Širak: Madona je genijalac

Dve godine i dva albuma nakon prve, Madona kreće na drugu, ovog puta interkontinentalnu turneju. Pitanje iz naslova turneje - Ko je ta devojka? - bilo je, naravno, retoričko i, u izvesnoj meri, autoironično - hiljadu japanskih vojnika obuzdavalo je 25 000 obožavalaca koji su Madonu dočekali na aerodromu. Za nastupe u Japanu prodala je 150 000 karata po ceni od 45 dolara, a za prva dva nastupa na londonskom Vembli stadionu prodato je 144 000 karata za 18 sati i devet minuta. Tada dvadesetčetvorogodišnja kćerka francuskog premijera, Klod, lično se kod oca zauzima da ukine odluku gradonačelnika gradića Sko da zabrani održavanje koncerta u gradskom parku iz 17. veka. Čuvši njenu muziku i odgledavši par njenih spotova, Širak je Madonu ocenio kao "genijalca" i lično je dočekao kao fin de siecle Veneru koja prolazi na jednom javnom trgu. Madona je na ovu, za pop zvezde sasvim neuobičajenu počast, uzvratila čekom na 83 000 dolara za Širakovu fondaciju za borbu protiv side a potom je nastupila pred 130 000 ljudi na najvećem, ikada održanom koncertu u francuskoj istoriji.

Film "Ko je ta devojka?", bio je njen treći veliki film i drugi veliki promašaj zaredom. Pokušaj da se napravi urnebesna komedija nestao je bez traga na bioskopskim blagajnama, umrevši tihom smrću usred bure koju je izazvala njena svetska turneja istog naslova. Neuspeh na bioskopskim blagajnama nije sprečio neverovatno dobru prodaju soundtracka, što je bilo svojevrsno čudo, jer dotadašnje iskustvo govorilo je da filmski hit ne garantuje uspeh soundtracka ali je zato uspeh soundtracka praktično nemoguć bez uspeha filma. Pre ovog filma snimila je dramu "Šangajsko iznenađenje" sa svojim prvim suprugom, Šonom Penom, koja je jednodušno ocenjena kao "jedan od najvećih zločina u istoriji Holivuda". Kritičar New York Times-a, u jednom od blagonaklonijih prikaza, piše: "Najbolja stvar u vezi ovog, nazovi filma, je ta što ga možete gledati u skoro potpunoj privatnosti". I zaista, makar jednom, kritičarima se moralo dati za pravo.

Nisu, međutim, filmski promašaji ono što je obeležilo njenu karijeru između dve turneje. U junu 1986. godine, ona izdaje svoj treći album - True Blue - koji je, u svetskim razmerama posmatrano, njen najveći album i, bez sumnje, prvi čvrsti dokaz o njenom talentu. Album je prodat u više od sedam miliona primeraka samo u SAD i u još 19 miliona širom sveta. Dospeo je na prvo mesto top lista u 28 zemalja, što je dostignuće bez presedana koje je Madoni obezbedilo mesto u Ginisovoj knjizi rekorda. True Blue je iznedrio pet singlova koji su dospeli među prvih pet na top listama, a tri od njih su u Americi bili broj jedan.

Iako je album ostao na bezbednoj teritoriji čistog, prijemčivog popa, na njemu su primetni zameci, u toj fazi još uvek poprilično naivni, njenog docnijeg insistiranja na angažovanosti i slanju poruka. Papa Don't Preach govori o dilemi maloletne trudnice, a video spot za pesmu Open Your Heart u režiji čuvenog francuskog fotografa Žan Batista Mondina, bio je prva naznaka koliko daleko je spremna da ide u snimanju avangardnih umetničkih video ostvarenja. Open Your Heart je ljupka pesma o ljubavnim nedaćama ali spot ne samo da hrabro zalazi na novu teritoriju već je i smelo ispituje i osvaja. Madona igra plavokosu striptizetu u peep show-u, koja je predmet divljenja i ljubavi jednog dečaka. U spotu se dečak zaljubljuje u glamur života striptizete, ljubeći njen lik na posteru ispred ulaza u klub, čak i oponašajući način na koji zamišlja da ona igra za muškarce unutra. U međuvremenu, striptizeta nastupa u svetlucavom korsetu, pozira i igra, koristeći se samo jednom stolicom kao scenskim rekvizitom. Najšokantniji su prizori publike, udobno smeštene po kabinama. Vidimo jednog kauboja, par mornara koji se drže za ruke i lezbejku odevenu u mušku garderobu. Kako se njen nastup bliži kraju, pojavljuje se čak i snimak muškarca koji prikuplja svoju odeću, čime se jasno sugeriše da je upravo masturbirao. Uprkos svim nedoličnim elementima, spot je suviše stilizovan da bi bio vulgaran. Mada su se u to vreme čuli ogorčeni komentari da spot propagira pedofiliju, prilično je očigledno da dečak striptizetu obožava kao heroinu. To što je "prava" ličnost striptizete androgina pre nego zavodnička, samo naglašava lažnu privlačnost striptiza i prevaru nastupa. Ako je ovo bila provokacija ono što će uslediti u nastavku njene karijere može se oceniti samo kao revolucija: Madona se neće smiriti dok problematiku ljudske seksualnosti kroz svoja video i scenska ostvarenja ne istraži do svih njenih krajnosti i tabua.

True Blue album dao je i jedan u nizu njenih hitova koji su postali evergrin klasici. Malo je pop pesama za koje se može reći da zvuče sveže i posle 20 godina od nastanka. La Isla Bonita svakako je jedna od njih. Sličnu otpornost na vreme steći će i neki njeni potonji hitovi, poput Secret i Take a Bow.

Omot za album uradio je Herb Ric, koji je slikavši Madonin zabačeni profil, stvorio i jednu od njenih brojnih ikoničnih predstava. Odluka da preko noći promeni imidž kome je pripisivan njen spektakularni proboj, bila je vrlo hrabra. Vreme će pokazati da su hrabrost i sklonost riziku ono na čemu temelji svoju karijeru i umetnički izraz. Ratosiljajući se svog treš imidža i uskočivši u korset i ravne baletanke, kratke plave kose, Madona je prošla kroz prvu od svojih nebrojenih promena. Menjajući imidž brzinom koja publici nije dozvoljavala da se privikne i prilagodi, uspevala je da bude neprekidno aktuelna i da je se javnost ne prezasiti uprkos njenoj sveprisutnosti. Mora se primetiti da je svaka od njenih promena delovala ubedljivo, što svakako treba protumačiti kao posledicu promene "iznutra" - sazrevanja i razvoja. "Nakalemljen" imidž obično izda raskorak između forme i sadržaja.

Turneja Ko je ta devojka je, od strane kritike, ocenjena kao super šou u kome se lako uživa, što je, u poređenju sa ranijim, a i kasnijim ostrašćenim prikazima, prilično fer ocena. New York Times, koji je par godina ranije predviđao skori kraj, napisao je: "Plitak, kičast, pop - bez velikih poruka i otkrovenja, pun poznatih zvukova i slika, pregršt pevljivih melodija, vrhunski zabavan."

Velike poruke i otkrovenja ona će sačuvati za trenutak kad oseti da je umetnički dovoljno integrisana i da je svojim talentom u stanju da isprati neskromnu ambiciju da prekorači granice popa. I, upravo tada će početi problemi sa njom. Kako je sama jednom prilikom izjavila, sa besom javnosti i kritike morala je da se suoči jer je pop zvezda a one ne smeju da imaju svoje mišljenje već samo da gledaju kako da ostanu popularne i rade isključivo stvari koje će u tome da im pomognu. Ali, biti dobar umetnik, kaže Madona, ne znači biti moćan ili bogat ili poštovan od kolega, već rizikovati. Ono što je usledilo ubedljivo je demonstriralo ovaj njen stav.

U vreme Who's That Girl turneje i prvih dana planetarne slave, Madona je imala svega 28 godina. Neiscrpna fizička energija i savršena kondicija koja je ostala zaštitni znak svih njenih nastupa sve do današnjih dana, možda u tim godinama i ne treba da začuđuje ali vredna je divljenja psihička stabilnost kojom se nosila sa teretom slave i sve ambicioznijim projektima. Turneja je bila u punom jeku a njen prvi brak s glumcem Šonom Penom na vrhuncu krize. Činilo se da istu čvrstinu kojom je rukovodila svojom karijerom, primenjuje i u privatnom životu (što joj je donelo reputaciju ultra feministkinje). U svom prvom dokumentarcu, međutim, otkriće svoju ranjivu stranu kao i to da je Šon, uprkos svemu, ljubav njenog života.



Madona: katolicizam je zla i licemerna religija

Tokom devedesetih akademske studije na temu Madoninog scenskog izraza, te njene veze sa seksualnim i etničkim manjinskim grupama, uticaj na modu i feminizam, bile su toliko brojne da se odomaćio izraz "studije o Madoni", kao o jednoj od disciplina u okviru širokog multidisciplinarnog naučnog polja koje obuhvata sociološke, kulturološke i studije o medijima.

Do trenutka kada je Madona krenula na svoju treću (a drugu planetarnu) turneju, vi ste o njoj već morali imati formirano mišljenje - oni koji prate i zanimaju se za kretanja u savremenoj kulturi, podelili su se u dva tabora - vatrene obožavaoce i isto tako vatrene osporavaoce. Ova podela nije se zadržala samo na nivou takozvanih običnih, anonimnih fanova, već se prenela i na viši, akademski nivo - u ovu prvu kategoriju uvrstili su se književnici Norman Majler i Erika Džong, Kamil Palja, Vudi Alen i Sting, da pomenemo neke, dok se u suprotnom taboru našlo dosta njenih kolega, pre svih Mik Džeger, Vitni Hjuston (koja je izjavila da će podaviti svoju decu ako budu slušala Madonu), Rodžer Voters iz Pink Floyda i Džoni Mičel i, bez dileme, celokupan katolički kler sa papom na čelu. Marlen Ditrih (čiji je Madona veliki fan i čijim se imidžom i scenskom personom i sama u više navrata nadahnjivala), pomirila je suprostavljenje stavove (ne razjasnivši kome od ova dva tabora pripada), jednom krajnje zdravorazumskom primedbom: "Peva loše i veoma je vulgarna, ali nastup joj je besprekoran. Publika nikada ne greši".

Bilo kako bilo, tokom devedesetih, akademske studije na temu Madoninog scenskog izraza, te njene veze sa seksualnim i etničkim manjinskim grupama, uticaj na modu i feministički pokret, bile su toliko brojne da se odomaćio izraz "studije o Madoni", kao o jednoj od disciplina u okviru širokog multidisciplinarnog naučnog polja koje obuhvata sociološke, kulturološke i studije o medijima. (Na internetu, čak, postoji i sajt koji se bavi tumačenjem vaših snova, u slučaju da ste sanjali Madonu!).

U pauzi dve turneje Madona je izdala dva albuma i snimila dva filma. Album I'm Breathless jedan je od najslabije prodavanih u njenoj karijeri (ipak, kao i takav, našao se na drugom mestu najprodavanijih albuma u Americi u 1990. godini), što je začuđujuće ne samo zbog toga što je na njemu jedan od njenih najvećih hitova uopšte (Vogue), već i zbog toga što je reč o vrlo sofisticiranom popu nadahnutim ekranizovanim stripom Dick Tracey. Album je dao samo dva singla, što je ispod svakog standarda kad je o Madoni reč.

Međutim, sa albumom Like a Prayer iz marta 1989. koji je dao čak šest singlova, Madona definitivno napušta teren čistog popa, densa i zabave.

"Smeli stihovi, ambiciozna muzika, Madona ne samo da traži da bude ozbiljno shvaćena, ona to zahteva. Like a Prayer vas neće odmah osvojiti, on je pre egzorcistički nego zabavan", napisaće kritičar uglednog muzičkog magazina Rolling Stone. Ovo je, sve do American Life, njen najličniji album, koji je cinicima dao povoda za komentar da svoju karijeru duguje činjenici što nije otišla kod psihoanalitičara. Na njemu je Madona brutalno iskrena povodom svog razvoda, ambivalentnih osećanja prema ocu i bola zbog ranog gubitka majke. I, mada su pesme naglašeno lične, njihova tema je dovoljno univerzalna da dirne gotovo svakog slušaoca. A naslovna numera, toliko često ocenjivana kao blasfemična i antikatolička, zapravo je na jedan gotovo srednjevekovan način nadahnuta potrebom za Bogom. Video spot za naslovnu numeru u kome Madona ljubi crnog svetitelja, doživljava stigmatizaciju i igra u kombinezonu na polju punom zapaljenih krstova, ostaće upamćen kao jedno od njenih najkontroverznijih video ostvarenja - kompanija Pepsi je odustala od sponzorstva Blond Ambition turneje i raskinula je ugovor za reklamnu kampanju a spot je jedno vreme bio zabranjen u Italiji gde je naišao na žestoku kritiku i protivljenje Vatikana.

Gesamtkunstwerk

Blond Ambition je bio Madonin ogroman trijumf koji je dokazao da je scenski izvođač bez premca. Kritičari su ovaj jednoipočasovi šou ocenili kao muzičko pozorište, što će biti jedan od prvih pokušaja da se nađe odgovarajuća definicija za njene scenske nastupe koji su prevazišli klasičnu scensku prezentaciju muzike. Koreograf Vinsent Paterson izjavio je da je Madona zahtevala da se "prekrši svako moguće pravilo". Rezultat je bio tako upečatljiv da je kritičar magazina Outweek, Majer Ras, napisao: "Napuštajući stadion nisam mogao da ne pomislim kako sam upravo prisustvovao otelotvorenju Vagnerovog koncepta Gesamtkunstwerk - totalnom, organskom, multisenzualnom umetničkom delu".

Blond Ambition bio je podeljen u četiri različita seta: neobuzdani dens set, zatim religiozno obojeni set (u kome je svet šokirala simuliranjem masturbacije na velikom grimiznom krevetu), kabaretski set nadahnut zlatnim dobom Holivuda i ludim dvadesetim i poslednjim osmišljenim kao parodija na njene Material Girl dane. Kroz sva četiri seta demonstrirala je vanserijski talenat za ples. Malo je poznato da je, pre nego što je iz rodnog Detroita krenula za Njujork, Madona upisala baletsku akademiju koju je napustila odmah nakon prve godine. Perl Lang, njena profesorka baleta, kasnije će izjaviti: "Mnogi igrači jednostavno samo izvode figure i razmeću se akrobatikom tela, ali to je nešto skroz prosečno, nešto što se podrazumeva. Madona poseduje moć, jačinu da nadmaši čisto fizičko izvođenje i zakorači u nešto uzbudljivije. Ta jačina je ono prvo što tražim kod plesača, a ona je poseduje. Madona jednostavno poseduje tu magiju koju veliki umetnici imaju."

Sem baletskog umeća, Madona je količinom humora na sopstveni račun, otkrila i koliko je inteligentna. Za vreme koncerta, u jednom trenutku, ona na scenu poziva jednog od svojih igrača, moleći ga da joj se pridruži u pevanju. Na njegovo stidljivo nećkanje ona ga ohrabruje - "Ne znaš da pevaš? Ma nije strašno! Ne znam ni ja, pa gledaj dokle sam dogurala."

S istim humorom, osvrnula se i na uporne pozive Vatikana na bojkot koncerta (koji su na kraju i doveli do otkazivanja jednog od prvobitno dva zakazana koncerta u Italiji): "Moj šou nije konvencionalni rok koncert, već pozorišno predstavljanje moje muzike. I, kao i svako pozorište, on pokreće pitanja, izaziva na razmišljanje i vodi vas na emocionalno putovanje. Oslikava dobro i loše, svetlost i tamu, radost i tugu, iskupljenje i spasenje. Ja ne propisujem način života, već ga opisujem, a publici je prepušteno da sama prosuđuje. Tako ja shvatam slobodu govora, izražavanja i mišljenja. Nepristrasni ljudi katoličke crkve, dođite i pogledajte moj koncert, pa prosudite sami. Ako ste sigurni da sam grešnica neka se onaj koji je bez greha prvi baci kamenom na mene". Kada je Šekspir pisao da i "đavo može citirati Bibliju za svoje potrebe", valjda je na umu imao ovakvu vrstu lucidnosti.

Pažljivim posmatračima nije promaklo da je među njenim saradnicima koji su joj pomogli da realizuje ovu impresivnu produkciju, mnogo homoseksualaca, što je dalo povoda za jednu drugu ciničnu opasku da je karijeru izgradila angažujući neafirmisane gej umetnike. Ne znamo šta je prethodno radio njen brat, Kristofer Čikone, ali se on kao umetnički direktor ovog spektakla pokazao kao sasvim zreo umetnik sa svežim i smelim idejama. Luis Kamaćo, mladi latino igrač koga je otkrila u nekom andergraund gej klubu, postavio je čuvenu koreografiju za Vogue, tu svojevrsnu deep house grooving himnu transcedentnoj pop i gej kulturi i narcizmu, a Žan Pol Gotje, koji u to vreme nije bio baš anoniman al' svakako na početku svetske karijere, osmislio je njen vizuelni identitet koji je ostao njena ikonična predstava s početka devedesetih - zlatni korset sa šiljastim grudnjakom, koji je kasnije postao predmet žestokog aukcijskog nadmetanja bogatih fanova i muzeja mode i savremene umetnosti.

Sama Madona će blisku i, u umetničkom smislu, plodnu vezu s gej umetnicima objasniti ovim rečima: "Snažno osećam to kako su progonjeni. Smatraju ih za autsajdere, a i sama se tako osećam. S druge strane, većina gej muškaraca je u dosluhu s nekom posebnom vrstom senzibiliteta, onim žestvenim u sebi; strejt muškarcima se ne dozvoljava da to u sebi prepoznaju. Za mene su oni kompletnija ljudska bića, mnogo više od većine strejt muškaraca koje znam. Privlačan mi je njihov smisao za humor i spremnost da se prema seksualnosti odnose na nekonvencionalan način. Ja sama se najčešće osećam kao gej muškarac zarobljen u telu žene."

Za vreme trajanje turneje snimljen je dokumentarac "Istina ili izazov: u krevetu sa Madonom", čija je ideja bila da je prati bezmalo 24 sata dnevno za vreme trajanja turneje i prikaže sve aspekte i ludila života najslavnije žene na planeti. Za razliku od njenih igranih filmova koje kritika obično nemilosrdno iskasapi a publika ravnodušno ignoriše (čak i njeni fanovi), ovaj dokumentarac je svojom šarmantnom iskrenošću osvojio i publiku i kritiku. "Ovaj film otkriva zašto je Madona zvezda veća od svih ostalih", napisaće kritičar magazina Rolling Stone. "Pokušajte da umesto nje zamislite Maraju Keri ili Vitni Hjuston i dobićete dva sata apsolutno ničega. Kučka boginja silazi sa svog pijedestala da se nasmeje svom narcizmu. Razotkriva grudi i dušu. Želi da je vole. Da li je ova ranjiva Madona stvarna ili tek zavera da bi je filmska publika, koja misli da je hladna, prihvatila? Prosudite sami. Kako god, film je dirljiv, neverovatno zabavan, uzbudljiv, emocionalno žestok i verovatno najbolji muzički dokumentarac ikada snimljen."

Zabrinut zbog pojedinih kontroverznih delova filma, distributer Miramax je organizovao projekciju zatvorenog tipa za 150 samoproklamovanih Madonamrzaca, kako bi proverili eventualnu buduću reakciju publike. Znali su da u rukama imaju hit kada je 65% Madonamrzaca priznalo da im se film dopao i da su je, zahvaljujući njemu, zavoleli.

NASTAVIĆE SE...

Pročitajte prvi deo priče o Madoni - Živa vatra