Calexico: Želimo da sviramo kod vas

Calexico postoje skoro deceniju i po, a poslednjih desetak godina važe za jedan od najprogresivnijih bendova iz žanra Americana. Upravo ta sklonost ka eksperimentisanju sa zvukom ih najviše razlikuje od gomile grupa koje sviraju pod uticajem američke folk kulture – pored očekivanog tex-mex / marijači ugođaja, na njihovim pločama možete čuti uticaje iz sveta džeza, elektronike, popa, post roka...Njihov pretposlednji album Garden Ruin , koji je stislki zvučao negde između The Beatles, Wilco i Do Make Say Think je odličan primer za to – poslušajte samo epsku temu All Systems Red koja zatvara ovaj album i sve će vam biti jasno.

Joey Burns i Džon Konvertino John Convertino su formirali Calexico u momentu kada se za njih već moglo reći da su veterani Americana scene. Pre toga, svirali su sa Howe Gelbom u Giant Sand, zatim u instrumentalnim Friends of Dean Martinez. Oni kao da su u tim grupama pekli zanat, učili trikove i onda su rešili da oforme Calexico i svima nam pokažu ,,kako se to radi malo drugačije”.

U poslednjih nekoliko godina često su svirali u zemljama koje okružuju Srbiju, čak su se nekoliko puta pronele glasine da dolaze u Beograd (Calexico su još jedan od mnogih Americana bendova koji bolje prolaze u Evropi nego u Americi). A kada se za neki bend pronesu takve glasine, oni kao po pravilu kad tad dođu ovde. Nadajmo se da je to slučaj i sa Calexico.

Da li oni žele da dođu u Srbiju, čime su okupirani trenutno, šta čitaju, slušaju - reći će vam Joey Burns u intervjuu koji sledi.

Da li radite na novom albumu?

Trenutno radimo na muzici za nekoliko filmova, planiramo da preko zime sviramo u Australiji i Novom Zelandu, a tokom leta sledeće godine idemo na turneju po Americi.

Za razliku od ploče Garden Ruin, na kojoj ste bili malo više pop i indie, vaše poslednje izdanje Carried to Dust mnogo više zvuči kao klasičan Calexico album. Zbog čega ste se izabrali povratak korenima umesto da nastavite sa eksperimentisanjem?

Različite ideje i različita muzika su uticali na nas tokom snimanja albuma Carried to Dust. Na primer, Carried to Dust ima više gostujućih muzičara od bilo kog našeg starog albuma, na njemu se čuju uticaji koje smo pokupili sa turneje po Južnoj Americi, gde smo upoznali mnogo muzičara sa raznih krajeva sveta. Istina da produkcijski album više liči na ploče pre Garden Ruin, ali onaj duh eksperimentisanja je i dalje prisutan u nama.

Da li ste namerno hteli da Garden Ruin zvuči toliko drugačije, ili se to samo desilo? Možemo li se nadati nekom novom iznenađenju u vašem zvuku tokom narednih godina?

Mi se trudimo da svakim novim albumom nastavimo da iznenađujemo ljude. Pored rada u grupi, svi mi imamo neke projekte sa strane, bilo da su to gostovanja kod drugi muzičara ili rad na nekom saundtraku, npr. Svi ti projekti nam pomažu da definišemo naš sopstveni stil. S jedne strane, skroz je prirodno da muzičar želi probati nešto novo, neki kreativni izazov koji će ga gurati napred u svakom smislu. S druge strane, muzički biznis je takav, da se većina publike fokusira na jedan određeni zvuk, odeđeni stil. Možda je vreme da počnemo još više projekata pod drugim imenima kako bi pojednostavili stvari za one sa jednostavnijim očekivanjima.

Rekao si da su The Beatles imali veliki uticaj na tebe kada si bio tinejdžer. Kako to da se njihov uticaj nije toliko dugo primećivao u tvojoj muzici, sve do Garden Ruin?

Mnogim ljudima su dosadile popularne pesme napisane pod uticajem nekih grupa iz prošlosti i uvek volim da čujem nešto novo, nekog muzičara koji nije dobio zasluženu medijsku pažnju. Tokom godina, čuješ toliko različitih stvari koje utiču na tebe, da je nemoguće sve to podvesti pod jedan određeni žanr ili bend.

Izdajete za Quartetrstick, pod-kuću legendarne Touch and Go, koja je poznata po svojim noise-rock bendovima (Big Black, Killdozer, Cop Shoot Cop). S obzirom da muzika koju svira Calexico nema mnogo veze sa pomenutim žanrom, zanima me šta misliš o tipičnim Touch and Go bendovima i da li voliš neke od njih?

Ista stvar se može reći za Sub Pop – i oni su počeli od panka, a sada izdaju i lounge (Friends of Dean Martinez), folk, pop ili albume stand up komičara. Naravno da volimo Quarterstick i Touch and Go bendove. Posebno Rodan, Shannon Wright, Slint i mnoge druge.

U kakvom sećanju ti je ostalo iskustvo na projektu OP8?

Bilo nam je zabavno sve vreme. Naučili smo dosta snimajući sa ekstremno talentovanom Lizom Žermano (Lisa Germano). Obožavam njenu muziku.

Kako stojiš sa popularnom kulturom ovih dana – jesi čitao neku zanimljivu knjigu, gledao neki dobar film?

Upravo sam završio čitanje jedne knjige koju sam kupio u Njujorku prošle nedelje, pre našeg koncerta. Pisac se zove Adam Haslet (Adam Haslett) a knjiga je „You are Not a Stranger Here“. Predivna zbirka kratkih priča, koje me na neki čudan način podsećaju na pesme..melanholične pesme. Pada mi na pamet da možda nekada snimim album inspirisan tim pričama.

Još jedna knjiga koja mi se dopala u poslednje vreme zove se „Some of the Dead are Still Breathing“ a napisao je Čarls Bauden (Charles Bowden).

Što se filmova tiče, nedavno sam ponovo gledao „Dead Man“ od Džarmuša (Jim Jarmusch).

A kad je muzika u pitanju?

Slušam svaša u poslednje vreme...Endrju Bird (Andrew Bird), Beirut, Lhasa, Lora Gibson (Laura Gibson), Erik Sati (Erik Satie), Monk solo na klaviru (Thelonious Monk), Taraf de Haidouks, Sigur Ros uživo iz Pariza na akustičnim instrumentima, Manu Chao takođe uživo i akustično...

Postoje li šanse da u doglednoj budućnosti održite koncert u Srbiji?

Naravno, jako bismo voleli da sviramo u Srbiji, to bi nam bila čast i veliko zadovoljstvo.