Kako neko može biti sentimentalan u XXI veku?

Svaki od nas jeste samo prepolovljeno znamenje od jednog čoveka. U Platonovoj Gozbi Aristofan govori o ljudskom rodu koji je nekada bio sačinjen od jednog tela i duše, a koji su bogovi kaznili tako što su ga podelili. Vođen žudnjom za nekadašnjom celinom, čovek je osuđen da luta svetom večito tražeći drugu polovinu. U poslednjoj zbirci pesama Zvonka Karanovića, Kavezi, čovek traga za svojim duhovnim dvojnikom u svetu gde bogovi nisu računali na to da se polovine nikad neće pronaći.

Poznat kao autor trilogije Dnevnik dezertera (Više od nule, Četiri zida i grad, Tri slike pobede), Zvonko Karanović za sebe kaže da je pre svega pesnik. Književna publika dugo nije pridavala značaj Karanovićevoj poeziju, te su njegove rane zbirke pesama Blitzkrieg, Srebrni Surfer, Mama melanholija, Extravaganza i Tamna magistrala prošle nezapaženo. Po objavljivanju proznih dela stanje u čitalačkoj svesti se promenilo i zainteresovanost za ovog autora (ne)očekivano je porasla.

Zbirka pesama Kavezi ima kružnu strukturu. Ona počinje prologom i završava se epilogom u kojima glavnu reč vode likovi Žicoliki i Pticolika. Situacije u koje ih je pesnik smestio nisu iste, ali se dijalog iz prologa u epilog nastavlja, čime je zbirka zaokružena. Tkivo Kaveza čine 41 pesma različite dužine i forme od fragmenta do dnevničkih beleški. Sastav koji Karanović bira za svoj pesnički izraz je pesma u prozi. Kao forma koja se zasniva na rečenici, ona spaja prozni iskaz i stih.

-- Pročitajte i Od nule do pobede:"Kakav dan!" --

Za poeziju Zvonka Karanovića govori se da je nihilistička, pesimistička, mračna, melanholična. U jednoj od svojih ranijih pesama Epitaf pesnik kaže: Bio je dete svog vremena. To je sve što bi trebalo da znate o njemu. Karanović piše o izgubljenoj generaciji, o svetu koji je izgubio smisao. Pozivajući se na istoriju kulture nadrealizma, bit poezije, esid roka i andergraund stripa, Karanović je iscrtao konture na osnovu kojih možemo tumačiti pesme. Zbirka je komponovana tako da se može čitati kao lirski roman, strip ili psihodelični film. Dok su kraće pesme emotivno snažnije, duže su narativne, motivi i likovi više podsećaju na filmske nego na poetske te se gubi osećaj pesničkog nadilaženja realnosti i uranja se puki svet taštine.

Karanović smešta čoveka u urbanu sredinu, okružen ništavilom TV ekrana, saobraćajnih gužvi, liftova i mermernih ploča. U prvoj pesmi Mrtvi, lutke, usamljenost pesnik definiše život kao kotrljanje ka smrti: Nije imao s kim da razgovara, osim s mrtvima. A oni su ponavljali jedne te iste stvari. Okruženi veštačkim tvorevinama grada, likovi svetu udahnjuju smisao uz pomoć mašte. Oni se prepuštaju nesvesnom ne bi li tako bili živi.

Koristeći biblijske motive i aluzije iz moderne umetnosti i filozofije, pesnik dopušta likovima da izađu iz tela i lebde iznad stvarnosti. Ono što doživljavaju nije epifanija božanske istine na zemlji već vizija pakla. U pesmi Počinje da vrišti junakinja se pretvara u pticu: Koža na njenim rukama pretvara se u krljušt. Svetluca pod udarcima sitnih kapi koje dolaze iz sivog, kiselog neba. Umesto slobode da bude između neba i zemlje, između božanskog i smrtnog, ptica je zarobljena u zelenoj tečnosti i sumpornom vazduhu – paklu. Pesma Depresija, govori o stapanju s Hristom. Proslavi trideset i trećeg rođendana, viziji iskušenja u pustinji i gladovanja, Karanović dodaje motiv krilatog psa – đavola. Dekonstrukcijom mita o spasenju, pesnik pokušava da osmisli novu religiju i moral kao jedini mogući put ka Bogu.

Pored glavnih likova Žicolokog i Pticolike i poete Žaka, u Kavezima možemo naći mnoštvo neobičnih junaka iz marginalizovanih grupa. Na ovaj način pesnik je hteo da pokaže svoju viziju grada greha i da usmeri na pesimismističko viđenje stvarnosti. Bog ne voli nadljude. U želji da kod čitaoca probudi osećanje zarobljenosti, pesnik bira neobične likove u neobičnim situacijama što lako može da se pretvori u kliše. Jači efekat pružaju kraće pesme koje prikazuju obične ljude u pokušaju da iskorače iz ropstva u nepoznato.

Prepuni halucinacija i impresionističkih slika, Kavezi prevladavaju trošan svet i uspinju se ka besmrtnosti. Stihovi: Videla je samo ljude kako prolaze. I svu tu nepodnošljivu belinu podsećaju na pesmu grupe Cream, White room (In the white room with black curtains near the station...I'll wait in this place where the sun never shines. Wait in this place where the shadows run from themselves). Pozicija gde sve prolazi dok glavni likovi stoje u stanju heroniskog tripa jeste jedan od načina da se pobegne od ropstva. Pesnik čak pokušava da prevaziđe sebe: Reči su rešetke. Tek se na kraju zbirke nadzire mogućnost izbavljenja iz kaveza i stapanja s drugom polovinom kroz ljubav. Kako Aristofan besedi Erot je taj koji nas vodi k onome što nam je srodno, i koji nam i za budućnost daje najveće nade da će nas povratiti u negdašnju prirodu i isceliti i tako nas učiniti blaženima i srećnima.