Ostrvo Koenovih: Otac i sin (i svi mi)

Grčko ostrvo Hidra nalazi se u Egejskom moru, tik pored Peloponeza i 75km jugozapadno od Atine. Krajem pedesetih godina na ostrvu još uvek nije bilo struje, pa su turisti radije birali druge lokacije u Grčkoj za odmor. Automobili su bili zabranjeni (i još uvek su), tako da su već godinama jedina prevozna sredstva na ostrvu bicikl i magare. Hidra je tada bila savršeno mesto za nekog ko želi beg od civilizacije i duševni mir, a tridesetogodišnji Leonard Koen je savršeno odgovarao tom opisu.

Nakon života u Njujorku pa Montrealu, Koen je početkom šezdesetih rešio da hladnu kanadsku zimu zameni mediteranskim suncem. Kupio je kuću na Hidri i posvetio se pisanju poezije i proze. Osim kada je odlazio da kupi svežu ribu u bakalnicu na ćošku ili provodio “produžena” jutra u krevetu sa svojom devojkom iz Norveške Merien Jensen Ilen, gotovo ceo dan je pisao. Sredinom šezedsetih je na ostrvu napisao romane “The Favourite Game”(1963) i “Beautiful Losers” (1966), kao i zbirku poezije “Flowers to Hitler” (1964). Iako je u ta dela uložio celog sebe, publika baš nije bila oduševljena. Knjige su se slabo prodavale, a za hranu traže novac čak i na Hidri.

Iz te naizgled nezavidne situacije desilo se nešto dobro, jer ko zna da li bismo ikad čuli Leonardov glas da su mu ti rani romani imali bolji tiraž. Tako je 1967. rešio da započne muzičku karijeru kada je objavio prvi album jednostavnog naziva “Songs of Leonard Cohen”. Iako su ga mnogi prijatelji nagovarali da to uradi i ranije, a posebno Merien kojoj je mnogo puta pevao na uvce na kućnoj terasi na Hidri, Koen je uvek odbijao. Karijera muzičara podrazumeva saradnju sa raznim ljudima, susrete sa novinarima i publikom, pa je logično što čoveka kog bije glas da je mizantrop takve stvari ne zanimaju. Mada, nisam baš siguran da li je Koen mizantrop ili samo neko ko ne želi da gubi vreme sa debilima koji su, nažalost, svuda i uvek u većini. Potreba da živi od svog rada je ipak nadjačala sve drugo, i tako smo dobili jednog od najtalentovanijih kantautora u istoriji popularne muzike.

Iako je u početku muzičke karijere više vremena provodio u Americi i Kanadi nego na Hidri, Koen nikada nije zapostavio svoju oazu mira. Neke od najlepših njegovih pesama nastale su baš tamo, između ostalih “So Long, Marianne” (inspirisana pogađate već kim) i “Bird on a Wire”. Ideju za ovu potonju dale su mu ptice koje su sedele na tek razvučenim telefonskim žicama na Hidri. “Bird on a Wire” otvara album “Songs from a Room”, a na poleđini omota ove ploče nalazi se fotografija Merien iz njihovog grčkog ljubavnog gnezda.

Nakon razlaza sa Merien, Koen je našao ljubav sa umetnicom Suzen Elrod (nije ista “Suzanne” iz legendarne pesme sa prvog albuma). Sa njom je 1972. dobio sina Adama, a dve godine kasnije ćerku Lorku. Nedugo nakon rođenja ćerke, Suzen i Leonard su se rastali. Deca su najveći deo vremena provodila sa majkom u Francuskoj, ali i sa ocem u Los Anđelesu, Montrealu i Hidri. Leta koja je Adam provodio sa ocem na Hidri, naročito su ostala upečatljiva u njegovom sećanju. Razgovarali su satima, Leonard ga je učio da peca, igrali su šah, a Adam je posebno voleo da sedi na stepenicama njihove bele ostrvske kuće i sluša oca kako svira akustičnu gitaru. Iako im roditelji nisu bili zajedno, ni Adamu ni njegovoj sestri nije nedostajalo očinske ljubavi. Bez obzira da li mu je karijera bila u usponu ili padu, Leonard je koristio svaki trenutak da bude sa njima.

Kažu da iver ne pada daleko od klade, a u slučaju Adama Koena ta izreka i te kako ima smisla. On je već je u svojoj 12. godini naučio da svira klavir i gitaru, u 18. postaje roudi, a nakon sviranja po raznim malim bendovima u Njujorku i Los Anđelesu u 26 godini potpusije ugovor za Columbia Records. To što je debi album objavio za istu kuću za koju snima njegov otac, može navesti na pomisao da su te rane Adamove ploče slične Leonardovim. Međutim, njegova prva dva albuma (“Adam Cohen” iz 1998. i francuski “Mélancolista” iz 2004.) imaju mnogo više veze sa ljigavim mejnstrim popom nego sa očevom poezijom. Adam je svesno hteo da se muzički razlikuje od oca i da izgradi svoj stil, pa makar svirao pesme od kojih se prevrću stomaci većini onih koji vole Leonarda. Na Adamovu žalost, biće da su sa njegova prva dva izdanja stomačne probleme imali i mnogi drugi, te su uprkos komercijalnom zvuku obe ploče imale simbolične tiraže. To je i jedan od razloga zašto je pauza između njegovog drugog i trećeg albuma iznosila celih 8 godina.

Za Leonarda se ne može reći da je tih godina muzički tumarao kao Adam, ali je činjenica da je tokom višedecenijske karijere snimao mnogo bolje ploče nego što su “Dear Heather” i “10 New Songs”. Njegov povratak u velikom stilu desio se kada je u januaru 2012. objavio “Old Ideas”. Ponovo smo čuli bariton “matorog mizantropa” uz pratnju akustične gitare i album kog ne obeležava samo zvuk jeftinog sintisajzera. No, imajući u vidu količinu vremena koja prolazi između Leonardovih izdanja kao i njegove godine (tada ih je imao 78), mnogi od nas su se pitali da li je “Old Ideas” poslednja Koenova reč.

Iste godine, samo par meseci kasnije, Adam je objavio svoj treći album “Like a Man”. Ako se pre toga trudio da muzički pobegne od svojih gena, na toj ploči kao da je digao ruke u vis i rekao:” OK, ja sam Leonardov sin”. “Like a Man” je melem na ranu svima kojima je poslednjih nekoliko decenija nedostajao Leonardov akustični zvuk sa kraja šezdesetih. Većina pesama je odsvirana samo uz akustičnu gitaru i po kvalitetu ne mogu da se porede sa trećerazrednom muzikom koju je Adam do tad snimao. To se posebno odnosi na tekstove. Obratite pažnju na tekst pesme “What Other Guy” koji komotno može izaći na crtu nekim pesmama njegovog oca: Logično, kada snimite takav album uspeh dođe sam po sebi. Ploča je postala najprodavanije Adamovo izdanje (što, ruku na srce, i nije bilo mnogo teško) i on je već sledeće godine počeo da radi na novom. Inspiraciju za njega potražio je na Hidri prošlog leta, na koju je otputovao sa suprugom i sedmogodišnjim sinom. Pisao je pesme u istoj sobi u kojoj je Leonard davno smišljao stihove za “So Long Marianne” i na istoj terasi na kojoj je kao klinac slušao ćaleta dok prebira po žicama gitare kraj šahovske table. Ubrzo su mu se priključili ostali članova benda (koji mahom žive u Evropi), pa je usviravanje moglo da počne. Pisanje ploče je dovršio zimus u porodičnoj kući u Montrealu dok su sa čiviluka visili Leonardovi kaputi. Da li su bili “poznati” ili “plavi”, manje je važno.

“Ovo je album na kome se često obraćam svom ocu, ali i svom sinu sa kojim želim da pričam o ovim pesmama kada odraste. Ako sam na “Like a Man” pronašao svoj glas, ovde ga uobličavam. Ovo je duboko lična ploča koja se vraća korenima, bazi, porodici. Dugo nisam znao kako da je nazovem, a onda se naziv “We Go Home” nametnuo sam po sebi” rekao je Adam u jednom nedavnom intervjuu. Ovo je nesumnjivo njegovo najzrelije delo na svaki način – muzički, tekstualno i produkcijski. Iako se Leonardovi uticaji mogu osetiti pre svega u poeziji, za razliku od “Like a Man” ova ploča više podseća na Adamove savremenike kao što su Demijen Rajs, Rej Lamontanj ili Aleksi Mardok. Ipak, pre svega ona poseduje Adamov lični pečat koji je sada masniji više nego ikad pre. “We Go Home” je objavljen 15. septembra, tri dana pre Adamovog 42. rođendana. Samo nedelju dana kasnije, u prodavnice je stigao “Popular Problems”, trinaesto studijsko izdanje Leonarda Koena (među zlikovcima koji nelegalno daunloduju muziku kola priča da su se linkovi za “We Go Home” i “Popular Problems” pojavili istog dana). Ako je sa “Old Ideas” vratio veru delu odbegle stare publike u svoju muziku, sa ovom ploči dobio je i novu, premda nastavlja tačno tamo gde je stao. Čak i njihovi nazivi čine tipičan koenovski stih (“Old ideas, popular problems”).

Iako je samo dan pre objavljivanja ploče napunio 80. godina, Leonardov glas još uvek zvuči predivno. Što se stihova tiče, oni su naravno i dalje njegovo najjače oružje. Samo onaj ko rečima barata kao Van Gog slikarskom četkicom i ko se u temama velike ljubavi oseća kao riba u vodi, može da napiše stihove iz pesme “A Street”:

“You put on a uniform
To fight the Civil War
You looked so good I didn't care
What side you're fighting for”

Sa 13 albuma za skoro pola veka, Leonard nije baš najproduktivniji muzičar. Bob Dilan ili Nil Jang su na primer karijere počeli u slično vreme kada i on, no za razliku od njega snimili su tri puta više albuma. To naravno nema veze sa kvalitetom, a sa čime možda ima, Koen nam sugeriše u pesmi “Slow” koja otvara album:

“I'm slowing down the tune
I never liked it fast
You wanna get there soon
I want to get there last
It’s not because I'm old
It’s not the life I led
I always liked it slow
That's what my momma said” Posebno se izdvajaju magične “Samson in New Orleans” i “You Got Me Singing”, u kojima predivna violina tridesetčetvorogodišnjeg Moldavca Aleksandrua Bubličija daje šmek nekih romantičnih vremena dok ptice na ostrvu Hidra još uvek nisu imale žice na koje će sleteti.

Ovo je noćna ploča za odrasle ljude koji nose dete u sebi. Koen dugo nije zvučao ovako ubedljivo i ništa nije uspelo da pokvari lepotu ovog albuma. Čak ni proste klavijature i ziheraška produkcija Madoninog producenta Patrika Leonarda ili tezgaroška ekipa pratećih muzičara (bubnjar Brajan Meklaud svirao na pločama Kristine Agilere i Sila, gitarista Džejms Hara sa Majli Sajrus, basista Džo Ajub na albumima Enrikea Iglesijasa, a verovatno bi i na vašem kada biste im platili) nisu mnogo nagrdile Koenove početne ideje. Činjenica je da Leonard već godinama sarađuje sa producentima i muzičarima sumnjivog morala, koji nisu dostojni njegovog mikrofona i pera, ali siguran sam da ima dobre razloge zbog kojih to radi. Ne smem ni da pomislim kakvo bi tek ovo remek-delo bilo da je za miksetom sedeo Rik Rubin ili Danijel Lanoa na primer. No, čak i sa Patrikovom producentskom palicom, “Popular Problems” je trijumf minimalizma i jednostavnosti. Slušajući jednu za drugom nove ploče Leonarda i Adama Koena, svašta mi se motalo po glavi. I to da jabuke ne padaju daleko od stabla, da nismo više mladi iako nismo odrasli, da je sve manje mirnih oaza poput Hidre, da je porodica osnova svega, da se ne treba bežati od svojih gena po svaku cenu, da toliko stvari okreće pun krug i vraća se na početak, bilo da je život ili vlast, da su ovih dana ukinuli jedinu TV emisiju u kojoj je bilo moguće čuti Leonardovu muziku na televiziji, da velike ljubavi zaista pomeraju planine i prave divne pesme, da možeš imati 80 godina i snimiti sjajnu ploču, da ću septembar 2014. pamtiti isključivo po muzici porodice Koen…i to da želim da ove albume vratim na početak čim se završe i nastavim da razmišljam jer život bez razmišljanja nema smisla.