Zbogom Kris, čuvaj se Edi

Pričali smo kratko o tome da je i MTV nekada imao smisla (ej, četvrt veka), pa kako je klincima danas neobično kada crtani gledaju bez 3D naočara u bioskopu i koliko je njoj bilo teško da objasni kada ju je O. pitao "kako to misli crno-beli film" i "kako to misli nema boja na ekranu".

Tako smo, neslušajući, prešli preko Alive, Black i Jeremy, a kada je nastala ona mikro-pauza u razgovoru u kojoj se prebacuješ na srodnu, a drugu temu, čuo sam da ide Even Flow.

Ta druga tema je bila o tome kako mislimo da smo strašno pametni i kul roditelji (moš' misliti...) zbog toga što je "važno da stalno u kući bude neka muzika" (ma nije valjda...).

A onda je on morao da piški, a ona se probudila...

Uglavnom, manje-više bezvezna nostalgija... "Ten" sam prvi put odslušao 1994. godine, tri godine nakon što je objavljen, tačno kada sam se (uzalud) nadao da ulazim u pravi pubertet (sa svim pratećim fiziološkim promenama) i kada je moja ekipa bila jedina u osnovnoj školi koja je slušala pank i kupovala Sex Pistols i The Exploited majice.

Da budemo iskreni, većina je od "Cop Cars" više volela da sluša pesmice sa mnogo mekšeg, tada aktuelnog albuma "Dookie" benda Green Day.

Moj klinački prelaz iz panka u grandž je zato razumljivo bio munjevit.

Da budem ponovo iskren, nisam baš odlepio za sladunjavim pankom na "Dookie", niti stvarno trpeo "The Exploited". Pubertet je sa sobom doneo i svetski bol, a kiša u Sijetlu očigledno to drugačije (bolje?) razume od one u Londonu ili Edinburgu.

Uz bizarnu teoriju da se Kurt Kobejn tih dana nije ubio, već da tajno snima sa The Offspring (dok je taj bend iole imao smisla), vrlo brzo je u društvu sastavljena konkretna lista - svi vole Nirvanu (posebno In Utero, a samo nekoliko obaveznih hitova sa Nevermind), Pearl Jam se poštuje, Stone Temple Pilots su super, oni koji su najinformisaniji i najviše kul kao obožavaju Mother Love Bone i Mudhoney, retko ko zna za Temple of the Dog.

Devojčice misle i da su The Cranberries grandž. Ja za to vreme odlepljujem za pojedinim pesmama sa bugarskog Best Of Alice in Chains diska, kao blagu jeres slušam Smashing Pumpkins, sa bratom "reperom" nalazim kompromis kroz Dog Eat Dog i nemački MTV treš H-Blockx, ali ono što mi se stvarno najviše sviđa, bez obzira na ono što misli bilo ko iz mog okruženja (!), imam na kaseti - Soundgardenov "Superunknown".

Začudo ili ne, i bratu (koji je i tada, u stvari, najviše voleo Queen), taj album je i onda bio ok.

Omot je, naravno, na pravougaoniku užasno odštampana kvadratna slika sa CD omota mrljavih boja, bele štrafte gore i dole i neki kretenski font na kome piše ime benda i albuma.

Kris Kornel je imao neverovatan glas, mnogo viši, zvonkiji nego što bi trebalo da volim, ali pre nalik nekakvom ranjenom vuku nego, recimo, nekakvim "omraženim metalcima". Bend je definitivno završio metamorfozu, kao gusenica je prolazio kroz tvrđe i sirovije faze (Badmotorfinger je sjajan) i štelovao je zvuk i reči sve do te 1994. godine, kada su "pravi fanovi" rekli da su se definitivno prodali. Međutim, kada sebi priznaš da nije važno kako se neko oblači, na koga liči, na kojoj je etiketi ploča, sa kim ide na turneje i koliko je izdao "tvrdi zvuk" (šta tek reći za Down on the Upside), shvatiš da se tada i tu sve se skupilo i uklopilo na jednom albumu.

"Superunknown" je bio idealan, barokni ram za jedan od najvećih glasova u istoriji rok muzike, idealno platno za potragu za sobom u tmurnim i teškim rečima, pa i idealna podloga da o sebi misliš više zato što "samo ti razumeš" i zato što se kao fol "samo tebi najmanje sviđa Black Hole Sun".

Krisovo prepoznatljivo zavijanje nikada nije zvučalo bolnije, ujedno ispravnije, utegnutije i više na svom mestu, a gitara genijalnog Kima Tajila je plakala, pa besnela, a zatim besnela, pa plakala iz minuta u minut, iz rifa u rif.

Kada jedan bend prošeta od "Fell on Black Days", preko "Spoonman", BHS, "Limo Wreck" i "The Day I Tried to Live" do "4th of July", samo da bi zatvorio album sedmominutnim remek-delom kakvo je "Like Suicide" (ne, nema reč "just") onda se to zove album za ceo život. Sve posle toga što je Kornel radio me nije "radilo", iako bi bilo logično da je projekat Audioslave najbolji bend svih vremena i da bi njegovi solo albumi trebalo da mi se svide, oni to nisu.

Nije se niko prodao, nego smo se promenili, Kris je prestao da "zloupotrebljava supstance", zaljubio se, a kako više nije bilo razloga da zavija kao vuk, zajedno sa gnevnom/očajnom Kimovom gitarom, već je počeo da peva, nije više bilo razloga da ga slušam.

Ima toliko muzike na svetu, a i postpubertetskom meni svakako više nije bila potrebna takva vrsta utehe i potrage za srodnim. Međutim, čak i četvrt veka kasnije, kada se promenio i način na koji slušam muziku i kada za to imam malo vremena i kada su stotine albuma prošle kroz moje uši, "Superunknown" ili bar njegovi delovi su nešto čemu se bar ponekad vraćam.

Zato me ovog puta, za razliku od mnogih "Preminuo je...", vest pogodila.

Nostalgija na stranu, postoji i pitanje budućnosti.

Pre nego što se klinci odmetnu i počnu da slušaju neki svoj, novi grandž i shvate da je moja matora muzika sranje, voleo bih da zakačimo i neki koncert, makar te zvezde Sijetla sada bile obični matorani, koji sviraju tezge za još malo love.

Foto: Getty Images

Da opet budemo iskreni, još onda, kada smo mislili da smo strašno alternativni i da je grandž andergraund, on je uveliko, sa sve MTV klikom, bio mejnstrim i mejdžori su tih pet-šest godina revnosno iscedili sve iz Sijetla što je znalo da uhvati tri akorda. Prvi na listi su im ionako bili Soundgarden.

To brutalno ceđenje je imalo i svoje posledice, a kiša, droga, depresija, muzika i slava nisu štedeli one koji su nosili baklju (i karirane košulje).

Kurt Kobejn iz Nirvane je razneo sebi glavu sačmarom 1994. godine, Lejn Stejli iz Alice in Chains je umro posle duge borbe sa depresijom i drogom 2002. godine, Skot Vejland iz Stone Temple Pilotsa je umro od overdouza pre dve godine, a na listi prerano umrlih zvezdi grandža su i Kristin Pfaf (Hole), Majk Star (Alice in Chains) i Endrju Vud (Mother Love Bone). Sada je otišao i Kris Kornel, ne zna se kako (ako se ispostavi da se ubio, uprkos imenu, to nije tema pesme Like Sucide).

Ostaje samo Edi Veder, koji odavno češće od kačketa nosi šešir, ali i dalje pravi baš dobru muziku Pearl Jamom.

Edi, čuvaj se, ima klinaca koji treba još malo da porastu.