Gabi Novak: Pjesme koje traju

Nebrojeno puta je ispričala kako je nastupila sa Luisom Armstrongom za vreme njegove posete Zagrebu 1958.

"U ono vrijeme bilo je užasno puno poklonika jazz glazbe. Običaj nakon svakog koncerta jazz velikana, je bio da se održi jam session, gde se sviralo do tri, četiri ili pet sati jujutro. Nije bilo rastanka odmah nakon koncerta. Na takvom jednom sessionu sam prišla Armstrongu i čestitala mu na koncertu. Onda je neko rekao da ja dajem glas likovima na crtanom filmu, i sada pevam na ctanom filmu, a onda je on rekao „Hoćete sa mnom nešto otpjevati“ a ja sam rekla „Zašto ne!“. „A šta znate?“ a onda sam ja rekla evo možemo „Čaj za dvoje!, pa „Moonlight in Vermont“. On me je pratio i usput se ubacivao onako kako jo on to znao, pogotovo „Tee for two“ mu je dala i što se tiča teksta, šansu da tako igramo jedan mali duet."

Vi ste završili grafički smer u Školi za Primenjenu Umetnost u Zagrebu. Na koji način je crtani film uticao na vašu karijeru?

Jeste, tako sam ja i krenula, bez ikakve namere da se u životu bavim glazbom. Jednostavno sam ljubila glazbu otkad znam za sebe. Bog mi je dao sluh I ja sam sve pamtila. Krajem pedesetih, početkom šezdesetih slušala se samo jazz glazba, a meni je moja majka na svojim putovanjima, kad je odlazila u Njemačku donosila uvek prve single. Slušala sam Doris Day, Helen Beryl, Ellu. Mismo uživali slušajući I svirajući takvu glazbu.

Živite u jednoj od najharmoničnijih muzičko-ljubavnih zajednica. Kako ste uspeli da sačuvate svoju karijeru, Arsen svoju, a da imate i zajedničku?

Nisam uvijek davala vlast Arsenu da upravlja mojim repertoarom. I tu je uvjek bila jedna mala borba. On bi gorio “Ti bi uvjek pjevala ono što se samo tebi sviđa” a on je želeo da uplivam u šansonu, ali ja sam imala potpuno drugih afiniteta. Arsen je "songwriter" to znamo! Katkad sam ga poslušala pa bi iz toga izašle sjajne pesme od “Ono sve što znaš o meni” do “Kuća za ptice” što ću sve pevati i u Beogradu. Ali ni to nije šansona, već bih mogla reći evergreen. Šta je evergreen? U hrvatskoj je rađena čak I televizijska emisija, a niko mi nije mogao to objasniti, niti su oni tom emisijom bilo šta objasnili. Evergreen su pjesme koje traju, koje imaju vrhunsku kvalitetu, i koje nisu šlageri od danas do sutra. Prema tome meni je silno drago i vrlo sam počastvovana što ći ih pjevati na otvorenju samog festivala, pogotovo u dvorani Doma sindikata u kome smo toliko toliko puta pjevali. Aranžmani, pristup tim pjesmama koje ću ja te večeri pjevati, imali su premijeru u Zagrebu na otvaranju Jazzarele. To su pretopljene pjesme. One koketiraju što sa jazz popom, ali one su aranžerski sjajno napravljene, tako da čovek može reći – „Eto, to to su naše kompozicije predstavljene u jazz duhu“

Kako se osećate pred nastup u Domu sindikata 29. oktobra? Nastupićete sa kolegama koje dugo niste videli... Biće tu Mića Marković, Stjepko Gut...

Arsen i ja smo bili pre pet godina sa Matijom i našim ansamblom u Beogradu i Novom Sadu. I tada smo puno kolega sretali koji su došli na generalnu probu, ali me veseli što će se sad dogoditi taj trenutak da, eto Mića, kako ga mi zovemo Mića Koltrejn, bude sa mnom te večeri.

Muzičari moraju da slušaju jedni druge da bi njihov nastup dobro zvučao. Kada nastupate sa sinom Matijom Dedićem, kako izgleda vaša saradnja na probama?

Uzajamno. Meni je upoće vrlo teško, jer imamo tri sfere, tri potpuno različita afiniteta. Tu je Arsen, onda čisti moj jazzista, koji je završio Akademiju u Gracu, i ja - pjevačica zabavne glazbe. Mada to „pjevačica“ ofucano zvuči. Zpravo - bavim se šlageristikom na jednom višem nivou. Oduvek sam imala sreću da sam pevala kompozitore iz bivše jugoslavije, i Kemu (Kemala Montena) i Arsena, koji su mi pružili šansu da napravim svoje hitove nastupajući na festivalima poput „Beogradskog Proleća“ , u Sarajevu itd. Ja sam jedna jazz/pop/šlager pjevačica, a sa Matijom je teško jer on ne pravi kompromise. Ne samo sa mnom. Njegovo glazbeno razmišljanje je takvo da moj Arsen uvjek kaže„Joj, znaš, kad mi napravi onaj uvod - ja ne znam gdje bih sad trebao upasti!“. On se ne približava našem mišljenju, nego čvrsto drži liniju jedne nove jazzerske generacije, i ne odstupaju, niko od njih. Tako da se otac i majka moraju prilagoditi sinu koji već uzima palicu u svoje ruke.

Da li žalite što niste više toga snimili?

Ne, uopšte ne žalim. Znate iz kog razloga? Kad je bila ta pedesetogodišnjica moga rada, nagrade, te vamo, te tamo, svi su govorili „ali Gabi vi morate još toga napraviti“, ljudi su slali pesme. Puno sam razmišljala o tome do pre četri godine, ali onda sam ja počela razmišljati na drugi način. Šta ću više u moru, toga svega što se sada dešava u toj glazbi, gde je sve pomereno, šta ću ja sa tim svojim, recimo, novim albumom. Imam dovoljno pjesama od kojih mogu napraviti koncert, i koje publika na koncertima najviše želi da čuje, jer se hronološki povezivala sa mnom. Prema tome, čemu raditi više neki novi CD u mojim godinama, i nakon pedeset godina rada. Ne, to ne dolazi u obzir. Sretna sam otkad sam skupila određeni broj pjesama s kojima sam se poistovjetila, u koje sam sigurna i volim ih, i u redu je. I sada završavam uopšte tu priču što se tiče CD-a, jer ovaj koncert koji sam radila u Zagrebu i koji ću predstaviti u Beogradu, objaviću Live, ja ću imati jedan presladak, prvi live album, u životu. Kako kaže Kemo, ti i Arsen možete živeti od minulog rada, i živa je to istina.

Ne zato što smo lijeni, nego se sve toliko poremtili da ne vidim razloga da ponudim nešto novo na silu, kad znam šta se vrti i u koju smo glazbu mi zagazili. Rađe napravim ovako rijetke stvarčice, u kojima uživam sa publikom koja to voli. Postoji ta karma između publike i pevača koja mi je sasvim dovoljna. Imam toliko lepih pjesama da nema razloga da bilo šta novo pjevam . Uredno ću sve pjesme vratiti autorima koji su mi ih slali, a neki izvođači će biti sretni da dobiju tako kvalitetne pjesme. Drugo je koncertiranje, toga će biti, a što se tiče diskografije - sa tim sam završila.