Dialogue In The Dark

Zato su neodoljivi, neponovljivi, očaravajući, nestvarni. Šta je genetski kod jednog grada, njegova esencija, šifra? Da li se može otkriti ktatkim boravkom ili tokom života u njemu. Verovatno i jedno i drugo. Za mene, suština nekog grada nalazi se u prvom dodiru s njim, u munjevitom pronicanju u njegovu srž, u nekom trenutnom jakom prosvetljenju. I to se dešifrovanje može u svom vrhunskom naboju osetiti samo jednom. Posle ga zamagle naslage racionalizacije, umor, mnoštvo utisaka, ko zna šta sve još.

Postoje muški i ženski gradovi, gradovi tranvestiti i androgini gradovi. Venecija je sasvim sigurno žena. Nesto imeđu Kalipse i Patriše Arket iz onog Linčovog filma. "Mazna i sumnjiva lepotica – grad, pola bajka, pola klopka za strance." U Veneciji provodim zadnjih par dana. Znam o njoj mnogo i pre nego što sam opet došla... Znam da je tu Džozef Konrad u šesnaestoj godini prvi put video more. Da je Direr tu zaboravio sve što je dotad znao o slikarstvu, i da su Mebijus i Manara tu smeštali neke od svojih priča. Da su tu Đordana Bruna potkazali nezadovoljni njegovim mađijskim veštinama. Da su tu rođeni Tintoreto, Marko Polo, Kazanova i najbeskrupulozniji trgovci u istoriji. Da je tu, na ostrvu Sen Mikele, sahranjen Brodski. I Stravinski. I da tu stoji najlepša pesma ispevana na srpskom jeziku. Ali, sve to što sam znala i dotada čula o Serenissimi, sva ona tuđa i moja iskustva i rečenice koje sam usput pokupila i koje mi se motaju po glavi, dok ulazim u lagunu, svaki put kada ugledam stare palate nadnesene nad vodom, trošne i divne, sa prozorima nalik na ključaonice, sve iščezne.

Odmah po pristajanju na obalu, tamo odakle se vidi kanal nad kojim se u teskobi zemlje i vode izvija Most uzdisaja, mesto odakle su zatvorenike odvodili na pogubljenje i kroz čije su kamene prozorčiće oni poslednji put mogli videti ovaj svet, videla sam gondolu. Onako odozgo, kako je i treba sagledati. Venecija mi je dala vrhunski dar – otključala se.

Gondola me je zaprepastila, šokirala, očarala, zavela.... Bio je to munjevit napad na sva čula iz koga je izronilo saznanje zbog čega je trebalo da dođem u Veneciju. Zbog gondole.

Gondola je genetski kod Venecije. Njena suština, Eros i tanatos. Ona je raskošni crni lakovani mrtvački sanduk za zaljubljene. Gondola je opredmećeni odgovor na činjenicu da se i u nju može zaljubiti. Strasno i neopozivo.

Ja sam se zaljubila u gondolu. Gondolijer je Haron prerušen u Apolona, Venecija lelujava nit između raskalašne životne radosti i lepote sveta mrtvih, a gondola naizgled bezazlena materijalizovana mogućnost da se istovremeno bude s obe strane. Nekoliko godina ranije na visoravni Gize u Egiptu, kraj velikih piramida, videla sam pramajku gondole. To je faraonova sunčeva barka za putovanje s one strane života i vremena. Da li stare Egipćane i Venecijance spaja čežnja za životom ili žudnja za smrću?

Hodam sama gradom od Đardina do Kanaređa. Otišla sam da vidim odavno već izbledele runske zapise na pirejskom lavu ispred Arsenala. Jedan starac sa pohabanim gondolijerskim šeširom i tamnim naočarima, dobro se oslanjajući na štap, piljio je u glupe turiste i pevao iz glasa Occhi di fata. Negde oko crkve San Đovani in Bragora pokušala sam da odigram jednu vrstu venecijanskog pasijansa. Ona se igra tako što skreneš u prvu od uskih i tamnih ulica, pa na prvom uglu ponovo skreneš i – ponekad izađeš na senoviti i tajanstveni trg sa upečatljivim pozzom, a ponekad calli iznenada zatvori kanal.. .Gurala sam se klasičnom turističkom linijom od San Marka do Rijalta, kraj ekskluzivnih prodavnica venecijanskih maski, odeće, obuće i erotskog rublja i pokušala da izbegnem nepodnošljivu vrevu. Hodam sama duž kanala Mizerikordija, i ušla u Stari geto. Veš na žicama razapet preko uske ulice, prazne altane, venecijanske terase načičkane po krovovima, prijatna tišina i miran hod. Jevrejske radnje sa razglednicama, suvenirima, menorama i muranskim staklićima. Ne znam zašto ni otkuda, tek u jedan mah mi se učinilo da na nekoj od ovih četvorocifrenih adresa, ne znam na kojoj, imam neke prijatelje na koje sam zaboravila i koji su, možda, i još uvek ovde. Popila sam espreso u baru Paradiso perduto.

I otišla da vidim izložbu. A da sam videla, jesam, kao nikada do sada u životu. Naime, cilj postavke je da nas nauči da VIDIMO. Zove se "Dialogue In The Dark" od Andreas Heinecke, koja je permanentno izložena u Hamburgu, a trenutno je na turneji po svetu. Sve se odvija u apsolutnom mraku, anulacijom vremena, toliko da ti se čini da obilazak projekta traje 30-tak minuta, umesto realnih sat i 15-tak. Služeći se štapom koji koriste slepi ljudi, prolazi se kroz razne nivoe, razne situacije, oslanjajući se na sva čula osim vida, percepirajući celim telom okruženje, otkrivajući multiplicirane mirise, dodirom crpeći informacije o materiji, razaznavajući i najzaglušenije šumove itd. Vodič nam je bio slepi mladić, i od svega mi se najviše urezao u memoriju dijalog s njim, njegovi odgovori na moja neuobičajena pitanja. Setila sam se Don Huana i pitala ga o smehu. Pitala sam ga o snovima. Veruj mi, poželela sam da bar nekih 7 dana ne koristim oči... Na kraju ovog iskustva, svi posetioci, nas osmoro, koliko je predviđeno da je u svakoj grupi, odlazimo u bar i svako naručuje šta će da pije. Znači, totalni mrak. Koristeći se štapom, pronalaziš slobodno mesto za nekim od stolova i ja naručujem kafu. Služi nas devojka najsenzualnijeg, najsexipilnijeg glasa koji sam ikada čula. Nikada neću zaboraviti zvonkost tog glasa, punog životnosti, radosti i entuzijazma.Tako slepa i tako ženstvena.
Na kraju moramo da platimo, kao u svakom baru. Moja kafa je bila 1 euro. U totalnom mraku sam morala da u tašni pronađem novčanik i među sitninom prepoznam 1 euro.

Da, moje shvatanje lepog je mutirano nakon "Dialogue In The Dark". Na kraju ove instalacije, kada smo svi skupa prešli u osvetljenu prostoriju, porazilo me saznanje da je slepi mladić koji nam je bio vodič, jedan izuzetno lep muškarac. Pomislila sam - šta on ima od svoje fizičke lepote... Setila sam se onda Kastanedinog Don Huana, jer je on tako dobro objasnio razliku između "gledati" i "VIDETI". Šta je uopšte lepota slepim ljudima?

Setila sam se muzike. Zašto tokom slušanja omiljene pesme, polako zatvaram oči, i tako se prepustim? Kao što zatvaram oči dok se ljubim sa voljenom osobom.. Jedna simfonija je bazirana na harmoniji i proporciji. Lepotu ne objašnjavam, već uživam i konzumiram!

U jednoj striparnici kupila sam lepu knjigu Gvida Fuge i Lele Vijanela pod nazivom Navigar in Laguna. Krenula sam nazad preko mosta Akademija do San Bazilija gde me je čekao brod.

Po povratku u stan, sam ponovo počela da čitam najmanje pogrešnu knjigu ikada napisanu o Veneciji. Napisao ju je Hemingvej i zove se Preko reke i u šumu. Tamo ima i jedan ovakav stih, patetičan i lukav: "Ljubav je ljubav i šala je šala. Ali je uvek tišina kad zlatna ribica umire".

Možda bih se upravo zbog toga i opet vratila u Veneciju. Uostalom, vratila bih se bilo gde...