TF 3: Nit' smrdi, nit' miriše

Ne znam da li ste imali priliku da vidite dvominutni trejler za Transformers 3: Dark Of The Moon koji se donedavno vrteo propraćen rimejkom žestoke teme Shockwave’s Revenge Stevea Jablonskog, inače kompozitora saundtraka za ovaj film, ali taj kolaž je verovatno najbolje parče blokbastera koje ćete imati prilike da vidite ove godine. Ritmički rafali propraćeni usporenim kretnjama zmijolike bušilice koja satire kultne nebodere Čikaga, dok se Šaja i njegova barbika kližu po srči zgrade koja se ruši... uzbuđenje koje sam osetio gledajući taj trejler raznesen slikom i zvukom (opet taj, nekima sporni Kolosej u kojem besplatno uz plaćenu ulaznicu obično gledam filmove)- verujem da bi jedino neka Tajlanđanka trojeručica mogla da mi priredi nešto slično. Nakon takve najave, moji fanovski apetiti iako demolirani jalovom paradom TF2 porasli su toliko da sam od trećeg nastavka Transformersa očekivao da u najmanju ruku bude dobar kao prvi. I on je to pokušao...

OK. Kapiram da ukoliko ste već stigli do ovog pasusa ostavljate prostora da Holivud, Michael Bay (Bad Boys, The Rock, Armagdeddon) i kompjuterski efekti mogu da naprave film koji je na svoj način i zabavan i genijalan, iako je drugačiji od Krika i šaputanja. Bay je svojim opusom stekao renome reditelja koji film tretira kao neprekidnu i ne preterano inteligentnu akcionu sekvencu čija se snaga, lepota i tenzija neretko pravi pukim ređanjem scena koje imaju uvek isti cilj- da nadmaše jedna drugu po sumanutosti i broju eksplozija koje se u njima dešavaju. Humor kao vezivno tkivo takvog materijala uspeo je da kreira specifičan „Bayovski šarm“ i to se najbolje vidi u tri filma koja sam vezao uz njegovo ime. Tako nekakvi bili su i prvi Transformersi, kojima je Spielberg, kao najzaposleniji izvršni producent u Holivudu, dao i malo topline kroz odnos Sama Witwicky-ja i njegovih roditelja, malo ultimativnog drugarstva kroz odnos sa Bumblebeejem, i što je najbitnije- on je vazda podsećao Baya da film o robotima mora biti priča o ljudima i ljudskosti. Nešto što TR2 nije bio i nešto što je TR3 dosta trapavo pokušao.

Ajmo prvo spojlere! U trećem delu, podstaknut pogrešnim savetima da bi njegovi filmovi mogli biti „pametniji“ ako se upuste, makar i neobavezno, u neke sporne momente istorije, Bay i njegov scenarista Ehren Kruger (jednom davno napisao fenomenalni Arlington Road) pojavu novih Otobota vezuju za čuveni iskorak na Mesec koji je u stvari bio zemaljsko izviđanje objekta koji se iz kosmosa srušio baš tamo.

Sekvenca kojom je sramno pokraden montažerski i sinematografski „tehno“ izgled filmova Tonyja Scotta upoznaje nas sa okolnostima na način koji u datom kontekstu deluje kao da gledamo Stoneov JFK! Što retroaktivno, kad stignemo u 2011. i upoznamo se sa mentalnim rasulom savremene američke vojne politike, deluje još smešnije. Potonje uplitanje Černobila u priču se graniči sa dobrim ukusom.

Naš Sam Witwicky (i dalje u efektnom i neprekidnom grču Shiae LaBeoufa) ima novu curu (Rosie Huntington-Witeley), čiji je neupotrebljivi Barbie izgled nadmašen samo grotesknim pokušajima da se ona po svaku cenu integriše u priču. Kako Amerikom hara kriza, i Sam ima problem da, uprkos predsedničkom ordenu za posebne zasluge, nađe posao, dok njegovi Otoboti služe kao potrčci američke spoljne politike (u svrhe slične onoj koja je Milosrdnog anđela poterala i u naše krajeve). Pojava nekadašnjeg lidera Otobota, Sentinela Primea, pokrenuće dramu o novoj „velikoj“ opasnosti po Planetu, a način na koji se svi stari akteri ponovo uvezuju u priču zaista odriče svaku potrebu za aktiviranjem moždanih ćelija.

Siroti Bay pokušao je da svoje nevoljno bavljenje „narativom“ zatrpa brdom komičnih i drugih likova u nadi da će kreirati rokenrol gruv koji je imao TF1, ali sve što smo dobili jeste prešmiravanje nekoliko holivudskih zvezda (John Malkovich, John Torturo, Frances McDormand) od kojih to nismo očekivali. I jedne (Ken Jeong iz Community-ja) od koje to nikako nismo očekivali! Coming-of-age nivo prvog filma u kome je buđenje seksualnosti prvo povezano sa pojavom mačo-robota, a potom kulminiralo ultimativnim inter-planetarnim fajtom, ovde je iz potencijalne romantične komedije serijom skaredno karikaturalnih epizoda (Samovo zapošljavanje, Simmonsov TV intervju, Mearing i njena asistentica...) pretvoreno u nešto što je skoro „kursadžijski“ sci-fi. Bayov pokušaj „humanizacije“ materijala završio je u neslavnoj seriji jeftinih i neduhovitih viceva.



S druge strane, dramaturški gledano, akcioni aspekt filma ima isto dizanje kao i svi prethodni, sve sa mega-šibanjem koje oduzima skoro 40-ak minuta, skoro tri sata predugog, filma. Filmsko uhlebljenje američke armije je smešno, uz povratak likova kojih se jedva sećamo i koji u događajima koje pratimo stoje malčice bolje od statista. Otoboti su, sem Optimusa, takođe u drugom planu, a jedino on generiše nešto nalik dramskom liku u ovom filmu, kroz stilizovani odnos prevarenog sina i beskrupoloznog oca, Sentinela. Pravu poslasticu predstavljaju poraženi Deseptikoni čija je fizionomija „popredatorena“ čime je građevinska anihilacija koju sprovode dobila neku finu medmeksovsku aromu post-apokalipse. Megatron sa dve-trećine lobanje ostaje najveća žrtva ovog filma, ali Bay, nažalost, nije pokazao mnogo želje da se time pozabavi.

Na kraju, koji ćete bez sumnje priželjkivati polubudni, ostaje osećaj da je Bay na pogrešan način spojio sve što mu je stavljeno na sto. Jedan radikalan štrih u priči i kastingu mogao je da Dark Of The Moon učini zlim blizancem prvog dela. A kakav bi to tek film bio!!!

Pojavljivanje doktora Patricka Dempseya ne bih komentarisao.

selektah: 5minus/ 10