Jadnici: Čujte Francusku kako peva

Mjuzikle uglavnom ili volite ili ne. Sredine tu retko ima i retko je zlatna. Ili uživate u natpevavanju i raskošnim scenama plesa ili u svemu tome vidite neke pesme koje nikako da se završe. Ako spadate u grupu prvih, nova ekranizacija „Jadnika“ u režiji Oskarovca Toma Hupera (Kraljev govor), oslonjena više na popularnu pozorišnu verziju mjuzikla nego na originalno delo Viktora Igoa, verovatno će zadovoljiti vaša očekivanja. U suprotnom, očekuju vas duga dva sata i kusur minuta.

Izgleda da postoji nešto zajedničko za (relativno) mlade birtanske reditelje koji se nemilice bacaju na ekranizacije književnih klasika. Poput kolege Džoa Rajta, Huper je odličan zanatlija sa vidno umetničkim potpisom. U njegovoj priči sve je divno, ušminkano i ispeglano kad treba, jadno i gadno kad mora. On tačno zna koja boja treba da dominira kojim kadrom, iz kog ugla treba snimiti junaka, zna koliko crnog ispod nokta moraju imati jadni radnici i koliko je suza potrebno na licu svakog junaka. Svestan je i epskih razmera svoje zamisli, pa u vizuelnom smislu nudi raskošan, neretko i kitnjast, spektakl za zaista sva čula.

PROČITAJTE: Ko je ubio Anu Karenjinu?

Međutim, za razliku od Rajta, Huper je okupio briljantnu glumačku ekipu o kojoj svaki reditelj može da sanja. Iako u sporednoj ulozi, glumačku podstavu predvodi En Hatavej, bez sumnje jedna od najtalentovanijih (khm, i najlepših, khm) glumica mlađe generacije.

Njeno tumačenje nesrećne Fantin naišlo je na tolike hvalospeve da je maltene bespotrebno o tome ponovo govoriti. Ako vas ne ugrize za srce maestralnim izvođenjem pesme „I Dreamed a Dream“, onda zaista treba da se zapitate imate li srce uopšte? Da Huper zna šta i kako da radi sa glumcima dokazuje u ta četiri minuta, puštajući Hatavej da se komad po komad lomi pred kamerom.

Hvale vredan je i Hju Džekmen u ulozi Žan Valžana kojem se može zameriti samo to što je svoje najbolje trenutke dao već na početku prilikom izvođenja numere „Valjean's Soliloquy”, ne uspevajući da ponovi sličan trijumf do kraja filma. Nasuprot tome Rasel Krou u ulozi Žavera, kada se naviknete na to kako zvuči dok peva, postepeno gradi svoj lik do tragične završnice.

PROČITAJTE: Jadnici – siguran favorit za Oskara

Primetno je da mlađi deo glumačke ekipe koji se pojavljuje u drugom delu filma, ipak ne može da parira starijim kolegama pa film upada u mali problem jer većinu najboljih glumačkih momenata otkriva u prvih sat vremena. Imajte na umu da ostaje još devedeset minuta filma.

Jedno od najprijatnijih iznenađenja predstavlja Saša Baron Koen koji pokazuje raskošan talenat u komičarskoj bravuri, dokazujući da i u lakrdijaškim scenama ima mesta za umetnost. S njim pod ruku odlična je i Helen Bonam Karter, mada ne nudi ništa novo što nismo videli u njenih prethodnih deset filmova.

Da Huper još jednom zna šta radi, govore i dva zanimljiva podatka. Odlučno se suprotstavio namerama producenata da film snimi u 3D verziji, tvrdeći da bi to samo odvuklo pažnju sa melodrame. Što je još važnije, zahtevao je od glumaca da uživo pevaju tokom svake scene, naknadno dodajući orkestarske deonice. Tako je postignuta dodatna verodostojnost, pa čak i kada vokalno nisu nadmoćni, glumci pružaju maksimum u interpretaciji. Zbog toga ni ne čudi što je album sa muzikom iz filma despeo na vrhove top lista najprodavanijih albuma sa obe strane okeana.

PROČITAJTE: „Jadnici” postali i muzički hit

Rediteljski potezi mnogo su pametnije vučeni u masovnim scenama nego kada je u centru zbivanja samo jedan junak. Kompozicije poput „At the End of the Day“, „Lovely Ladies“ i „ABC Café / Red and Black” to najbolje pokazuju. Huperovo oko za detalje i fotografiju češće dolazi do izražaja u takvim savršeno orkestriranim scenama nego kada je „na meniju“ samo jedan lik. Ipak, koliko god da volite mjuzikle i pesmu, zasmetaće vam insistiranje na neprestanom pevanju i pevanju i pevanju. Iako je izbacio nekoliko numera iz originalnog pozorišnog mjuzikla i znatno skratio pojedine koje su ušle u uži izbor, Huper jednostavno – preteruje. Svega nekoliko prosto proširenih rečenica u filmu nije izrečeno kroz pesmu, pa je prilično naporno ići iz scene u scenu, iz pesme u pesmu, bez predaha.

Uz to, nekoliko izvedenih numera nerazumljivo se našlo u filmu jer je radnja bez problema mogla biti ispričana i bez njih. Primera radi, divna balada „On My Own“ u odličnom izvođenju Samante Barks samo usporava priču, jer za njen odnos prema mladom Marijusu ionako nema dovoljno prostora. Scena izvedbe te pesme u filmu više deluje kao spot namenjen televiziji, nego kao funkcionalna scena u mjuziklu.

PROČITAJTE: A za Oskara su nominovani…

Film ipak vrlo dobro odslikava složenost Igoovog dela, nastojeći da sažme neverovatno širok spektar tema kakav se retko viđa na velikom platnu. To se najbolje vidi kroz numeru „One More Day“ kada cela glumačka ekipa uz rediteljsku asistenciju briljira u dramatičnoj, uzbudljivoj izvedbi, pri čemu svako istom melodijom potcrtava svoje probleme, mešajući različita lica ljubavi sa jedne i politčke motive sa druge strane.

Osim toga, nemoguće je ne primetiti aktuelnost „Jadnika“ i danas dok nas malo drugačija ekonomska kriza još uvek potresa. Kada maleni, pritom odlični Gavroš peva o tome kako su sa nadom ubili jednog kralja a potom je došao drugi i sve je ponovo isto, jasno vam je da se Francuska iz devetnaestog veka ne razlikuje mnogo od današnjeg sveta.