Gary Camp: Danas više nema tajni

Jedan od najpopularnijih britanskih bendova iz osamdesetih Spandau Ballet ovih dana proživljava novu „mladost”! „To Cut a long Story Short” bio je prvi singl ovog benda, osnovanog krajem sedamdesetih u Londonu. Pa, da „skratimo dugu priču” – od tada je grupa Spandau Ballet prodala više od 25 miliona ploča, imala šest multiplatinastih albuma i 23 hit-singla, 1990. se raspala, potom su članovi benda stigli i do britanskog suda zbog borbe oko tantijema, a onda su u martu prošle godine shvatili da bi najbolje bilo da se ponovo okupe. Gary i Martin Kemp, Tony Hadley, Steve Norman i John Keeble su tada najavili povratničku turneju „The Reformation Tour” u okviru koje ponovo dolaze u Beograd. O tome koliko ne jenjava interesovanje za bendom, uprkos pauzi od dve decenije, govori i podatak da su karte za njihove koncerte u Britaniji bile razgrabljene za dvadesetak minuta.

Davne 1987. godine svi oni koji su ispunili halu „Pionir” imali su nezaboravno veče koji su im priredili Spandau Ballet. O tome kakva ga sećanja vezuju za koncert u Beogradu i šta možemo očekivati 26. februara u Beogradskoj areni, kada će Spandau Ballet ponovo nastupiti u srpskoj prestonici, Gary Kemp, gitarista i glavni autor benda, u ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” kaže:

,,Sećam se fantastične publike koja je u to vreme bila ,gladna' bendova sa Zapada. A šta sada da očekujete – pa ne znam, …ali jedva čekam da saznam!"

Godinama su ponovna okupljanja bendova neka vrsta trenda u svetu muzike. Gotovo svi veliki bendovi iz prošlosti su se ponovo okupili zbog jednog koncerta, turneje, albuma… Šta mislite, zašto?

Bendovi se često raziđu da bi članovi pokušali da naprave solo karijere. Ili se dešava da se ljudi u bendu jednostavno međusobno zamrze. Ali, iza sebe su ostavili muziku koja znači mnogo ljudima koji su uz nju odrastali. Zahvaljujući potrebi za muzikom iz vremena kada su ploče prodavane u ogromnim tiražima, danas se lako mogu napuniti velike arene. Ja sam pomogao da se osnuje sastav koji je postao deo muzičke istorije, sa veoma snažnim nasleđem. Zašto da više nikada ne sviramo zajedno? Nažalost, imali smo mnogo ličnih i međusobnih problema koje je prvo trebalo prevazići, ali sada smo sebi dokazali da to možemo, i siguran sam da ćemo nastaviti zajedno…

U jednom intervjuu ste rekli da je okupljanje sastava Spandau Ballet bilo neizbežno. Zašto?

Zato što je za nas petoricu „dečaka” bilo isuviše teško da nikada više ne pričamo među sobom. Naše zajedničke uspomene su toliko divne. Bilo je teško, ali i mnogo zabavno… A i jezik na kome najbolje komuniciramo jeste muzika.

Kakav je osećaj biti ponovo u bendu posle 19 godina?

Neverovatan! Najbolji posao koji sam ikada imao u životu! Ispunjava me muzički, emotivno i lično!

Pre nego što ste najavili povratničku turneju, da li ste mogli da predvidite tako pozitivnu reakciju obožavalaca i rasprodate koncerte?

Nikada nismo mogli ni da sanjamo da će to biti tako veliko – svirali smo pred više od 100.000 ljudi u Velikoj Britaniji (što je naša najveća turneja u Britaniji ikada organizovana), a reakcija je bila čak bolja od one tokom osamdesetih.

Objavili ste novi singl „Once More”. Kako je bilo snimati zajedno posle dve decenije?

Na početku je bilo veoma zastrašujuće predstaviti pesmu drugima. Steve Norman i ja smo napisali pesmu i bilo je to iskustvo koje nam je „iskidalo” nerve, ali je zato reakcija bila veoma pozitivna. Na kraju se ispostavilo da je to bio najlakši i najbrži singl koji smo ikada snimili!

Na leto ćete nastupiti na festivalu „Isle of Wight”. Koliko je ova prva festivalska svirka u karijeri izazov?

Ne bih rekao da je izazov. Veoma sam siguran u to kako zvučimo uživo. Uostalom, to je i glavni razlog što sam želeo da ponovo okupim bend. Smatram da smo jedan od najboljih bendova koji u ovom trenutku svira i ne mogu da dočekam da se pojavimo pred publikom, koja možda i ne bi kupila kartu za naš solo koncert, i da dokažem ove svoje reči.

Nastupili ste 1985. godine na Vembliju u okviru „Live Aida”. Koliko su ti koncerti bili značajni?

To je jedna od mojih najlepših uspomena iz osamdesetih godina i dokaz da ta decenija nije bila vreme pohlepe i opsednutosti sobom. Mislim da je to pomoglo ljudima da se osnaže, i to na način koji je možda doveo do još većih i značajnijih plišanih revolucija… ko zna.

Koliko se muzika promenila od vremena kada ste počinjali karijeru?

Uh, to je jedno veliko pitanje na koje ne mogu da odgovorim a da ne napišem članak!

Kakva je, u ovom digitalnom dobu, budućnost muzike?

Sve se menja – muzički biznis, televizija, filmovi, igrice. Pre svega zato što su mladi našli druga interesovanja i načine da stvaraju svoj identitet i „pleme”. Za muziku se tokom godina povećavalo i gubilo interesovanje. Problem sa Internetom jeste u tome što svaki bend vrlo brzo može da sagori. Nemoguće je danas zadržati nešto pod velom tajne. Na našim prvim svirkama mi nikada nismo puštali ljude iz diskografskih kompanija, i većina nije čak ni znala za nas kada smo već potpisali ugovor. To je sada nemoguće, šta raditi sa You Tubeom. Nedostaje mi „crkva” zvana prodavnica ploča i napor da dođemo do jedne ploče. Koliko nam je samo bila dragocena jedna ploča. Mislim da je lakoća kojom skidate jednu pesmu sa Interneta učinila da one postanu manje važne i oduzela je taj divni ritual koji je nekada značio kupovanje i puštanje ploča.

Šta planirate posle ove turneje? Da li, možda, možemo očekivati novi album?

Da!