SAMURAJ – Žan Pjer Melvil

Da bi se videla sva lepota i uzbudljivost Melvilovog Samuraja, ne retko, proglašavanim jednim od najznačajnijih evropskih filmova ikada snimljenih, potrebno je da zaboravite sve o njemu napisano i rečeno, uključujući i ovaj tekst. Prvi put, a biće da sam ga suviše rano gledao, vratio sam se iz bioskopa zapitan da li jedna iluzija u nekom objektu gde se skupila grupa ljudi može biti tako očaravarajuća.... a nekada je takvo okupljanje i odlazak u neki drugi svet bila suština filma.

Čovek koji je uzeo prezime američkog pisca za svoje prezime, ovde demonstrira svoju fascinaciju američkim filmom i, istovremeno, bavi se njegovom ozbiljnom dekonstrukcijom. Jeste da Džef Kostelo čini suštinu ovog klasičnog film noara kao gangster, ali što je bitnije, Melvil, kroz priču o njemu razgrađuje priču o muškosti i moći iste.

Neki gledaoci mogu da pretpostave da Džef počinje film kao celovit čovek, gledajući se u ogledalu....i da tokom naracije gubi svoju samodostatnost i raspada se na delove. Već neki drugi mogu videti ovaj film, manje kao priču o jednom plaćenom ubici a više kao primer nekih partikularnih filozofija i Džefa Kostela kao egzistencijalističkog čoveka, koji ne postoji osim kroz svoja delovanja – reditelj strpljivo snima scene njegovog hodanja, posmatranja, ćutanja, priprema za posao. Njegov konačni ritual je njegova priprema za smrt... sve što mislimo da nas čini ljudima na kraju otpada i čovek na kraju ostaje sam sa svojom sudbinom.....što je izraz orijentalnih fatalističkih shvatanja u vezi samoće i neizbežnosti smrti. Sam Melvil je ponudio dva tumačenja – kao studiju šizofrenije i kao alegoriju čoveka (Delon) koji gonjen sudbinom (inspektor) završava u rukama smrti (pijanistkinja Valeri).

Sve su ovo validne interpretacije. Lično mislim da je Samuraj jedna vrsta sna, studija o ljudskoj samoći i portret jednog mentalnog sloma. Radnja filma se odvija uglavnom noću..česti su melvilovski onirični tonovi, beskrajna pešačenja, tišina i promišljeno raščlanjivanje scena do jednoznačnosti. Džefova neosetljivost se može uporediti sa mesečarstvom i mehaničkim hodanjem kroz beskrajne hodnike. Kao u snu, čitave scene se ponavljaju tačno na isti način. Film počinje scenom gde u prostoru turobne sobe, u polutami, sa dva prozora kao dva oka, jedva vidljivi Džef leži u krevetu i puši...u kavezu je ptica – zimovka, njegov jedini prijatelj, ali i takvo okruženje je njegova sigurnost. Tada Melvil horizontalnom upotrebom „vertigo“ kadra sužava i skraćuje robu do razbijanja, otkrivajući nestabilnost ovog utočišta i Džefove slike o sebi. Iako je stalno prisiljen da bude u centru grada, on je sigurniji u anonimnim ulicama i napuštenim zgradama, usmeren protiv geometrijske anonimnosti modernog života a njegova okolina je bezdušna i ograničavajuća kao zamka u koju upada. Džef je slika čoveka u represivom, nadgledajućem društvu koje istog proganja upotrebljavajući moralnost kao pretnju. Njegovi jedini kontakti su u pripremi smrti, njegovo postojanje je auto destruktivno, monaški asketsko, uostalom kao i njegov mantil i Fedora šešir.

Postoje dva momenta u filmu kada emocije probijaju iz ledeno lepog Delonovog lica u ovoj njegovoj zadivljujućoj ulozi. Prvi, posle jurnjave u metrou, kada, u ukradenom automobilu, njegovo lice odaje unutrašnji stah i drugi, na kraju filma, kada se vraćajući na mesto zločina zagleda u Valerijino lice, njegove oči u deliću sekunde postaju bespomoćne kao u deteta koje traži majku. I tu jeste ključ filma – beznadežna potraga tragično usamljenog čoveka za kućom i sigurnošću. Jer Džef je zarobljen karakter, u svojoj sobi, svom identitetu, gradu, svojim senkama i hodnicima, u petlji vremena koja ga iznova vraća opet i opet u istu tačku – on je u paklu i njegov jedini izlaz je samoukinuće. Plaćen da ubije pijanistkinju, on kao moderni samuraj ne može da odbije zadatak, nenaoružan odlazi znajući da ga policija čeka, dokazujući onima koji su ga unajmili da je sposoban za zadatak koji ne želi da izvrši. Time je sačuvao svoj ponos i svoju čast.

Legenda kaže da je Melvil došao kod Delona sa scenarijem. Kada je ovaj čuo o čemu se radi i kako će se zvati film, uveo ga je u svoju spavaću sobu gde je iznad kreveta visio samurajski mač. Neko priča i o tome da je ptica iz kaveza, Melvilov ljubimac, posle snimanja izazvala požar u kojem je izgoreo njegov studio. Bilo kako bilo, ostao je ovaj film kao savršen spoj američke filmske estetike i indoevropske filozofske matrice. Ostao je i lik jednog velikog glumca, Alena Delona, marinca u Indokini, portira, nosača, Toma Riplija, Roka Parondija, Falkonerija, gospodina Klajna i Svana, poslodavca Stevice Markovića, aktera velikih afera, koji posle svega ume da ostari.