Hipodromska diva

Njenu životnu dramu, dve godine posle "Mimi i Anri", drugog nastavka izmaštane biografije Tuluz-Lotreka, ispričao je srpski ilustrator i karikaturista Gradimir Smuđa. Nacrtan direktnim kolorom, kao i njegova tri prethodna albuma, "Napred, Darling" (Delkur) poseduje lep kolorit i ukazuje na visoke crtačke sposobnosti autora. Međutim, album koji se u knjižarama pojavio juna, ogroman je skok u prazno. Odličan crtež nikada nije uspeo da od lošeg scenarija napravi čudo i da sve pretvori u dobar strip. Tako je Smuđina slikovnica, sačinjena od 38 tabli, privlačna za prelistavanje, ali ne i za čitanje, jer nema nikakvu priču.

Ne poznajući osnovna književna pravila u pisanju scenarija, Gradimir Smuđa zaboravlja da je u svakom od elemenata zapleta, neophodno voditi računa o psihološkoj razradi i opravdanosti akcije. U stvaranju intrige o kobili Darling, autor se nije opredelio za pravilnu konstrukciju koja sa događanjima ima uzročno-posledičnu vezu i vremensko trajanje. Prvi sloj Smuđine naracije sadrži veliko bogatstvo vizuelnih opisa u arhitekturi, enterijerima, predmetima i kostimima. Drugi sloj pripovedanja, događajna linija, uprošćen je i poklapa se sa trećim slojem, hronološkim i logičkim sledom akcije. Površnost u scenarističkom pristupu ogleda se i u nedostatku motivacija protagonista i nepostojanju ikakvih objašnjenja za njihovo ponašanje. Slabo urađena karakterizacija likova može i najbolje zamišljeni strip da učini neuverljivim, dok nepostojanje bilo kakve karakterizacije strip čini dosadnim. Izbegavajući scenarističku razradu, Gradimir Smuđa je dijaloge sveo na minimum, a kadrove popunio didaskalijama u prošlom vremenu, zaboravljajući da je strip uvek dat u sadašnjem vremenu.

Trudeći se da od svakog prizor polja načini vizuelni štos, Smuđa ima niz od dvesta dvadeset kadrova retko kada povezanih u narativnu sekvencu. Iz kadra u kadar, autor pokušava da stvori komičan strip i burlesku. Klovnovski ton, podsmeh, bezobrazluk, preterivanje i kontradikcija učestvuju u Smuđinom stvaranju utiska neočekivanog. Međutim, krajnji efekat, u većini slučajeva, poseduje belu bradu prastarih štosova, bez neophodnog kvaliteta komedije u minijaturi. Pristup Gradimira Smuđe u stvaranju zapleta i komedije u potpunosti je prožet njegovim neshvatanjem ili negiranjem posebnosti strip naracije. Ne tražeći ravnotežu između grafičkog raskoša i scenarističke razrađenosti, on ne uspeva da sačuva narativni kvalitet koji strip razlikuje od samodovoljnosti slikarske kompozicije. Mehaničko unošenje različitih planove i kadriranja, čine "Darling" dinamičnijom na vizuelnom planu. Međutim, te promene u sebi ne nose nikakav psihološki pristup događanju, ne ističu dramski naboj scena, niti daju plastičnost akcijama. Smuđine kompozicije tabli ne slede unutrašnju logiku i dinamiku pripovedanja, nego imaju vizuelno-dekorativnu samodovoljnost. "Tabla je globalna misao i da bi ona funkcionisala, neophodno je da poseduje narativne odlike. Pogled ne sme da se zaustavi kao da je u pitanju kontemplacija jednog platna – kaže poznati francuski strip crtač Paskal Rabate.

Album "Darling" je naznačena kao treći deo serijala "Kabare muza", nekada zvanog "Bordel muza". Do promene imena je došlo zbog zahteva pariskog "Mulen Ruža" koji nije želeo da se njihova slika povezuje sa rečju "bordel", koja u francuskom jeziku ne označava samo "nered", nego i "javnu kuću". Inače, album se završava naznakom "kraj prvog dela", ali zbog krupnih nedostataka lako može da se dogodi da to bude i kraj čitavog serijala.