"Lenkine kuvarice" komentarišu svet

Projekat «Nove kuvarice» umetničke grupe Škart danas uključuje veliki broj saradnica i saradnika koji tradicionalnom vezu daju novi život. Najistaknutija saradnica je Lenka Zelenović koja je već stekla kultni status u alternativnim umetničkim krugovima.

Piše: Ivan Živić Izvor:
Podeli

Kada su članovi umetničke grupe Škart pre deset godina došli na ideju da pokrenu projekat «Nove kuvarice», nisu mogli ni da pomisle da će on dobiti oblik koji ima danas. Ta ideja, vrlo jednostavna i originalna, imala je za cilj poigravanje sa nasleđem tradicionalne kulture i umetnosti - vezenim kuvaricama - promenom njihovog izvornog značenja i poruka uz zadržavanje originalne, tradicionalne forme. Kuvarice su vezena platna koja su do osamdesetih godina prošlog veka krasile gotovo svako seosko domaćinstvo (i poneko gradsko, koje je još uvek držalo do svojih seoskih korena), šaljući sa zidova kuhinja i kupatila poruke koje su objašnjavale važnost higijene ili ulogu žene-domaćice u kući. Na prostoru Balkana je danas teško naći nekoga starijeg od trideset godina ko u svom sećanju nema (često nostalgično idealizovanu) sliku ovog parčeta belog platna, izvezenog plavim ili crvenim koncem, koje domaćicu opominje da manje priča jer će joj ručak zagoreti ili da pripremi dobar i ukusan obrok uz maksimalnu uštedu. One su se, kao retko koji predmet tradicionalne materijalne kulture, zadržale prilično jasno u kolektivnom sećanju, zbog čega su za grupu Škart predstavljale pogodno polje za iskazivanje novih umetničkih ideja, pre svega promenom konteksta u kome se kuvarice kao predmeti javljaju.

Promena je postignuta izmenom poruke koje kuvarice šalju. Umesto tradicionalnih slika i tekstova koji su predstavljali stalnu repeticiju nekoliko opštih motiva i poruka, kuvarice grupe Škart su insistirale na ličnom izrazu žena-vezilja, koje su ohrabrivane da taj proces preokrenu, i kroz jedan svima poznat i prihvaćen medij pošalju poruku, svoju reakciju na svet kome pripadaju. Taj proces, kako objašnjava dr Ildiko Erdei, antropološkinja i docentkinja na Filozofskom fakultetu u Beogradu, zapravo predstavlja izvrtanje osnovne funkcije ovog predmeta. «Na tradicionalnim kuvaricama društvo govori ženi gde joj je mesto i kako treba da se ponaša», kaže dr Erdei, «dok je u ovde taj proces obrnut, žena je ta koja šalje poruku društvu». Ona progovara svojim jezikom, koji nije očekivan u diskursu tradicionalne kulture, što mu često daje subverzivnu snagu, kvaliteta retkog u savremenoj srpskoj umetnosti.

Cela ideja je započeta radom sa ženama-veziljama iz Udruženja Samohranih majki iz Zemuna, kojima je Škart u početku davao gotove crteže i tekstove koje je trebalo samo izvesti. U toj pasivnoj reprodukciji gotovih motiva, makar oni bili i potpuno novi i drugačiji od onih na koje su navikle, žene iz udruženja nisu videle nikakvu opasnost. Problem je nastao kada su Škartovci zatražili od njih da same osmisle poruke i motive koje bi izvezle. Poruke koje su izlazile iz tih žena, zaboravljenih i odbačenih od društva, bile su previše hrabre da bi ih neka od njih izvezla i tim činom javno prisvojila. «Ako kažem da je mrak, poješće me mrak», bio je gotovo paradigmatski odgovor jedne od njih, iz čega je nastala kuvarica «Ako kažem da je mrak, poješće me mrak, zato vezem lepo cveće, pojesti me niko neće». U tom periodu nastala je i kuvarica koji je osmislio član Škarta Dragan Protić Prota «10 s lukom, 10 s mukom», za koju se može reći da je, iako nije prva koja je nastala, kao najpoznatija postala arhetipski model onoga što danas nazivamo «Novom kuvaricom».

Ova kuvarica je ujedno i prva koju je izvezla Lenka Zelenović, tada članica i volonterka udruženja samohranih majki. «Lenkin ulazak u projekat dodao je neku novu energiju, koja je celu tu priču pogurala, pokrenula u jednom novom pravcu», tvrdi Prota. Taj pravac je bio upravo ono što je Škart želeo, novi život tradicionalne kuvarice, ali, umesto desetina žena koje bi povremeno izvezle kuvaricu na sopstveni tekst i crtež, izdvojila se jedna, Lenka, koja ih je u proteklih deset godina izvezla blizu dvesta, sa različitim motivima i porukama. Ildiko Erdei se nada da će se pojaviti neko «ko će se ozbiljnije pozabaviti njihovom klasifikacijom, što je veliki, ali vredan posao». Sama Lenka, međutim, nema problem sa time. Ona svoje kuvarice deli na tri grupe, prema temi kojom se na njima bavi. Prva grupa su «političke» kuvarice, koje se bave opštim i specifičnim političkim pitanjima kod nas i u svetu. Ona se ne ustručava da u njima «prozove» aktuelnu vlast («Nova vlast pokaza svima da dil sa đavolom ima» - nastala nakon ulaska DS-a u koaliciju sa SPS-om), ali i da upozori na neke globalne probleme koji se ne tiču direktno nje, pa ni Srbije kao zemlje u kojoj živi («U Iraku narod strada, ko će to da savlada»). Druga grupa su ekološke kuvarice, koje referiraju na sve veći stepen zagađenja planete («Zemlja ječi, puca od muke, jer je zagađuju ljudske ruke»), ali i na neke lokalne neekološke «običaje» koji nju iritiraju («Ne bacaj đubre sa terase, vidi se prljava si, zna se» ili «U baštama mesto cveća vise kese sa drveća»). Treća grupa su tzv. «duševne» kuvarice. Ova grupa je ujedno i najbrojnija, i ona podrazumeva sve one radove koji su nastali kao proizvod unutrašnjih problema koje Lenka svakodnevno proživljava.

Tih problema nije malo. Lenka je rano, kao srednjoškolka, ostala bez oca a teret vođenja domaćinstva pao je na nju. Verovala je da će udajom osvojiti neki novi prostor slobode i lakšeg života, ali se to nije desilo. Sa suprugom se preselila u njegovu porodicu na Kosovo, gde je šest godina živela u albanskoj porodici. «Mislila sam da će mi ulazak u brak omogućiti slobodu koju sam želela», priča dalje Lenka, «ali sam se prevarila. Na Kosovu me je dočekao jedan vrlo patrijahalan način života koji nije odgovarao mojoj ličnosti. Kao kada pticu koja leti vežete i stavite u kavez, tako sam se osećala». Lenkin život na Kosovu je bio ispunjen različitim formama nasilja koje je imalo za cilj da nju unizi kao osobu, da je prikaže manje vrednom u sopstvenim i tuđim očima. «Godinama nakon toga», kaže Lenka, «ja nisam smela da pogledam muškarca na ulici ili na pijaci, misleći da time radim nešto pogrešno, nešto što žena ne sme da radi».

Nakon šest godina Lenka se vratila za Beograd i razvela. «Postoji jedno mesto dole, u Orahovcu, koje oni zovu Mina Ravina, to je njihovo groblje, i tamo bih sigurno završila da se nisam vratila. Volela sam jako svoga supruga, ali sebe sam ipak volela više». Mnogo godina kasnije, porodica njenog supruga je nastradala u jednoj od akcija srpske policije u Orahovcu. To ubistvo nikada nije rasvetljeno, pa čak ni okarakterisano kao ratni ili bilo kakav drugi zločin, iz čega je nastala kuvarica «Ispod tepiha zločin se krije, kao da nikad bio nije».

Nekoliko godina nakon razvoda Lenka ostaje u drugom stanju sa svojim tadašnjim momkom, koji je zbog toga napušta. «Mislila sam da sam rodila sebi drugaricu», kaže Lenka, ali realnost je drugačija. Iako ima 23 godine, Jelena je na mentalnom nivou deteta od devet godina, zbog čega joj je potrebna svakodnevna nega. Boluje od retkog sindroma Williams, bolesti koja ubrzava starenje organizma. Život sa osobom sa invaliditetom podrazumeva celodnevni rad i mnogo odricanja. Nažalost, i konstantnu borbu sa okolinom, jer ljudi nisu spremni da prihvate takve osobe u svom okruženju. Lenka je da mnogo napora uložila da bi se izborila za svoje dete i njeno mesto u društvu. «I slonče Dambo je bio drugačiji, ali je svojoj mami bio najlepši», potresno i nežno priča Lenka o svom odnosu prema ćerki. Iz tog odnosa i borbe za prava za osobe sa invaliditetom nastalo je takođe nekoliko kuvarica koje Lenka rado pokazuje. «Hendikepirana deca u izolaciji stoje jer ih se zdravi ljudi bez razloga boje» i «Hendikep je pravi kada te porodica u kućni zatvor stavi» samo su neke, ali verovatno najbolje od tih kuvarica.

Lenka danas živi sa majkom, sada već teško pokretnom staricom, i ćerkom koja je dete sa invaliditetom. Nezaposlena je, jer joj je firma ugašena od NATO bombardovanja 1999. godine. Još uvek nema pravo na penziju, iako bi ga imala kada bi joj bile «upisane» sve godine radnog staža. Njih tri, «mala ženska porodica», kako je Lenka zove, žive od bakine penzije i simbolične socijalne pomoći koju dobija za Jelenu, koja je neredovna i ne isplaćuje se za celu godinu. Dodatne prihode joj predstavljaju upravo kuvarice koje prodaje i poneka nagrada na izložbama savremene umetnosti, na kojima nastupa kao saradnica grupe Škart.

O svojim problemima se Lenka ne stidi da govori. Na sve nastupe odlazi sa svojom ćerkom Jelenom i ne propušta situaciju da skrene pažnju na probleme savremenog društva. Kuvarice koristi kao medij kroz koji govori, ali ne samo to. «To je meni radna terapija. Svakim novim ubodom igle ja osećam da izbacujem neki bes i bol iz sebe», nastavlja priču o svom radu i kaže: «Ja znam da problem neće nestati ako ja napravim kuvaricu o tome, da moje dete neće ozdraviti ili ja dobiti penziju, ali mi je lakše kada to ne držim u sebi, jer bih inače eksplodirala». Svoje tumačenje lenkinog rada kao «radne terapije» daje i Saša Rakezić, strip autor poznatiji pod pseudonimom Aleksandar Zograf, koji vez doživljava kao umetnost sličnu stripu, jer je za obe karakteristično 'sporo stvaranje': «To su trenuci u kojima je žena sama pred sobom i sama sa sobom, u kome se protok vremena menja, i u kome može da se u potpunosti preda svom radu i osećanjima. Danas, kada se živi jako brzo, to je dragoceno vreme. Lenka tako osnažuje i ohrabruje sebe, stiče sigurnost da se obračuna sa svim onim stvarima za koje veruje da su pogrešne», kaže Prota i dodaje: «Bunt koji je Lenka potiskivala u sebi je preko kuvarica izašao na površinu i to ju je osnažilo». Zograf odlazi korak dalje u komentaru Lenkinog rada: «Pank nije samo nošenje tamnih naočara i slušanje bučne muzike, to je stil života koji ne prihvata nametnuta rešenja, koji se bori protiv toga. Ja verujem da je ono što Lenka radi pank».

Kuvarice imaju moć da komuniciraju u veoma širokom javnom polju, upravo zbog prepoznatljivosti koju poseduju. Već prilikom prvog pogleda na neku od njih je jasno da, osim forme, nemaju ništa zajedničko sa starim, tradicionalnim modelima, iako izgledaju kao one. Posmatraču je jasno kakvu poruku treba da očekuje, i time je iznenađenje porukama «Novih kuvarica» veće. To je model koji funkcioniše čak i u kulturama koje ne poznaju kuvaricu kao tradicionalni predmet, upravo zbog tehnike izrade, veza, koji u svim evropskim kulturama figurira kao tradicionalna, folklorna umetnost. Njihov izgled je zbog toga arhaičan, i upućuje na «tvrde», tradicionalne forme izražavanja koje retko dopuštaju ličnu slobodu ili eksperimentisanje. «Sve kulture imaju taj odnos prema folkloru, tradicionalnom u umetnosti, a u Lenkinom slučaju je i širina tema kojima se ona bavi važna, zbog čega su njeni radovi prepoznati svuda gde su bili izlagani, svuda po svetu», veruje Prota i nastavlja: «Kuvarice su glas nevidljivih. To je glas svih onih koji nemaju drugi način da izraze svoje strahove, slutnje, ideje, koji nemaju pravo da javno govore».

To je upravo pozicija sa koje progovara i Lenka. Njene poruke su lične i često vrlo emotivne, ali objektivne. Objektivnost dolazi iz njihove iskrenosti i sirovosti oslobođene višeznačnosti i komplikovanih podtekstualnih šema. Iako postoje njene kuvarice koje se mogu višeznačenjski čitati, najjače su upravo one koje su direktne, koje ne «flertuju» sa posmatračem, već mu u dva stiha donose suštinu nekog problema, ne ostavljajući vremena ni mogućnosti za dublje čitanje poruke. Time Lenka preuzima inicijativu u komunikaciji, ne dajući previše prostora za dijalog između umetničkog dela i posmatrača. U njenom slučaju, dijalog se završava odobravanjem njene poruke, znatno ređe negiranjem. To ne znači da su Lenkine kuvarice nekomunikativne, naprotiv. Umesto sa Lenkom ili njenim delom, posmatrač počinje da komunicira sa samim sobom, pokušavajući da uklopi Lenkinu snažnu poruku u svoje lično iskustvo što je, reklo bi se, povratak autentičnom iskustvu umetnosti.

«Lenka je prerasla čitavu ideju 'Novih kuvarica'», priča dalje Prota, «i postala je fenomen za sebe. Od anonimne vezilje grupe Škart postala je naša stalna saradnica koja sada već nije samo osoba koja veze kuvarice, već i njihov aktivni stvaralac, a sada i performer, koji pravu snagu dobija u tim trenucima kada predstavlja svoj rad pred ljudima od kojih dobija povratnu reakciju, podršku».



Lenka je svesna da govori o nečemu što drugi ljudi prepoznaju, mahom mladi ljudi koji je burno pozdravljaju na njenim redovnim mesečnim nastupima na Pesničenjima, još jednom projektu grupe Škart osmišljenom kao javni prostor u kome neafirmisani «pesnici i pesnice» čitaju svoju poeziju. «Uvek imam tremu kada izađem pred toliko ljudi kojima treba da predstavim svoje kuvarice, ali me onda oni dočekaju uzvicima 'Lenka, Lenka, Lenka, Lenka...', što mi daje neku snagu i uverenje da radim pravu stvar, da to neko može da prepozna i da se složi sa mnom, da sam u pravu», kaže Lenka, ponosna na svoj javni angažman. Ta javna podrška je upravo ono što Lenki daje snage i volje da nastavi dalje, mada je svesna da je u radu na kuvaricama pronašla svoj lični prostor, svoju malu oazu mira i spokoja, kroz koju filtira nezadovoljstvo i tugu izazvanu svakodnevnim stresnim događajima, zbog čega je sasvim sigurno da bi se njima bavila i u sitauciji u kojoj bi ta javna podrška izostala.

Prati B92 na Viberu

Kultura

Greh i kazna u Srcu tame

Beli Južnoafrički pisac Džon Maksvel Kuci (Coetzee) dobio je Bukera još 1983, za roman „Život i vremena Majkla K.", da bi 1999. za „Sramotu“ dobio istu nagradu ponovo, kao prvi dvostruki laureat u istoriji te nagrade, najznačajnije na engleskom govornom području. Četiri godine kasnije, dobio je i Nobelovu nagradu za književnost. Do sada niko nije Nobela dobio dva puta, ali ko zna: možda i tu bude prvi. U svakom slučaju, Kuci je „teškaš“: jedan od signifikantnih pisaca epohe. „Sramota“ možda nije najbolji od njegovih romana, ali u malo kojem se tako jasno vidi zašto je to tako.

Knjige/Stripovi sreda 26.04. 14:52 Komentara: 0

Nevidljivi svedok (Contratiempo)

Španski filmovi često pronalaze mesto na repertoarima naših bioskopa. Ako se uzme u obzir da je u pitanju zemlja iz koje su potekli Luis Bunjuel, Pedro Almodovar, ali i Alehandro Amenabar i mnogi drugi reditelji čija su ostvarenja doživela internacionalni uspeh, možemo reći da je u pitanju plodna i raznovrsna kinematografija koja zaslužuje pažnju.

Film/TV utorak 18.04. 09:09 Komentara: 1

Nenagrađena hrabrost i njena deca

Hrabro debitantsko ostvarenje Naši očevi, majke i njihova djeca, scenaristkinje, a sada i rediteljke Sanje Savić, bilo je prikazano ove godine na FEST-u, kao jedini film u selekciji Microwave.

Film/TV ponedeljak 17.04. 08:35 Komentara: 5

"Ima li života kada je kobasica pojedena?"

Kada sam čula da Set Rogen i Evan Goldberg pišu scenario za animirani film pod naslovom "Sausage Party" bila sam jako uzbuđena jer je ovaj scenaristički tandem napisao više hit komedija (R rated, naravno), kao što su "This is the end" (2013.), "Pinapple express" (2008.) i "Superbad" (2007.). Pored humora koji sugeriše sam naslov, karakterističnog i za Rogena i za Goldberga, ovaj film se bavi bezvremenim i uvek aktuelnim pitanjima vere i religije – što je neočekivano. Ili ipak ne toliko?

Film/TV četvrtak 13.04. 08:20 Komentara: 1

Vestern o društvenim problemima

U poslednjih nekoliko godina smo imali prilike da vidimo mnogobrojne, uspele i neuspele, pokušaje da se snimi vestern u današnjim okolnostima. "Po cenu života" je ostvarenje sa svim potrebnim činiocima za jedan dobar film tog žanra.

Film/TV utorak 11.04. 12:50 Komentara: 1

Vrteti se u krugu

Pre izlaska filma, kada je još na internetu postojala priča o tome da će se pojaviti novi deo Kruga (The Ring), u Američkoj produkciji, ne mogu reći da nisam bio skeptičan. Mada, ideja o prosleđivanju Samarinog videa (video koji ubija) preko društvenih mreža je i te kako fanovima prethodna dva filma privuklu pažnju, zbog čega je većina verovala da će treći deo biti, pa bar dosledan prethodna dva dela.

Film/TV ponedeljak 10.04. 07:58 Komentara: 4

"Lav": Suze, ali ne i patetika

Sećate li se temperature od minus dvanaest i Beograda okovanog snegom i ledom? Među malo stvari koje su mogle da nas zagreju bila je i pesma Sie „Never Give Up“, koja je najavila film „Lav“ („Lion“), u međuvremenu nominovan za „Oskara“, i to za najbolji film i najbolje adaptarani scenario. Bez obzira što sada znamo da „Lav“ nije među dobitnicima nagrade Američke filmske akademije, reč je o filmu i autorima na koje svakako treba obratiti pažnju.

Film/TV subota 8.04. 11:27 Komentara: 2
strana 1 od 273 idi na stranu