoci možda koriste drugačije tehnike, ali kombinacija muzike i teatra zadržava magičnu moć da inspiriše i zabavi, kao što je opčinjavala i atinsku publiku pre 2500 godina.

Opera, šta je to ?

Reč opera je oblik množine od italijanske reči “opus”, što znači “delo”. To je muzički žanr koji objedinjuje muziku, pevanje, dramu a ponekad i ples (balet), u klasičnoj ili savremenoj scenografiji i postavci. Ova “totalna umetnička forma”, prema tome, može da donese ponešto svima i svakom od nas! Junaci i njihove priče nam govore o ljubavi, strasti, kajanju, snažnoj radosti ili očajanju … Tragično ili komično, izbor je na vama! U svakom slučaju, kombinacija muzike i teatra će intenzivirati emocije i doprineti da operska predstava bude jedinstven doživljaj.

Ja ne razumem priču...

Pre nego što odete u operu, možda ćete poželeti da dobijete nešto više informacija o zapletu, koji se naziva siže. Ove informacije je veoma lako naći na vebsajtu opera. Na dan predstave možete kupiti program. Možete u operu otići i bez ikakve pripreme! Tekstovi će ići kao supertitl iznad pozornice ako delo nije na vašem jeziku, a muzika, akteri i scenografija će vam pomoći da shvatite šta se dešava …

Kako da se obučem ?

To zavisi od vas! Nema potrebe da se nosi frak ili večernja haljina. Mada je za neke ljude svečano oblačenje deo zabave odlaska u operu, drugi više vole neobavezno oblačenje. Obucite se kako želite. I uživajte u zabavi!

Ja to sebi ne mogu da priuštim...

Opera više nije elitistička zabava. Odlazak u operu vas neće neophodno koštati više od uobičajene cene pozorišne karte. Otkrijte pogodnosti koje nudi vaša operska kuća nudi

4 Veka opere

17. vek: period baroka i počeci opera

Opera je rođena u Italiji krajem 16. veka. Grupa firentinskih muzičara i intelektualaca, la camerata fiorentina, je bila fascinirana antičkom Grčkom i protivila se neumerenosti renesansne polifone muzike. Želeli su da ožive ono što se smatralo jednostavnošću antičke tragedije. Prva opera koja se izvodi još i danas je bila La favola d’Orfeo (Legenda o Orfeju), koju je komponovao Monteverdi 1607. godine, pre 400 godina. U prvim operama, namera je bila da muzika bude potčinjena tekstu. Bile su sačinjene od uzastopnih recitativa sa malom instrumentalnom pratnjom, koji su se smenjivali sa muzičkim interludijumima. Nakon Firence i Rima, Venecija je brzo postala centar opere, gde je 1637. godine otvorena prva komercijalna operska kuća, što je umetničku formu učinilo dostupnom široj publici. Opera se ubrzo proširila širom Evrope, a 1700. godine Napulj, Beč, Pariz i London su bili glavni operski centri.

18. vek: Bel kanto i reforma klasike

Dve operske forme su se razvile u 18. veku: opera seria i opera buffa. Opera seria, ili ozbiljna opera, je slična tragediji i često inspirisana mitologijom. Važne solo partije su često pevali čuveni kastrati. Hendlova opera Ariodante (1735) je primer ozbiljne opere - opera seria. Nasuprot tome, komična opera buffa je na scenu postavljala obične likove i bavila se lakšim temama. Glavne uloge su igrali tenori ili basovi. Primer ovog tipa, koji se pojavio na početku 18. veka je bila Mocartova opera Figarova ženidba (1786). Dok su se prve opere trudile da naglase tekst, kraj perioda baroka je period velikih bel kanto melodija. Ovo ‘lepo pevanje’ je davalo primat glasovnoj virtuoznosti. Kao reakcija, krajem 18. veka je procvetao jednostavniji stil u kojem su tekst i muzika tešnje povezani. U klasičnim operama, pevanje je služilo kao dramska ideja, a ne obrnuto. Takođe su se koristili horovi i ansambli da se naglasi kolektivna priroda ljudskih osećanja. Kristof Vilibald Gluk je započeo ovu reformu (Ifigenija na Tauridi, 1779) koja je zatim uticala na mnoge kompozitore.

19. vek: Verdi i Vagner, zlatno doba opere

Sa usponom nacionalizma, razvijale su se različite tradicije u raznim zemljama. Era romantizma je započela sa delima nemačkog kompozitora Karla Maria fon Vebera (Čarobni strelac, 1821 ; Oberon, 1826). Žanr je objedinio karakteristike ozbiljne i komične opere, obuhvatajući aspekte simfonijske muzike, sa temama uzetim iz savremenog života i skorije istorije. Rihard Vagner je napravio revoluciju u operi u drugoj polovini veka, od Letećeg Holanđanina (1843) do Parsifala (1882) i četiri opere Prstena Nibelunga (1869-1876). Vagner je objedinio muziku, dramu, poeziju i scenografiju u onome što je nazvao ‘muzičkom dramom’. U njegovim operama, orkestar postaje deo priče, a često je koristio lajt motiv, muzičku frazu povezanu sa nekim likom, događajem ili idejom. U Italiji, glas je ostao dominantan. Nastavljala se tradicija bel kanta, kombinovana sa likovima i temama komične opere (opera buffa). Primeri su Rosinijev Seviljski berberin (1816), Belinijeva Norma (1831) ili Donicetijev Ljubavni napitak (1832). Đuzepe Verdi je bio poslednji veliki italijanski kompozitor 19. veka. U strastvenom i žestokom stilu, pisao je komade koji su povezivali spektakularnu predstavu i suptilne emocije (Travijata, 1853, Aida, 1871). Specifična tradicija se razvila u Rusiji i Istočnoj Evropi, inspirisana istorijom (Boris Godunov, Musorgski, 1869-1874) ili nacionalnom književnošću (Evgenije Onjegin, Čajkovski, 1879). U Francuskoj, cvetala je ‘Velika opera’ (‘Grand Opéra’), sa sjajnim scenskim efektima, radnjom i baletom. Komična opera (‘Opéra Comique’), koja je uključivala govorni dijalog, je takođe bila veoma popularna (Bizeova Carmen, 1875).

20. vek: uspon individualaca

Na početku 20. veka nastavili su se trendovi sa kraja 19. veka. Pučini je bio poslednji veliki italijanski kompozitor, koji je, između ostalog, napisao Tosku (1900), Madam Baterflaj (1904) i Turandot (1926). Druge čuvene opere tog doba su bile Debisijeva Pelej i Melisanda (1902), Saloma koju je napisao Štraus (1905), i Janačekova Lukave lije (1924). Kasnije, više je bilo individualnih dela nego što su se pojavljivali generalni trendovi. Opere Albana Berga (Vojcek, 1925, Lulu, 1937) su bile kontrast delima Kurta Vejla, inspirisanim džezom i drugom popularnom muzikom (Opera za tri groša, 1928). Bendžamin Britn je komponovao ‘tradicionalne’ opere kao Peter Grimes (1945), ali i kamerne opere.

21. vek: partiture koje tek treba napisati …

Danas, operska ponuda je raznovrsnija nego ikad. Scenska postavka i scenografija su postale ključni elementi novih produkcija. Velika dela na repertoaru se stalno obnavljaju i dalje sa velikim uspehom. Prikazuju se uporedo sa novim savremenim operama i ranijim ponovo otkrivenim delima. Na ovaj način, opera je u stalnom razvoju, na uživanje najšire publike.

Mali glosar opere

Arija: vokalna ili instrumentalna melodija, koja se peva uz pratnju ili bez nje, i predstavlja trenutak kada radnja prestaje i dozvoljava glavnom junaku/junakinji da izrazi svoja osećanja. Korišćena pre svega u operi, arija je test pevačevog glasa.

Baladska opera: oblik opere koji kombinuje govorni dijalog, ples (balet) i popularne pesme obrađujući arije starih balada. Tipičan primer ovog stila koji je bio veoma omiljen u Engleskoj u 18. veku je Prosjačka opera Džona Geja (John Gay, 1728). Nemački ekvivalent je ”Singspiel” (pozorišna igra sa pevanjem).

Barok: Period muzičke istorije koji se obično definiše kao period od Monteverdija (1600) do smrti Baha (1750). Barokne opere karakterišu njihovi fantastični zapleti i slobodna vokalna ukrašavanja.

Bel kanto: bukvalno italijanski izraz za ‘lepo pevanje‘, bel kanto je bogato ukrašen stil, koji iziskuje veliku vokalnu virtuoznost i besprekornu tehniku od svojih interpretatora. Pojavivši se krajem 17. veka, ostaje popularan do kraja 19. veka.

Kastrat: pevač sa neslomljenim glasom koji nastaje kastriranjem pre doba puberteta. Kastrati su očuvali svoje dečije visine glasa dok imaju prednosti šireg volumena koji proizvode pluća odraslog čoveka. Virtuoznost, raspon i neuporediva snaga njihovih glasova su bili veoma popularni u italijanskim operama 17. i 18. veka. Ova praksa potiče od zabrane da se ženski glasovi čuju u javnosti. To je bilo ukinuto krajem 18. veka, što je za rezultat imalo nestanak poslednjeg kastrata početkom narednog stoleća. Njihove uloge danas obično uzvode kontra-tenori ili meco-soprani.

Klasika: period između baroka i romantizma, od 1750 do 1830 (šire uzev od rođenja Mocarta do smrti Betovena). Opere ovog vremena su ponovo ujedinile tekst i muziku i rafiniranije su od dela baroka.

Koloratura: Veoma razrađena melodija, karakteristična za italijanski bel kanto ili za arije Kraljice noći iz Čarobne frule (Mocart, 1791). U širem smislu, takođe opisuje interpretera takve muzike, prvobitno kastrate, kasnije i ženske i muške glasove.

Finale: u operi, poslednji deo nekog čina ili celog dela. Peva ga ili ansambl glavnih rola ili svi likovi okupljeni na pozornici.

Lajt motiv: muzička tema (melodija, harmonija, ritam) povezana sa likom, idejom, stanjem uma ili mestom. Vagner ih je koristio u svim svojim velikim muzičkim dramama, ne samo da podseti na temu nego i da pokaže kako se ona menja tokom razvoja zapleta. Libreto (knjiga): tekst opere, bukvalno ‘mala knjiga’ na italijanskom. Najčešće je piše autor ili pesnik (koji se naziva libretist), a ponekad i sam kompozitor.

Muzička komedija: pozorišno delo nastalo iz operete, obuhvata muziku, pesme i plesove.

Opera: dramsko delo aranžirano uz muziku i pesmu. Vokalnija u Italiji, teatralnija u Nemačkoj, vizuelnija u Francuskoj, opera se može podeliti na dve glavne grane: opera seria (ozbiljna) koja liči na tragediju i obrađuje mitološke ili istorijske teme, i opera buffa (komična) koja se vrti oko komedije, sa likovima izvučenim iz svakodnevnog života.

Komična opera: Francusko muzičko delo koje sadrži govorni dijalog, ekvivalentno nemačkoj muzičkoj igri (“Singspiel”) i engleskoj baladskoj operi. Uprkos svojem nazivu, teme “opéras comiques” (komičnih opera) mogu biti ozbiljne, kao u Bizeovoj operi Karmen (1875).

Opereta: ‘mala opera’ lakog karaktera, opereta naizmenično sadrži govorne dijaloge, pesme i plesove. Veoma popularna krajem 19. i početkom 20. veka u Parizu i Beču, razlikuje se od komične opere (opéra comique) svojim uvek veselim sadržajima. Primeri su Ofenbahov Orfej u podzemlju (1858), Slepi miš Johana Štrausa (1874), Leharova Vesela udovica (1905).

Uvertira: muzička tačka kojom počinje opera, često predstavlja njene glavne teme.

Primadona: ‘vodeća dama’ je pevačica koja igra glavnu ulogu u operi. Termin je ušao u opštu upotrebu u 19. veku nakon što je nestanak kastrata (‘vodeći čovek’) ostavio njih kao najpopularnije pevače. Često je sinonim sa ‘diva’ (italijanska reč za ‘boginju’).

Recitativ: fraza koja se peva slobodno, u tonu bližem deklamaciji nego pesmi. U operi, recitativ često služi da se pričaju događaji i da se ubrza zaplet, dok arija stavlja naglasak na osećanja.

Romantizam: nakon klasičnog perioda, romantizam (1830 do početka 20. veka) karakteriše 19. vek, posebno u operama Verdija, Čajkovskog i Vagnera. On zamenjuje klasičnu krutost slobodom izraza i dominacijom osećanja.

Singspiel” (muzička igra): Nemačko delo koje se i govori i peva, sa lakom ili komičnom temom. Slično je francuskoj komičnoj operi (“opéra comique”) i engleskoj baladskoj operi. Mocartova Otmica iz Seraja (1782) je tradicionalna bečka muzička igra (“Singspiel”), dok je njegova Čarobna frula (1791) kombinuje sa elementima ozbiljne opere (opera seria).

Sinopsis: priča, sadržaj opere.

Glas: postoji četiri glavna tipa glasa:
sopran – visoko ženski glas,
mezzosopran – niski ženski glas
tenor – visoki muški glas
bass – niski muški glas