Laušević: Godina prođe, dan nikad

Da li je ovo još jedna "knjiga sa kioska"?

Zbog velike popularnosti pojma „knjiga sa kioska“ naša teorija književnosti trebalo bi da se pozabavi ovim fenomenom i ubaci ga u polje svog proučavanja. Takvo proučavanje moglo bi da se sastoji u stalnom ispitivanju kvaliteta ovih izdanja, a u širem kontekstu – posledicama njihove dostupnosti. U okviru „knjiga sa kioska“ nalazila su se i izdanja poput „Biseri svetske književnosti“, „Biseri srpske književnosti“, „Milenijum“, „Zlatni evropljani“ i sl, ali ni njihova prisutnost na kiosku nije bila garancija da će se ove knjige čitati. Takođe, tu su i dela autora Legije, Čede Jovanovića, Mirjam (ali samo one po kojima je snimljena serija), a među njima od skoro i prva knjiga Žarka Lauševića, Godina prođe, dan nikad. Moramo se sažaliti na svetsko izdavaštvo koje je u nedostatku ideja i konkurencije spalo na to da izdaje dela onih koji su sve samo ne pisci. Ipak, među njima desi se da neko dela zaista poseduje umetnički potencijal, ali retko.

Kada je reč o Lauševićevoj knjizi, čitalac odmah upada u predrasudu, neki pozitivnu, neki negativnu. Tome doprinosi i prašina koja se digla oko ove knjige, pa se u poslednjih mesec dana mnogo pričalo i pisalo o njoj. Pre bilo kakve analize, treba se, međutim, ograditi od svih mogućih spoljašnjih okolnosti koji se vezuju za nastanak ove knjige. Ovde se neće suditi o Žarkovom postupku sa stanovišta etike, već samo sa stanovišta književnosti.

Žanrovski, Lauševićevo delo je teško odrediti. Mnogi ga svrstavaju pod autobiografiju, naročito zbog toga što je izdavač u njega umetnuo fotografije iz Žarkovog privatnog života i glumačke karijere. Pošto autobiografija ne obuhvata nužno duži period života, od rođenja do trenutka pripovedanja, već se može ograničiti i na jedan konkretan period života kao što je ovde slučaj, ovim fotografijama opet nije mesto u romanu. Njihovo prisustvo kao da je tu da bi stalno podsećalo čitaoca na to ko je bio Žarko Laušević. Ipak, pripovedajući o periodu života od zločina do presude, pisac nas stalno vraća na svoj prošli život. Njegova forma toka svesti omogućava mu da se stalno vraća nazad i da anticipira ono što će doći. Mi dobijamo uvid u to ko je i šta je bio glavni lik, ali opet to nije presudno za autobiografiju, već je odlika jednog velikog modernog romana. Ako izuzmemo slike, Godina prođe, dan nikad, nije ni dnevnik, niti su memoari i najbliže bi mogao da se odredi kao vrsta autobiografije koja obuhvata autorov duhovni i psihički život – ispovest, odnosno ispovedni roman.

Opšte je mesto da su se velika umetnička dela izrodila kao plod tragedije. Ova „teorija“ često je negirana i to s pravom, ali u ovom slučaju ispostavlja se kao tačna. Iz nesreće koja je zadesila ovog čoveka, rodio se pisac. Iako su prve stranice romana, koje pripovedaju o zločinu, dramaturški opravdane, mi tu vidimo nekog drugog Žarka, ne onog koji ponovo preživljava svoju prošlost, već onog koji se pravda. Tek kada započnu zatvorenički dani i naš junak uroni u svoju fizičku i duhovnu samoću, pred nama se otvara jedno veliko delo.

Prvo što nam se nameće u knjizi je stilska kao i grafička neujednačenost, a sve to u svojstvu pomešanih osećanja i vremena. Laušević meša svoj sadašnji život sa prošlim, traži paralele između stvarnosti i fikcije, asocijativno prelazi iz samoće i trenutnog stanja u živote likova koje je nekad, kao glumac, igrao, što je propraćeno drugačijim stilom i grafikom kako bi čitalac bio svestan koji segment junakove svesti prati. Prebogata retrospekcijama, ova knjiga se uspinje ka svom najboljem kvalitetu – a to je zadiranje u sebe. Preživljavajući ponovo svoje uloge, gubeći se u drugim likovima, glavni junak, paradoksalno pronalazi sebe.

Pošto se pripoveda u prvom licu, čitalac se uživljava u svog junaka i vremenom, kako knjiga odmiče, oni postaju jedno. Laušević pronalazi svakog lika kojeg je nekad igrao u sebi i svojoj sudbini i tako dotiče najveću temu umetnosti – njenu pomešanost sa stvarnim svetom i činjenicu da nas uvek progoni kao zla kob. Zajedno sa svojim likom, čitalac postaje svestan zamke u koju upada i postaje deo pozorišne predstave koja se odigrava i unutar nas samih.

Pored toga što je vešt pripovedač, Laušević je i vešt manipulant, ali u književnom smislu. On vrlo često upravlja mišljenjem svoje publike, stavljajući čitaoca, pa i kritičara u svoju nezavidnu poziciju. Poistovećujući se sa likom i igrajući njegovu ulogu, mi zapravo postajemo svesni da su život i umetnost od njega napravili tragičkog junaka. Zajedno sa njim, mi nismo samo glumci koji, u cilju mučenja sebe ponovo preživljavamo svoju pogubnu ulogu, već uviđamo sitne niti koje paraju naš život i odvajaju ga od sveta koji nas okružuje. Ne samo da se u nama budi destruktivna moć koja nas tera da dalje istažujemo Žarkov um, već nas pisac navodi na to da njegovo delo uporedimo sa velikim delima realizma i apsurda. Između ostalog, stalno nam se nameće Dostojevski, dalje Kafka, Kami, Beket... Malo je pretenciozno povlačiti paralele između Lauševića i Dostojevskog, ali opet – mnogi su upali u ovu zamku i drznuli se da uporede neuporedivo. Ma koliko težio da svoje zatvoreničke spise pretvori u svojevrsne „zapise iz podzemlja“, da svoj „zločin i kaznu“ poredi sa Raskoljnikovljevim i uostalom oživi Dostojevskog u svojoj zatvoreničkoj ćeliji, Lauševićevi napori su jalovi.

Pored Dostojevskog, veliku ulogu u svetu Žarka Lauševića igraju Kafka i Kami. Pre svega, reč je o apsurdnim pravnim procesima, koji romanu, pored socijalnog aspekta daju i ritam. Bespredmetna birokratija smenjuje se sa refleksivnim mislima junaka, stavljajući ih u kontrast. Beskrajni lanac koji sačinjavaju karike buke – samoće odnosno besmisla – smisla čine da se naš junak oseća kao Sizif, koji u paklu birokratije večito kotrlja svoj kamen.

Za kraj da razrešimo dilemu. Ova knjiga zaslužuje Vašu pažnju isto koliko i dela mnogih drugih domaćih pisaca koji samo Vas čekaju u izlozima naših knjižara. Oni možda nisu toliko poznati da se reklamiraju na nacionalnoj televiziji ili da njihove slike oplemene instituciju kioska, ali su pisci. Svakako da bilo ko, ko oseti unutrašnji poriv da se rečima izrazi, ne treba biti izuzet iz sveta književnosti, ali ni književnost ne treba da bude izolovana od svoje publike tako što će se čitati knjige onih koji nisu pisci. Sa druge strane, buka koja prati ovu knjigu naterala je mnoge ljude koji godinama nisu ništa pročitali osim dnevne štampe (a možda ni to) da se upuste u ovo književno putovanje. Nadam se da se tu neće i završiti.