Paranoja u Las Vegasu

Film o njihovim avanturama u Las Vegasu - bastionu gramzivosti, svetom hramu vrednosti protiv kojih su se ne tako davno borili u svojim detinjastim pokušajima da promene svet. Ovo je jedan od onih filmova koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Za one otvorenog uma koji su ga skapirali to je remek delo, za veselo „legalize it“ društvo to je prava urnebesna komedija i poslastica za opušteno subotnje veče. Za sve ostale (oni najčešće odustanu od gledanja posle pola sata) to je zločin i nebulozno propagiranje narkomanije koje treba zabraniti zakonom.

Ekipa okupljena oko Teri Gilijema je odradila fantastičan posao. Teri je bivši pripadnik Monti Pajtonovaca zadužen za animacije i režiju. Svoje vizuelno i rediteljsko umeće dokazao je bezbroj puta počevši od Pajtonovaca, preko filmova - čarobnog „Barona Minhauzena“, neponovljivog „Brazila“ i uvrnutih „12 majmuna“, stekavši ugled kultnog režisera. Višestruko nagrađivan i opštepriznat (više u Evropi nego u Americi), uspeo je u onome od čega su odustali Martin Skorseze, Dejvid Linč, Aleks Koks i Oliver Stoun – ekranizovao je bestseler pokojnog Hantera Tompsona – „Paranoju u Las Vegasu“ (inače istinita priča). Sama knjiga je za kratko vreme doživela enormni uspeh i Tomsona je vinula u sam vrh Američke savremene književnosti. Tompson je pionir modernog novinarstva i svoj talenat za pisanje dokazao i pre objavljivanja Paranoje, u brojnim magazinima za koje je radio. Jedan je od osnivača kultnog Rolingstone magazina i idejni tvorac takozvanog Gonzo žurnalizma.

Naravno, ma koliko ovaj film bio genijalan gotovo u svim segmentima, do Oskara se nije moglo jer o tome odlučuju upravo oni na koje je u ovom flimu potrošeno najviše pljuvačke. Ali mislim da niko iz ekipe nije ovo radio za slavu, pare i Oskare. Vidi se ona posvećenost i ljubav koja postoji samo u delima koja su rađena za svoju dušu. Benisio Del Toro i Džoni Dep u glavnim ulogama su toliko duboko ušli u svoje likove da gotovo ne liče sami na sebe (Dep u novijim ostvarenjima više glumi Hantera Tompsona nego likove koji su mu dati). Mislim da je ovaj dvojac imao neverovatno težak zadatak da odglumi dva čime-sve-ne izdrogirana ekscentrika intelektualca u izuzetno neprirodnoj i neprijateljskoj sredini. To su uradili bez ijedne greške bolje nego što bi iko očekivao, i ovo im je verovatno uloga karijere. Stiče se utisak da su Tompson, Gilijem, Del Toro i Dep umetnici sličnog senzibiliteta i pogleda na svet. Možda i zato Paranoja deluje tako skladno, iskreno i uverljivo.

Muzika u filmu je sjajna i prati atmosferu radnje, kao i psihologiju samih likova odslikavajući paradoks sedamdesetih i sveta u kome se radnja odvija. Uglavnom je to mešavina hipi i komercijalne muzike – sukob ljubavi i pohlepe, umetnosti i biznisa, iskrenog i izveštačenog. To je i prava suština zapleta – čelična struktura države oličena u zatucanim pandurima, prljavim bogatašima, i sa druge strane vremenom izjalovljene vrednosti (ne)uspešne revolucije oličene u ova dva deformisana begunca iz Generacije Ljubavi. I sve je to prikazano na krajnje satiričan i urnebesno duhovit način.

Ne mogu a da ne poredim ovu revoluciju koju smo imali u Srbiji 5. oktobra sa onom hipi Američkom koja je i tema ovog filma. Oni su imali Niksona, mi smo imali Slobu. Oni su imali Vijetnam i Kambodžu, a mi Kosovo, Hrvatsku i Bosnu. Oni su imali Džon Lenona i Bob Dilana, mi smo imali Boru, Ramba i Eyesburn. Protesti tamo, protesti ovamo... oni su pevali i nosili cveće, mi smo skandirali i udarali u šerpe. Oni su se za svoja prava izborili u Vašingtonu ispred Bele Kuće posle 5 godina borbe, mi u Beogradu ispred Skupštine posle 10 godina borbe. Bez prolivanja krvi. I mi i oni smo nošeni neverovatnom energijom i dobrotom čvrsto verovali u 2 stvari: da je ono što radimo borba protiv zla, i da ćemo pobediti zlo. I oni i mi smo bili ubeđeni da je ta pobeda ostvarena i da je zlo konačno poraženo.

Eh, kako je samo lepo biti naivan. Kako je samo teško i tužno saznanje koje usledi kad se prašina slegne. Ceo svet je u očima glavnih junaka ovog filma jedan ružan trip, postrevolucionarno čistilište (ili pakao) kao kazna za pokušaj da sruše vrednosti sistema. Umesto cveća sada su tu panduri, umesto pesme o ljubavi tu je zveckanje novca iz kockarskih aparata, umesto zajedništva i vere tu je ogorčenje i paranoja, a na mesto ljubavi usađen je strah. Strah da će uvek nečija ruka zaklanjati svetlost na kraju tunela.

Ali reči kojima opisuje prisećanje na ta vremena govore da u njemu ne postoji ni trunka kajanja i da se ipak vredelo boriti protiv Golijata : „ od vremena do vremena se energija cele jedne generacije sakupi u dugotrajni blesak... Iskre su mogle da izbiju svuda. Preovladao je fantastičan sveopšti osećaj da je sve što radimo ispravno, da pobeđujemo... A to je bilo ono glavno, ono što nas je nosilo – taj osećaj neizbežne pobede nad silama Starog i Zlog. Ne u bilo kakvom zločestom ili vojnom smislu; to nam nije trebalo. Naša energija bi jednostavno preovladala. Nije imalo nikakvog smisla tući se – ni sa naše ni sa njihove strane. Bio je to naš trenutak; jahali smo na vrhu visokog i prelepog talasa...“ završavajući opis sa metaforom o Las Vegasu kao steni od koje se taj talas razbio, i vratio njima u lice.

Slušajući Džoni Depa dok izgovara te reči u filmu, u mom mozgu su se pojavljivale prelepe scene studentskih protesta, onih iz 96/97 i 2000. Sada shvatam da je bilo naivno i detinjasto misliti da će dobro pobediti zlo, i da će se društvo preko noći promeniti. Iako je Zoran mrtav, iako su oni protiv kojih smo se borili umesto u zatvor otišli u svoje zamkove sa prepunim sefovima, iako su lopovi kupili firme koje su upropastili, iako je teško i mučno gledati kako Tomu izglasavaju za predsednika skupštine, iako smo i dalje veoma daleko od Evrope, iako su promene u nekim segmentima društva šljampave ili jedva vidljive, ipak mislim da bi bilo daleko gore da se nismo borili i ja se nijednog trenutka nisam pokajao što sam bio deo te revolucije. Niti mislim da je ona bila uzaludna.