G. G. Markes: Živeti da bi se pripovedalo

Ni jedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje neće te nikada rasplakati. - Markes

"Covek ima pravo da glda drugoga odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi" Markes ...i neka se ovo danas cuje vise puta...

Evo jedne zanimljive price...Covek koji je preveo Sto Godina Samoce na engleski zove se Gregori Rabasi, jos uvek je ziv, ima preko 90 godina, i , ince, je Amerikanac kubanskog porekla. Na nagovor H. Korstasara, Markez je tri godine cekao da ovaj konacno nadje vremena da prevede roman. Na kraju ga je preveo, a sam Markes je bio zapanjen kvalitetom prevoda da je vise puta izjavio da je engleska verzija superiornija od orginala. Ko god dovoljno dobro poznaje engleski, moze se i sam uveriti. Treba samo otkucati:Excerpts from One hundred years of solitude.

Hvala za tekst i podsecanje na slavnog pisca.Rado sam ga citala.Secam se oskudnih devedesetih ,kada sam kupila knjigu "Ljubav u doba kolere", bila sam srecna.Procitala sam je u jednom dahu, opcinila me je.
Tih, istih devedesetih, sam htela dragoj osobi da poklonim komplet Markesovih knjiga.U knjizarama knjige nisam nasla, nasla sam ih kod ulicnih preprodavaca, ocuvani komplet od sest knjiga, sarajevsko izdanje.

Ljubav u doba kolere- divna knjiga. Film mi se nije toliko svideo.
Usput, tacno je da jedno vreme nije bilo njegovih knjiga u knjizarama, sto me je nerviralo, ali Mladena i ostale bih podsetila da postoje biblioteke.
Tamo sam uvek pronalazila pisce koje su malo zaboravljeni. utoliko mi je bilo zanimljivije - da ih ja " otkrivam " :)

Sjajan tekst, magicna prica bas kao onaj kvadratni salter u Crnoj Gori kroz koji si usao u svet Markesov. Imam slicno iskustvo i inace slucajno sam naisao na zbirku "Riba je crvena" tacnije pala je sa police u knjizari ispred mene tu me je kupio Gabo. Kasnije du dosle ostale knjige ali "Sto godina samoce" je nesto posebno, neponovljivo, epsko. Nadam se da je jos neato napisao i da ce se uskoro pojaviti :) Pozdrav svim ljubiteljima Markesa, stanovnicima Makonda.

Za čitaoce i književnost - veliki pisac ne umire. Prošetajte radnim danom do knjižare, biblioteke...On je tamo, kao i do sada. I oni koji jesu voleli velikana, a neki su ga čak i čitali, sačekaće da prođe R.I.P. stampedo FB čitalaca i znalaca, u zaklonu, sa Markesom.

Opčinio me je u 6. razredu osnovne škole, bibliotekarka nije htela da mi izda knjigu neprimerenu mom uzrastu, pa sam slagala da je za mamu. Tridesetak godina kasnije, i dalje je za mene veličanstven, i svaka njegova knjiga mi pomogne da lakše živim. Srećan put Gabo!

Sta reci za kraj???

Mozda:

"ROGONJE"

Samo da podsjetim na jedan komentar profesorke književnosti sa Univerziteta u Beogradu: "Nikad ovako nešto nisam pročitala i mislim da nešto slično neće biti napisano do smaka sveta" - Odnosi se na Sto godina samoće. Bolji komentar nisam vidio! Najbolje delo svih vremena, definitivno!

Pozdrav iz Podgorice

Fotografija Markesa je izvrsna. Hvala autoru teksta sto je podelio ovo sa nama.

Bila sam prva godina fakulteta, kada sam po drugi put uzela u ruke Sto godina samoće. Prvi put sa 15 godina, ali nisam majka od pete stranice. Ovaj drugi put kada se to desilo, dakle pre desetak godina, slavili smo slavu, ovu što će skoro. Dok smo čekali goste, ja sam počela da čitam i bilo mi je veoma mrsko kada je zazvonilo zvono na vratima. Čim sam poslužila goste, pobjegla sam u sobu, upalila grijalicu prislonila čelo nakratko na nju i rekla mami da sam bolesna i da nema smisla da takva izlazim pred ljude.

Hronika najavljene smrti-mora se procitati!! Zao mi je sto vise nije madju nama..

Jako je lep tekst, posebno onaj deo o Márquezu i Llosi. Treba znati da su Llosa i Márquez dva sveta, svetlosne godine udaljene jedan od drugog. Mario Vargas Llosa je neoliberal. Moji peruanski prijatelji, inace desnicari, komentarisali su mi jednom prilikom da, iako mozda Llosa ima moralnih skrupula, njih je toliko malo da se mogu smatrati nepostojecim. Márquez je bio otelotvorenje humanizma.
Da bi se moglo potpuno uzivati u njegovim delima, treba ga znati citati. Pravilo je vrlo jednostavno, ostaviti "Sto godina samoce" za kraj. Onaj ko procita prvo ovu knjigu, sve posle nje je "tanko". Prva njegova knjiga posle objavljivanja "Sto godina samoce" bila je "Jesen patrijarha" koja je predstavljala malo "razocarenje", ljudi su valjda ocekivali nastavak one prve. "Jesen patrijarha" nema ono ludilo iz "Sto godina samoce", ali ima svoje sopstveno koje je mozda jos vece.
Da me nateraju da stavim ruku na Bibliju i da se zakunem koja je od ovih knjiga bolja, ne bih smeo, da ne ogresim dusu. Ono u sta bih smeo da se zakunem bez straha od Boga, to je, da su ove dve knjige dve najbolje koje sam ja za svoga zivota stigao da procitam.
Treca bi bila cileanskog pisca Hose Donosa "Bestidna nocna ptica" ("El obsceno pájaro de la noche" José Donoso). Probajte.

Svaka cast na tekstu. Divno...

Hvala ti za članak, Mladene - i u pravu si što si rešio da ga napišeš lično i subjektivno. I tvoj tekst i komentari pokazuju koliko nam je svima Gabo lični prijatelj, i svaki drugi pristup bio bi manje iskren.


Kada je većina mog društva iz gimnazije sredinom sedamtesetih čitala nobelovca Markesa - nisam hteo, jer nisam voleo da radim što i svi drugi.

Greška. Koju sam shvatio skoro četvrt veka kasnije, kada sam uzeo u ruke Sto godina samoće - a posle toga i svaki drugi njegov tekst do kog sam došao.


Kada sam u biblioteci naišao na staru knjigu Markesovih novinskih članaka na španskom, rešio sam da testiram moje površno znaje tog jezika i isto veče uzeo da pročitam nekoliko stranica pred spavanje.

Greška. Koju sam shvatio oko četiri sata ujutru - kada sam uvideo da nikom neću moći da objasnim zašto sam proveo noć ne mogavši da se odvojim od serije napetih članaka o skandalu u Italiji sa novootkrivenim detaljima - napisanih pre više od pola veka, i čitanih mukotrpno uz pomoć rečnika.


Kada sam završio čitanje Markesove autobiografije, sa istim naslovom kao i tvoj članak, shvativši da se završava u njegovim tridesetim godinama i da bi mu bio potreban još jedan ili možda dva toma - pobojao sam se da neće napisati nastavak.

Nažalost, to se pokazalo tačnim. Ali kroz sve ono što jeste podelio sa nama, sigurno nas je naučio dovoljno da možemo sa smeškom da izmaštamo njegove kasnije godine i poželimo mu srećan put. I svako malo čitamo njegova stara pisma.

2006.godina je, upravo procitala "Sve moje tuzne kurve" i puna nekog naboja, nadahnuca i zelje da neke utiske podelim sa nekim, ostavim komentar, poprilicno prozet emocijama, ovde na b92 ali na clanak u sportskoj rubrici/tenis/ Nadal pobedio Federera:-) Mora da su se moderatori dobro nasmejali i uopste me je to malo "ludilo" drzalo i dok sam citala njegove druge knjige. Vecni je Markes.

Knjiga Sto godina samoce, za mene, je imala tu sposobnost da modifikuje realnost. Dok sam je citao (na jezeru u Beloj Crkvi, u vozu izmedju Novog Sada i Beograda....) 2000te godine u leto, imao sam utisak da je svet iz knjige izasao iz nje i da vidim one cuvene zute leptire, i tu prasumu, i Buendije kako prolaze.

Ostala do kraja:-), i uživala. Hvala ti. Hvala magu Markesu; njegovo postojanje bilo je jedno je od mojih najvrjednijih poznanstava…

Clanak mi je doneo lepo popodne i nova saznanja o velikom knjizevniku!

odlazak velikih umetnika sa ovog sveta, je zatvaranje vrata koja su oni svojim delom otvorili svima nama,vrata raja,boljeg zivota,pravog zivota.

Legenda.(Tacka)

Krajem 80ih, mama je kupila komplet od 5 knjiga hispanoamerickih (tada se tako nazivalo, ako se neko seca) pisaca. To je moj prvi susret sa "Sto godina samoce". Tvrdi povez, preko toga plavi omotac sa jednostavnom grafikom. Pokusala sam da je procitam u osnovnoj skoli, ali tesko mi je islo. Secam se da mi je sve izgledalo tajanstveno, potpuno drugacije od sveta koji poznajem. Kasnije sam se zaljubila u zbirku njegovih kolumni "Riba je crvena". A, inace, u tom kompletu je i Hose Donoso "Bestidna nocna ptica", i Manuel Puig "Poljubac zene-pauka" ( stariji kazu da je igrana i predstava sa D.Nikolicem i Diklucem u glavnim ulogama). Volim Markesa, jer me cini srecnom. :)

Bravo za tekst!

Samo da podsjetim na jedan komentar profesorke književnosti sa Univerziteta u Beogradu: "Nikad ovako nešto nisam pročitala i mislim da nešto slično neće biti napisano do smaka sveta" - Odnosi se na Sto godina samoće. Bolji komentar nisam vidio! Najbolje delo svih vremena, definitivno!

Pozdrav iz Podgorice

Sta reci za kraj???

Mozda:

"ROGONJE"

Ni jedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje neće te nikada rasplakati. - Markes

Bila sam prva godina fakulteta, kada sam po drugi put uzela u ruke Sto godina samoće. Prvi put sa 15 godina, ali nisam majka od pete stranice. Ovaj drugi put kada se to desilo, dakle pre desetak godina, slavili smo slavu, ovu što će skoro. Dok smo čekali goste, ja sam počela da čitam i bilo mi je veoma mrsko kada je zazvonilo zvono na vratima. Čim sam poslužila goste, pobjegla sam u sobu, upalila grijalicu prislonila čelo nakratko na nju i rekla mami da sam bolesna i da nema smisla da takva izlazim pred ljude.

Legenda.(Tacka)

Evo jedne zanimljive price...Covek koji je preveo Sto Godina Samoce na engleski zove se Gregori Rabasi, jos uvek je ziv, ima preko 90 godina, i , ince, je Amerikanac kubanskog porekla. Na nagovor H. Korstasara, Markez je tri godine cekao da ovaj konacno nadje vremena da prevede roman. Na kraju ga je preveo, a sam Markes je bio zapanjen kvalitetom prevoda da je vise puta izjavio da je engleska verzija superiornija od orginala. Ko god dovoljno dobro poznaje engleski, moze se i sam uveriti. Treba samo otkucati:Excerpts from One hundred years of solitude.

Fotografija Markesa je izvrsna. Hvala autoru teksta sto je podelio ovo sa nama.

Svaka cast na tekstu. Divno...

Jako je lep tekst, posebno onaj deo o Márquezu i Llosi. Treba znati da su Llosa i Márquez dva sveta, svetlosne godine udaljene jedan od drugog. Mario Vargas Llosa je neoliberal. Moji peruanski prijatelji, inace desnicari, komentarisali su mi jednom prilikom da, iako mozda Llosa ima moralnih skrupula, njih je toliko malo da se mogu smatrati nepostojecim. Márquez je bio otelotvorenje humanizma.
Da bi se moglo potpuno uzivati u njegovim delima, treba ga znati citati. Pravilo je vrlo jednostavno, ostaviti "Sto godina samoce" za kraj. Onaj ko procita prvo ovu knjigu, sve posle nje je "tanko". Prva njegova knjiga posle objavljivanja "Sto godina samoce" bila je "Jesen patrijarha" koja je predstavljala malo "razocarenje", ljudi su valjda ocekivali nastavak one prve. "Jesen patrijarha" nema ono ludilo iz "Sto godina samoce", ali ima svoje sopstveno koje je mozda jos vece.
Da me nateraju da stavim ruku na Bibliju i da se zakunem koja je od ovih knjiga bolja, ne bih smeo, da ne ogresim dusu. Ono u sta bih smeo da se zakunem bez straha od Boga, to je, da su ove dve knjige dve najbolje koje sam ja za svoga zivota stigao da procitam.
Treca bi bila cileanskog pisca Hose Donosa "Bestidna nocna ptica" ("El obsceno pájaro de la noche" José Donoso). Probajte.

Sjajan tekst, magicna prica bas kao onaj kvadratni salter u Crnoj Gori kroz koji si usao u svet Markesov. Imam slicno iskustvo i inace slucajno sam naisao na zbirku "Riba je crvena" tacnije pala je sa police u knjizari ispred mene tu me je kupio Gabo. Kasnije du dosle ostale knjige ali "Sto godina samoce" je nesto posebno, neponovljivo, epsko. Nadam se da je jos neato napisao i da ce se uskoro pojaviti :) Pozdrav svim ljubiteljima Markesa, stanovnicima Makonda.

Za čitaoce i književnost - veliki pisac ne umire. Prošetajte radnim danom do knjižare, biblioteke...On je tamo, kao i do sada. I oni koji jesu voleli velikana, a neki su ga čak i čitali, sačekaće da prođe R.I.P. stampedo FB čitalaca i znalaca, u zaklonu, sa Markesom.

"Covek ima pravo da glda drugoga odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi" Markes ...i neka se ovo danas cuje vise puta...

Clanak mi je doneo lepo popodne i nova saznanja o velikom knjizevniku!

Bravo za tekst!

Hvala za tekst i podsecanje na slavnog pisca.Rado sam ga citala.Secam se oskudnih devedesetih ,kada sam kupila knjigu "Ljubav u doba kolere", bila sam srecna.Procitala sam je u jednom dahu, opcinila me je.
Tih, istih devedesetih, sam htela dragoj osobi da poklonim komplet Markesovih knjiga.U knjizarama knjige nisam nasla, nasla sam ih kod ulicnih preprodavaca, ocuvani komplet od sest knjiga, sarajevsko izdanje.

Ljubav u doba kolere- divna knjiga. Film mi se nije toliko svideo.
Usput, tacno je da jedno vreme nije bilo njegovih knjiga u knjizarama, sto me je nerviralo, ali Mladena i ostale bih podsetila da postoje biblioteke.
Tamo sam uvek pronalazila pisce koje su malo zaboravljeni. utoliko mi je bilo zanimljivije - da ih ja " otkrivam " :)

Hronika najavljene smrti-mora se procitati!! Zao mi je sto vise nije madju nama..

Opčinio me je u 6. razredu osnovne škole, bibliotekarka nije htela da mi izda knjigu neprimerenu mom uzrastu, pa sam slagala da je za mamu. Tridesetak godina kasnije, i dalje je za mene veličanstven, i svaka njegova knjiga mi pomogne da lakše živim. Srećan put Gabo!

odlazak velikih umetnika sa ovog sveta, je zatvaranje vrata koja su oni svojim delom otvorili svima nama,vrata raja,boljeg zivota,pravog zivota.

Ostala do kraja:-), i uživala. Hvala ti. Hvala magu Markesu; njegovo postojanje bilo je jedno je od mojih najvrjednijih poznanstava…

Hvala ti za članak, Mladene - i u pravu si što si rešio da ga napišeš lično i subjektivno. I tvoj tekst i komentari pokazuju koliko nam je svima Gabo lični prijatelj, i svaki drugi pristup bio bi manje iskren.


Kada je većina mog društva iz gimnazije sredinom sedamtesetih čitala nobelovca Markesa - nisam hteo, jer nisam voleo da radim što i svi drugi.

Greška. Koju sam shvatio skoro četvrt veka kasnije, kada sam uzeo u ruke Sto godina samoće - a posle toga i svaki drugi njegov tekst do kog sam došao.


Kada sam u biblioteci naišao na staru knjigu Markesovih novinskih članaka na španskom, rešio sam da testiram moje površno znaje tog jezika i isto veče uzeo da pročitam nekoliko stranica pred spavanje.

Greška. Koju sam shvatio oko četiri sata ujutru - kada sam uvideo da nikom neću moći da objasnim zašto sam proveo noć ne mogavši da se odvojim od serije napetih članaka o skandalu u Italiji sa novootkrivenim detaljima - napisanih pre više od pola veka, i čitanih mukotrpno uz pomoć rečnika.


Kada sam završio čitanje Markesove autobiografije, sa istim naslovom kao i tvoj članak, shvativši da se završava u njegovim tridesetim godinama i da bi mu bio potreban još jedan ili možda dva toma - pobojao sam se da neće napisati nastavak.

Nažalost, to se pokazalo tačnim. Ali kroz sve ono što jeste podelio sa nama, sigurno nas je naučio dovoljno da možemo sa smeškom da izmaštamo njegove kasnije godine i poželimo mu srećan put. I svako malo čitamo njegova stara pisma.

2006.godina je, upravo procitala "Sve moje tuzne kurve" i puna nekog naboja, nadahnuca i zelje da neke utiske podelim sa nekim, ostavim komentar, poprilicno prozet emocijama, ovde na b92 ali na clanak u sportskoj rubrici/tenis/ Nadal pobedio Federera:-) Mora da su se moderatori dobro nasmejali i uopste me je to malo "ludilo" drzalo i dok sam citala njegove druge knjige. Vecni je Markes.

Knjiga Sto godina samoce, za mene, je imala tu sposobnost da modifikuje realnost. Dok sam je citao (na jezeru u Beloj Crkvi, u vozu izmedju Novog Sada i Beograda....) 2000te godine u leto, imao sam utisak da je svet iz knjige izasao iz nje i da vidim one cuvene zute leptire, i tu prasumu, i Buendije kako prolaze.

Krajem 80ih, mama je kupila komplet od 5 knjiga hispanoamerickih (tada se tako nazivalo, ako se neko seca) pisaca. To je moj prvi susret sa "Sto godina samoce". Tvrdi povez, preko toga plavi omotac sa jednostavnom grafikom. Pokusala sam da je procitam u osnovnoj skoli, ali tesko mi je islo. Secam se da mi je sve izgledalo tajanstveno, potpuno drugacije od sveta koji poznajem. Kasnije sam se zaljubila u zbirku njegovih kolumni "Riba je crvena". A, inace, u tom kompletu je i Hose Donoso "Bestidna nocna ptica", i Manuel Puig "Poljubac zene-pauka" ( stariji kazu da je igrana i predstava sa D.Nikolicem i Diklucem u glavnim ulogama). Volim Markesa, jer me cini srecnom. :)