Izgnanstvo

Tema „Izgnanstva“ je teška....i preteška. Gubitak komunikacije između ljudi i posledica toga na mnoge ljudske živote. Ovo je priča biblijskih razmera o odnosu muškarca i žene, roditelja i dece, dva brata i neminovnim posledicama onoga što svesno i nesvesno činimo u životu.

Aleks i Vera sa dvoje dece posle dvanaest godina dolaze u napuštenu očevu kuću na selu. “ Trudna sam...dete nije tvoje“... Od tog trenutka, počinje, a pre će biti samo da se nastavlja priča o posledicama svih naših odluka, sada pogrešnih, sutra ispravnih i obratno, svih naših htenja, sublimacija svega onoga što nas je načinilo onakvim kakvim jesmo. Dva sata filma bivamo vođeni jednom pravcu, potpuno uvereni u verodostojnost onoga što gledamo, barem shvatajući ako već ne opravdavamo motivaciju niza postupaka: „Ne želim više da rađam smrt“ i delikatnim dramaturškim obrtom postajemo svesni relativnosti svega viđenog koje sada moramo da sagledamo u sasvim drugačijem kontekstu. Kao što su u „Povratku“ deca pronašla oca, njegovim žrtvovanjem, tako i ovde, muž , katarzično, pronalazi ženu, tek posle njene žrtve.

Fotografija je, stvarno je malo to reći, savršena. Ne pamtim, recimo od Kjubrikovog Beri Lindona, fotografiju u nekom filmu, koja, lišena bilo kakve kompjuterske pomoći, može ovako silno potctati priču, nositi je, i pretvoriti je u izuzetno neverbalno iskustvo.

Dok je u „Povratku“ većinom bio neobrijan i u crnoj rolci, sjajni Lavronenko je ovde, većinom u crnim pantalonama i beloj košulji, naravno glatko izbrijan. Na neki način igra istu ulogu, gorkog čoveka otuđenog prevashodno od samog sebe, a onda i od drugih, koji voli druge videći u njima sebe ali, ipak, grčevito izbegavajući izbor napuštanja porodice koji je načinio njegov brat (fenomenalni Aleksandar Balujev). „Ubij je ili joj oprosti“ kaže u jednom trenutku njegov brat: “U oba slučaja postupićeš ispravno“. Lavronenko ne čini ništa od te dve mogućnosti. U prvom kadru filma (omažu zadnjim scenama „Žrtve“ Tarkovskog) u kadru gde je pust put, jedno drvo i automobil, u desnom uglu je zaorana i posejana zemlja. U istovetnom kadru na kraju filma, završavajući „Izgnanstvo“ koje traje celi njegov život, u tom desnom uglu je požnjeveno polje.

Postoje dva kadra koja direktno idu u anale filma. U prvom, kada zenitalno postavljena kamera snima nekoliko pari dečijih ruku koje sklapaju slagalicu Da Vinčijevog Pokazanja a onda se usred spleta razigranih ruku pojavi i prošeta mačka i drugi, stalkerovski koncipirani dugi kadar gde kamera prati vodu koja ističe iz česme, pronalazi neki svoj tok kroz zemlju, travu...i završava u malenom jezerceru gde se na trenutak pojavljuje odblesak kuće pre nego što počne pljusak..mmm...divno!!!

Puno je detalja istovetnih kao u „Povratku“. Pusti putevi i krajolici, proređene šume, stari zidovi i nameštaj napuštene kuće su ovde, takođe, scena za kretanje, misli i postupke antički koncipiranih junaka. Kadrovi unutrašnjosti automobila dok je napolju pljusak, telefonske govornice i razgovori, otac koji deli ručak, stare fotografije... izgleda da svi reditelji snimaju jedan te isti film koristeći se sličnim mehanizmima. Kod pravih umetnika to nije zamorni kliše. To je slučaj i sa „Izgnanstvom“. Ovo je odličan film, baziran na najfinijem poimanju i evropskom shvatanju prirode funkcije istog. Ujedno je i dokaz, da drugi film jednog reditelja, može biti uspešan kao i enormno slavljeni prvenac. „Izgnanstvo“ nema tako snažan i direktan emocionalni utisak kao „Povratak“ ali nije ni pravljen sa tom namerom. Njegovo dejstvo je odloženo ali nikako nedostajuće.... Ovakvi filmovi , oslonjeni na dostignuća Tarkovskog, Antonionija, Sokurova, Kišlovskog danas su prava retkost.

Upravo zato, ali ne samo i zbog toga, ih i volim.