Branka Parlić - Pijanistkinja

Možete li da nam kažete nešto o programu Vašeg koncerta u okviru Exit festivala.

U pitanju je ponovo Filip Glas kao i prošle godine, ali njegova nova kompozicija koja je u originalu orkestarska i pisana je za film „Orfej“ Žana Koktoa 1993. godine, a 2001. je američki pijanista Pol Barmes napravio transkripciju za klavir. Retko je svirana u svetu, kod nas nije nikada. Ono što nisam uspela a htela sam, jeste da muziku prati montirani film u vidu sedam spotova iz tog filma, koliko ima i koncertnih numera. Kasno sam počela da tražim dozvole od Kokto komiteta dozvolu za film. Zbog toga je organizovana druga vrsta animacije pod nazivom „Opera aperta“ Čedomira Drče i Slobodana Tišme. U slučaju da kasnije dobijem tu dozvolu, jer im se ideja dopada, samo je bio problem da se sastanu u tako kratkom vremenu, možda ću napraviti reprizu koncerta uz film.

Otkuda kombinacija Exita i koncerta umetničke muzike?

To su pokušaji da se u okviru Exita konačno ustanovi umetnička scena. Nazvali smo je Art scena. Ovi koncerti su deo toga iako još nemaju svoje stalno mesto. Jesu u njihovoj produkciji, ali se održavaju dan ranije od početka Exita i na drugom prostoru mada više iz tehničkih razloga, jer ovakav koncert ne može da se izvede na otvorenom gde se slivaju zvuci sa svih stejdževa. Zato je održan u sinagogi. Ali definitivno Exit pokušava da napravi ovakvu scenu. I prošle godine bio je moj koncert, pre par godina smo na Exitu na Petrovaradinskoj tvrđavi izveli kompoziciju Erika Satija koji je bio svojevrsni maraton i trajao je 15 sati.

Kompozitor Erik Sati nije previše poznat kod nas. Vi ste ga uveli na scenu.

Moja karijera pijaniste, ako tako smem da se nazovem, počela je kad sam otkrila Satija, a to je bilo slučajno kada sam gledala crtani film Zdenka Gašparevića „Satimanija“ u kome je bila njegova muzika. Bila sam zapanjena tom potpuno novom muzikom, nisam znala ni ko je pisao, ni kada, ni zašto, niti ga je bilo u istoriji muzike koju smo učili. Tako sam počela da otkrivam Satija. Napominjem da je to bilo pre interneta, nije bilo lako istraživati kao danas. Počela sam da ga sviram od tada i shvatila da mi ta muzika prija kao da sam je ja napisala, a nastala je krajem 19. veka. Tada sam prijavila Radio Novom Sadu da to i snimim i 1986. izašla je ploča i od tada sam ja - pijanista (smeje se). Sada imam dva CDa, jedan je izdao Radio 021, drugi B92.

Muzika minimalizma nije toliko popularna, a Vi isključivo svirate muziku minimalizma.

To je muzika sa kojom mi je dobro, bliska je mom senzibilitetu, osećam je na svoj način, a u reakcijama publike nailazim potvrdu toga, preko interneta javljaju mi se slušaoci. Izgleda da to što je ja dobro osećam, dobro i zvuči. Nameravam da se isključivo bavim tom muzikom. Ona kod nas nije široko popularna, ali je veoma zastupljena na koncertnim podijumima u svetu. Svira se od solističkih instrumenata, do orkestarskih, kao filmska. Kod nas je na početku, ali ne na samom. Još 1976. Filip Glas je bio na BITEFu sa „Ajnštajnom na plaži“, a tada je bila premijera i u Njujorku, i počela je Glasova popularnost, odnosno te vrste muzike. Onda su došle godine koje su nas pregazile i to se zaboravilo, vratili smo se mnogo u nazad i sada pokušavamo da uhvatimo korak. Barem ja pokušavam radeći koncerte ne samo u Novom Sadu već u manjim mestima Somboru, Vršcu, Vranju, Leskovcu, Pirotu, Zaječaru, Kikindi... I vidim da ta vrsta muzika dobro prolazi kod publike, iako je većina verovatno prvi put čuje. Kvalitetna muzika se prepozna. Volimo je i ja i publika. Zato ne mogu da shvatim da je muzika koja decenijama ima svoje mesto u svetu kod nas na početku.

Na novosadskoj Akademiji umetnosti predajete na Katedri za klavirski praktikum. Koliko su studenti zaineteresovani za ovakvu muziku?

Postoji program kojeg moramo da se držimo, ali imamo slobodu i da studentima dajemo novu literaturu. Njima je klavir samo jedan od predmeta i naravno da ih upoznajem sa novom literaturom, klavirskom muzikom od druge polovine 19. veka do sada, evo skoro će prva dekada 21. veka. Kod nekih osećam otpor, tako je čim je nešto novo ili ne razumeju. Ne smeta mi ako ne osećaju bliskost, ali ne razumem njihovu neradoznalost, nedostatak želje kod mladih da čuju nešto novo, pa posle da naprave svoj sud. Naravno da ima i studenata koji su već fanovi. Sve ih je više.

Nova savremena muzika je ipak avangarda i ona nije baš prijemčiva...

U tome je fazon. Minimalizam je povratak čistoj harmoniji, lepoj melodiji. Ono što je karakteristično za minimalizam je svođenje muzičkih parametara, nema puno dinamičkih dešavanja nego postoji jedna lepa harmonizovana melodijska linija koja se više puta ponavlja. Druga važna karakteristika koja je razlikuje od muzike drugih epoha je da minimalistička muzika nije narativna, ne priča priču, nema zaplet, rasplet, nema podsvesnog očekivanja da posle silne kulminacije nešto treba da se razreši. To sve u ovoj muzici ne postoji. Ovde postoji ponavljanje i treperenje jednog divnog zvuka, čiste harmonije koja vas okreće samome sebi, uljuljkava. Dobra reč na engleskom za takvo stanje je „mesmerize“, nešto između opuštanja i hipnoze.

Kako se postaje pijanistkinja, da li je u pitanju ljubav prema muzici ili klaviru?

Teško pitanje o kome nisam razmišljala. Pa sve krene spontano kad ste mali i mama vas upiše u muzičku školu. Imala sam klavir u stanu i do tada mi je bio igračka, ispod njega smo se sestra i ja zavlačile, jurile se oko njega, dakle, nije me klavir u kući naveo da zavolim muziku, nego me jednostavno mama upisala u nižu muzičku školu. Volela sam i nije mi padalo teško da vežbam što je već pokazatelj da imate nekog smisla za klavir kad ne kukate što vežbate. To sam shvatila kasnije kao pedagog. Posle srednje škole već se fomira muzički ukus, ideja o studiranju i šta bih radila, ali nema odluke – biću pijanista. U tom periodu je zadovoljstvo vežbanje, upoznavanje nove literature, pa kad vas profesorka pohvali kad nešto jako dobro odsvirate i to su sve motivi za dalje i dalje. Onda se odjednom nađete kao svršni student Akademije, na diplomi piše „akademski muzičar – pijanista“. Zapravo, ja se nisam školovala za pijanistu, niti sam to bila posle Akademije. Radila sam u srednjoj školi, zatim na Akademiji, bila sam kamerni muzičar, jer sam još kao student volela tu vrstu muzike i zajedničko muziciranje. Otkrivši Satija postala sam pijanista.

Kako čuvate prste, da li se bojite povrede?

Kad sam se usmerila u muzičku školu mama me je opominjala da se ne igram teškom loptom na fizičkom, da pazim da ne padnem na klizanju da mi neko ne pređe preko prsta. Nekako se celog života čuvam, pazim, to je već spontano, ali ne postoji ništa što ne radim.

Kako ukućani podnose kada vežbate i koliko vežbate dnevno?

Već su se navikli, ili ćute, ne prigovaraju mi. Svaki dan da vežbam, ali svaki. Prsti treba da su u formi. Ako radim novi program i više od tri sata pre i popodne, ako je koncert sa programom koji sam već svirala onda samo treba da ga obnovim onda je dva sata dnevno dovoljno.

Slušajte Branku Parlić na B92.fm