Na dnu, Maksim Gorki

Početkom dvadesetog veka je došlo do zamora kolosalnim klasicizmom i smešno bajkovitim romantizmom. Otkrivaju se vrata jednog ogoljenog realizma.

U to ne spada samo izbor predložaka u književnosti realizma, već pristup čoveku, pa i tehnici glumačkih ostvarenja.

Gorki predstavlja čoveka iznutra, «sa dna», ni u jednom trenutku mu nedajući mogućnost bega pred samim sobom. Deus ex machina ovaj put se ne pojavljuje kao spasonosno rešenje.

Do kostiju oglodan, Gorkov čovek je tu, kakav jeste, na dnu i pitajući se «Zašto živi».

Čehov je u jednom pismu Gorkom napisao da posle ove drame ne može baš da računa na reputaciju optimiste već pesimiste.

Međutim, Gorki ne briše sve puteve.

Na pitanje zašto čovek živi, Luka, liki iz drame «Na dnu», govori: „Svi, mili moj, svi koliko ih ima, žive za nešto bolje! Zato i treba poštovati svakog čoveka... jer ne znamo ko je, zašto se rodio i šta može da uradi... možda se rodio na našu sreću... da nam bude od velike koristi...”

Svratište, kuća je mesto gde se odvija radnja ove drame. Ona je stecište različitih, kadkad nespojivih duhova.

Mihail Ivanov Kostiljov, je gazda konačišta. Vasilisa Karpovna, njegova žena koju nagriza nezadovolstvo je ljubavnica lopova Vaske Pepela. Vaski su dosadile igre. Želi da ode od nje. Nataša, je njena sestra koja služi njima dvoma, a uskoro postaje opsesija Vaski i nada za izbavljenje. Klešč je radnik, čija je žena bolesna, često negira samu stvarnost, Ana, njegova žena nada se konačnom miru u smrti. Nastja živi književnost, dok Glumac i Satin predaju važnost prošlosti. Otrovani životom i alkoholom. Kvašnja beži sa slobodom. Ostala je bez muža i bila srećna zbog toga. Luka, poklonik je vezivno tkivo. Ono otkriva Gorkovu veru u Čoveka.

Estetika praznine dominira u režiji Paola Mađelija. Praznine ljudskih duhova u nemogućnosti da se pokrenu. To sagorevanje duhova, Mađeli sjajno predstavlja dinamikom pojavljivanja likova na sceni. Svakom od likova je dat jedan dodatni život koji se može samo naslutiti u originalnom tekstu.

Kada Nastja misleći je Vaska u dogovoru sa Vasilisom ubio Kostiljova, ona poludi i tek je kasnije naznačeno u tekstu da je pobegla iz bolnice, na sceni, ona poderane odeće, gola ide i peva.

Iza scenografskih kulisa uvek je skriven bes likova zbog ukradenog prava na utopiju. Oni uglavnom izlaze u prostor ispred kuće, kroz prozor.

Kao da je jedno što imaju je spremnost na beg.

U rediteljskoj poetici Paola Mađelija, možemo se i osvrnuti na režiju “Italijanske noći” Horvata, takođe u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Ono što povezuje i jednu i drugu režiju je posvećenost trenutku i njegovom trajanju.

Momenat je stvaran i u njemu je svaki pokret, misao jasno određena i samo minucioznim, rafiniraim osećajem glumčevih svetova može se i tačno iskazati.

Josif Tatić je Kostiljov. Nezgrapnim hodom i mucajući, odaje svet gde mu je sve neuhvatljivo. Tamara Vučković svojim odsečnim tonom, kastriranošću emocija preti da postane tipski glumac. Kao na primeru predstave »Neke devojke», čija je premijera bila skoro u Beogradskom dramskom pozorištu. Ona igra ogorčenu ljubavnicu. Njena gorčina ima isti ukus. Slojevitost Natašinog lika je otvorena mogućnost glumcu da oseti utrobu slabosti Gorkovog čoveka. Međutim Nada Šargin, samo na trenutke, ima taj osećaj naivnosti prema životu, a sa druge strane osećaj nemogućnosti. Prelaz u ludilo, Nada Šargin slabim tonalitetom ne uspeva da isprati.

Vaska Pepel je Nebojša Glogovac. Svojom ekspresivnom glumom, razrađuje svaku pobudu ovog lika. Kajanje i želja za izbavljenjem se vidi u svakom pokretu na sceni. Njegovo dograđivanje lika je neminovno tačno i motivisano. Sonja Kolčarić je svoju predanost liku u naletima uspevala da opravda. Ponekad njena nemogućnost da izađe iz same, i preda se Nastjinim uverenjima ostaje na površini. Sanja Kolačarić i Nastja ostaju podvojene. Marko Baćović – Klešč radom pokušava da odgna misli. Baćović stalnim izlaženjem, ulaženjem na scenu, hirovitim skokovima u raspoloženju uspeva precizno da izrazi njegovu teskobu.

Dijana Marojević u ulozi Ane, Kleščove žene ostvaruje bledo tumačenje. Postoji jedna ekspresivna rediteljska kreacija u trenutku Anine smrti: Ona dok umire, svira klavir. Dijana Marojević svojim hirovitim i pomalo prenaglašenom histeričnošću pred smrt, odaje utisak izveštačenosti. U ulogu Kvašnje Tanja Pjevac je unela sve realne elemente i sposobnosti za scensko oživljavanje ovog lika.

Posmatrajući raznovrsna i višeslojna tumačenja likova Vojislova Brajovića, odaje se utisak da ih on konstantno gradi jednom dozom izveštačene sarkastičnosti. Tako je slučaj i sa njegovim Satinom. Sa druge strane, bivstvovanje na sceni Bogdana Diklića je kao i uvek autentično. On je Glumcu predao sva svoja izražajna sredstva. Vojin Ćetković, kao da je svom Baronu dao jedan zanatsko – tehnički precizan ton. To ne donosi oživljavanju lika, već hladnoj distanciranosti od scenskog života.

Maestralna sveprisutnost Miodraga Radovanovića u liku Luke, poklonika je osvojila magijom glumačkog izraza. Ponekad sa minimumom gesta, mimike otkriva ogromne dubine Čovekovih unutrašnjih ponora. Ljubomir Bandović kao Medvdev je školski, precizno izneo svoju glumačku kreaciju. Nikola Vujović je od male uloge napravio kvalitetno glumačko ostvarenje. Njegov Aljoša je mali obućar i u pojedinostima de imao utisak pravog isečka iz života.

S obzirom da je izvođenje ove drame doživelo tek treću reprizu, potreban je kontinuitet u međusobnom pogledu iznutra, udisanju scenskog vazduha još nekoliko puta, da bi se erupcija različitih duhova potvrdila sopstveno postojanje i da bi se imao utisak nezaustavljivog toka.

Scenografi Đulija Bonaldi i Anuš Kastiljoni su jednom fasadom kuće sa puno prozora pokušali da oslikaju tu mogućnost bega i izlaska. Kostimi Leo Kulaša su se uklopili sa duhom svakog karaktera. U predstavi je korišćena numera Soledad, Asora Pjacole, stav koncerta No.2 za klavir i orkestar op.102 Dmitrija Šostakoviča. Obe ove numere daju jedan kontinuitet proticanja radnje na sceni i ukazuje na neumitnost nestajanja. Imajući u vidu da je za scensko dočaravanje Gorkove drame, kreatora ogromnog sveta ljudi, misli i osećanja, ideja potrebna i ogromna stvaralačka potencija u shvatanju i tumačenju da se ne bi izneverio dah koji živi u drami Gorkog.

Može se reći da i pored minimalnih nedostataka, razumljivih kada je u pitanju ovakvo višeslojno delo, predstavlaj jedno zrelo i ozbiljno ostvarenje.

režija: Paolo Mađeli
Igraju: Josif Tatić, Tamara Vučković, Nada Šargin, Ljubomir Bandović, Nebojša Glogovac, Marko Baćović, Dijana Marojević, Sonja Kolačarić, Tanja Pjevac, Vojislav Brajović, Bogdan Diklić, Vojin Ćetković, Miodrag Radovanović, Nikola Vujović
scenografi: Đulija Bonaldi i Anuš Kastiljoni
Kostimograf: Leo Kulaš