Votersov "Zid" - gozba za sva čula

U trenutku kada se Liga Za Opšte Dobro priprema za još jedan rat protiv Svete alijanse despota i razbojnika, album “The Wall“ grupe Pink Floyd, u live inscenaciji Rodžera Votersa, zvuči jednako ubedljivo kao i pre tri decenije. Jer, u protekle tri decenije, samo se oružje povećalo, srce smanjilo.

Otud, putovanje jedne individue kroz lavirinte zatvorenih sistema, od bolnice, škole do kasarne, sada biva stavljeno u funkciju anti-ratne poruke.

U to smo se uverili u nedelju uveče na berogradskom koncertu Rodžera Votersa. Iako “koncert“, u Votersovom slučaju, nije najprikladnija reč. Jer, ovo je rok “koncert“ kao performans art. Ili, još bolje rečeno, film.

Jer, kao što film predstavlaj bioskopsku predstavu u kojoj je projektor Sunce koje obasjava svet, a mi tromošću svog oka vidimo njegove senke, čime se ovaploćuje Platonova ideja pećine, isto se može reći za produkciju “The Wall“.

Tokom trajanja koncerta, ima toliko dešavanja svuda po sceni, da postaje gotovo nemoguće videti sve iz prvog puta. Tu su gromovite “štuke“, velika lutka Učitelja, Majka koja se nadvija nad pozornicom, grupa dece iz “Prihvatilišta“ tokom “Another Brick in the Wall, Pt. 2“ , leteća svinja na naduvavanje koja leti iznad publike; to je gotovo neodoljivo.

I tu je sam zid, koji polako biva građen, tokom trajanja prve polovine koncerta, blokirajući bend od pogleda publike ciglu po ciglu, dok ne ostane ništa osim masivnog belog zida od cigli.

Srećom po nas, zid takođe funkcioniše kao ekran na kome su slike i video bili projektovani.

To je gorivo za priču, s čuvenim marširajućim čekićima tokom “Waiting for the Worms“, sjajnim cvećem tokom “What Shall We Do Know?“ ili “The Trial“ scene, i ovo je testament za kvalitet animacija Džeralda Skarfa koje sve drže tako fenomenalno dobro na ovom najvećem od velikih ekrana.

Taj isti zid, u međuvremenu, je takođe sredstvo za Votersove daleko političnije, anti-ratne stavove, i ovo nije nigde očiglednije nego tokom “Run Like Hell“, kada publika obodrena od Votersa srećno pljeska zajedno s muzikom, dok se slike Hitlera i Buša prikazuju i procureli snimci vazdušnih napada na Bagdad, tokom kojih su Said Čmag i Namir Nur-Aldin, među sedmoro drugih ljudi, bili zverski ubijeni kada su njihove kamere bile greškom zamenjene za oružje.

U tom ključu, Voters je u govoru na srpskom, ovaj nastup poželeo da posveti porodoci Žana Čarlsa De Menezisa, Brazilca kojeg je 2005. ubila policija u Londonu, zbog njihove borbe za pravdu i istinu, kao i svim ostalim žrtvama državnog terora širom sveta. Za to vreme, iza njegovih leđa pomaljala se reka siika koje su potcrtavale našu epohu u kojoj ekstaza komunikacije zamenjuje samu komunikaciju.

Mi smo pozvani da aplaudiramo s kraja na kraj dvorane i mi smo ovo srećno prihvatili, zato što smo tu da se zabavimo, ili nismo? Ovo je zbilja briljantana zabava, ali ovo je takođe neverovatna, zapanjujuća i majstorski izvedena satira.

“The Wall“ može biti, i često jeste, sumorno i mračno mesto, ponekad na granici s tužnim. On je evoluirao od priče o individualnoj izolaciji u ogledalo kroz koje se suočavamo s mračnom stranom čovečanstva, i Voters apsolutno to nimalo ne narušava. Jer, težnja za stabilnošću u jednom svetu koji se hrani nestabilnošću predstavlja zabludu dostojnu jednog Panglosa ili doktora Strejndžlava. Ali, ipak, u ovoj predstavi empatija je prisutnija nego antipatija.

I zbog toga, ova gozba za čula predstavlja ujedno briljantno i zastrašujuće iskustvo.