BJF: Elektro-akustika

Ovogodišnji BJF se druge večeri preselio iz Sava centra u Dom sindikata. Poslednji put sam boravio u tom prostoru prošle godine na koncertu Tomasza Stanka, i moram priznati da sam i dalje fasciniran kako su na vrlo jednostavan način velike zavese uspele da sakriju onu drvenariju soc-realističkih zidova ove ustanove. Unutrašnji izgled sale Doma sindikata ponovo je bio više nego pristojan.

Prvi koncert u sinoćnjem programu odsvirao je Kornelije Kovač uz pomoć svojih, dosta mladjih kolega. Kornelije je svirao akustični klavir i klavijature, dok se prateći bend sastojao od basa, bubnja, gitare, klavijatura, trube i saksofona. Muzika koju je Kovač predstavio bi se mogla opisati kao mešavina fusion jazza i prog rocka – upravo onih pravaca na koje nas je navikao tokom svoje višedecenijske karijere. Ako zanemarimo Kornelijeve vršnjake koji su nekada bili ljubitelji Korni grupe, postavlja se logično pitanje koju publiku 2010. godine zanima muzika koja vrlo malo korespondira sa aktuelnim stanjem stvari u savremenem jazzu, a i šire. Ono što je jasno, to je da Kornelija nije mnogo briga za to – a i zašto bi, on čovek ceo život svira ono što najviše voli i najbolje zna, a uostalom, nije on molio organizatore da svira na festivalu, nego oni njega. Gotovo sve mane Kovačevog koncerta se mogu podvesti pod činjenicu da je on neko ko godinama nije snimio ništa novo i čije muzika zvuči kao da je vreme stalo sredinom osamdesetih.

Kornelijev repertoar se uglavnom sastojao od pesama sa solo albuma objavljenih uglavnom između sedamdesetih i devedesetih, a upravo toliko su sveže zvučale gotovo sve kompozicije koje je izveo. To što je bendu u poslednji čas dodao duvače, ispostavilo se kao dobar potez, jer su najzanimljiviji momenti bili upravo kada smo čuli trubu i saksofon u kombinaciji sa Kornelijevim akustičnim dirkama. Čim se uključe arhaične roland klavijature i još arhaičnije solo deonice na električnoj gitari, muzika poprima oblike koji su već viđeni mnogo puta. Gostovanje Aleksandre Kovač u dve pesme takođe nije bilo neophodno – njena vokalna interpretacija hita Korni grupe “Jedna žena” zvučala je isuviše mlako u poređenju sa Dadom Topićem ili Zlatkom Pejakovićem, a izvođenje pesme “U mojoj sobi” sa njenog poslednjeg solo albuma i to bez tate na bini, tek ne znam sa čim je imalo veze. Bilo kako bilo, Kornelije nam je još jednom stavio do znanja da kada je u pitanju vintage jazz rock, na ovim prostorima nema ravnog konkurenta, a organizatori da će uvek pre dati prednost proverenom imenu nego nekom aktuelnom i svežem, ali nedovoljno afirmisanom muzičaru. Ipak, da taj koncept nije baš uvek pogrešan, dokazao nam je sledeći koncert, na kom smo videli još jednog iskusnog muzičara, u doduše “nešto” boljem izdanju.

Pogađate, reč je o Charlie Haden West Quartetu. Saksofon je svirao Ernie Watts (išao na turneju sa Rolling Stones početkom osamdesetih), klavir Alan Broadbent (jedno vreme svirao sa Chetom Bakerom) a za bubnjem je sedeo najmlađi član Rodney Green. Naravno, lider benda je kontrabasista Charlie Haden, čovek koji je aktivno prisutan u jazz muzici punih 55 godina! Za razliku od preksinoćnjeg hrabrog koncerta Waynea Shortera, tokom kog je carovala improvizacija a komunikacija sa publikom nije postojala, Hadenov kvartet je napravio potpuno drugačiju atmosferu. Sedamdesettrogodišnji Charlie je nekoliko puta imao kraće i nadasve duhovite monologe između pesama (“Da znam da sviram tako dobro saksofon, ja ne bih ni sa kim pričao šest meseci” obraćajuči se Wattsu nakon što je ovaj otpozdravljao ovacije za uspešan solo), a improvizacija je svakako postojala, samo je bila tačno smeštena na mesta za to predviđena. Verujem da su ove činjenice zadovoljile sve one koji su sa Shorterovog koncerta otišli ljuti zato što nisu čuli omiljene pesme, one koje imaju “početak” i “kraj”, kao i zahvalnicu za aplauze.

Repertoar su činile kompozicije sa četiri studijska albuma, a premijerno smo čuli nekoliko instrumentala sa pete ploče “Sophisticated Ladies” koja je zvanično objavljenja pre šest dana. Poznato je da Hadenov kvartet rado izvodi obrade jazz klasika, pa smo sinoć uživali i u njima, ali i u autorskim numerama. Znajući njihov talenat kao i to da zajedno sviraju skoro 25 godina (sa izuzetkom Greena koji je zamenio preminulog Billyja Higginsa), potpuno je jasno da je usviranost ovih ljudi na visokom nivou. To smo mogli da vidimo i u mnogobrojnim solo istupima, a čini se da je najviše aplauza pokupio Watts. Svojim nenametljivim izgledom Watts podseća ne nekog dobroćudnog prodavca novina na primer, ali kada prinese saksofon usnama, postaje vam jasno da je ispred vas vrhunski muzičar. Svaki put kada je imao solo, bez obzira da li mu je saksofon tiho jecao, neartikulisano pištao ili konstantno ponavljao tri tona, niste želeli da se to završi. Greenovi suptilni ritmovi su bila sjajna pratnja trojici virtuoza, a posebno se istakao u kreiranju bossa nova atmosfere u kalipso temi “Child’Play”, sa albuma “In Angel’s City”. Iskusni Broadbent je suvereno vladao crno belim dirkama, a za svoj trud i talenat beše nagrađen ogromnim aplauzom nakon gotovo desetominutne, hinotičke solo tačke u kompoziciji “Lonely Woman”, koja inače otvara antologijski album Ornette Colemana “The Shape of Jazz to Come”. U istoj toj pesmi Watts se nametnuo kao vrlo dostojna zamena za Colemanov saksofon, pa je na momente ovaj krajnje pristojan i sofisticiran jazz dobio onaj “nestašni” prefiks free.

Upravo je “Lonely Woman” Haden najavio kao pesmu koju je svirao sa Colemanom 1957. godine, zastavši na sekund s rečima “Ej, 1957!” I to je zaista kuriozitet posebne vrste. Koliko još muzičara znate koji 2010. godine izvode pesme koje su svirali 1957? Pa tada Elvis još nije ni u vojsku otišao, Miles još uvek nije snimio “Kind of Blue”, a Lennon nije imao pojma ko je McCartney. Pred nama je bio čovek koji ne samo da je svedok isktorije, već je bio i aktivni učesnik u kreiranju iste. Iako je imao nekoliko sjajnih solo momenata, mislim da je ubedljivo najlepši bio onaj u Milesovoj “Blue in Green” koju su ostavili za bis. U tih 5-6 minuta prebiranja po žicama kontrabasa, Haden nam je prikazao suštinu lepote koju poseduje zvuk ovog instrumenta.

I nakon nedavnog intervjua sa Hadenom i nakon ovog koncerta, ne mogu se oteti utisku da je on jedan vedar dekica pun humora i duha, ali iznad svega je majstor svog zanata. Sinoć je po ko zna koji put u životu dokazao zašto ga već dugi niz godina bije glas da je najveći živi jazz basista. Iako nisam bio na planeti kada je sa Ornette Colemanom posetio Beograd početkom sedamdesetih, nikada neću prestati da žalim za tim koncertom. Međutim, nakon ove sinoćnje svirke, moram priznati da je ta žal malo umanjena.