MLZ: Volim intimnu atmosferu kluba

Za B92 MLZ priča o elektronskoj muzici, DJ-ingu, sceni, izdavačkim kućama, radu u studiju, inspiraciji, filmovima Alehadra Žodorvskog i šta publika može da očekuje na nastupu u klubu 20/44...

Koja su bila tvoja prva iskustva sa elektronskom muzikom u severnoj Engleskoj? Da li si imao dodira sa prvim talasom rave kulture devedesetih, i da li je to iskustvo bilo vezano za scenu u Mančesteru?
MLZ: Dolazim iz omanjeg grada koji je oko 40 km udaljen od Mančestera. Prvi klub u koji sam išao zvao se The Angels, počeo sam da odlazim tamo oko 1989/90. Devedesetih godina tamo su nastupali svi DJ-evi koji su bili relevantni za to vreme - DJ Hype, Carl Cox ili stvari kao što je Dream Frequency. Bio je to izrazito lokalan klub, počeo sam da idem tamo kada sam imao 15 godina, radio sam u jednom baru i iz tog razloga sam mogao da besplatno ulazim u klubove. Tako sam se upoznao sa plesnom muzikom. Čim sam počleo da vozim počeli smo da odlazimo u jedan od većih klubova u severnoj Engleskoj koji se zvao The Orbit, to je bilo u Lidsu. Kod njih su dolazila sva velika DJ imena. I to je bilo prvo mesto gde sam čuo Basic Channel, a kada mi se to desilo shvatio sam da zapravo želim da počnem da kreiram svoju muziku, a ne samo da kupujem ploče. Scena u Mančesteru je bila drugačija, tako da smo mi ostali dosta vezani za Lids.

U blizini mog grada bilo je dosta ilegalnih rave zabava u napuštenim skladištima, širom Jorkšira. Tada sam čuo pravi acid-house zvuk. Danas je to sve dosta drugačije, postoje profilisani klubovi za techno, za house zvuk… Na ovim žurkama mogao si da čuješ Happy Mondays zajedno sa Adonis ili DJ PA, sve te različite stilove zajedno jer se sve to smatralo "plesnom muzikom". U današnje vreme svaki od ovih žanrova ima zasebnu razvijenu scenu, a ja se kao DJ trudim da ne pratim taj modus, već da puštam različite stilove.

Da li si prvo kroz DJing počeo da se direktnije uključuješ u scenu plesne muzike?
Puštao sam muziku u lokalnim klubovima, ali sve je zaista uzelo maha dok sam radio za izdavačku kuću City Center Offices. Bio sam njihov zvanični DJ, oni su bili bazirani u Mančesteru i tako sam se upoznao sa tom scenom. Nekoliko godina kasnije, osnovali smo Modern Love, zajedno sa Andy Stottom i partnerom iz projekta Claro Intelecto. Tada sam počeo da objavljujem izdanja. Bavio sam se produkcijom i dosta ranije, ali muzika verovatno nije bila spremna, nije bilo karakterističnog zvuka. Relativno je lako objavljivati muziku, ali nije tako lako da pronađeš sopstveni zvuk. Sada sve to zvuči baš onako kako želim, a ne kao imitacija drugih.

Tokom poslednjih godina bio si deo brojnih produkcijskih i live projekata - Pendle Coven, Millie & Andrea, Demdike Stare, Suum Cuique… Da li specifično radiš pesme za svaki od ovih projekata kada si u studiju, ili samo radiš na muzici i zatim razmišljaš o tome koja od pesama pripada kojem aliasu?
Samo radim na muzici i zatim slušam šta se sa čime najbolje slaže. Na primer, neke od Demdike Stare pesama su moji solo radovi. Neke od pesama koje izdam kao Miles mogu biti editi Demdike sesija. Ništa nije fiksirano, jednostavno volim da se poigravam sa zvukom dok nešto ne zazvuči dobro, snimim to i nastavljam dalje. Prošle godine sam snimio 180-190 pesama, što je zaista puno, nema potrebe da svi ti radovi ugledaju svetlo dana kao zvanična izdanja. Jako je važno imati nekoga ko će sve to odmeriti i odrediti šta će se naći na izdanjima. To rade ljudi koji stoje iza Modern Love, zajedno preslušavamo stvari i odlučujemo šta ćemo uraditi sa materijalom.

Modern Love, posebno u okviru scene u kojoj je aktivna, jedna je od najbolje "kuriranih" izdavačkih kuća, i sa zvučne i sa vizuelne strane…
Da, on zaista ima odličan osećaj za zvuk, i to je jedan od razloga zašto ne izdajem ni za koga drugog. Nema ni potrebe, mi smo svi prijatelji. To je ono najvažnije, i sve drugo dolazi iz toga. Dobijamo puno ponuda, posebno sa Demdike Stare, ali nemamo potrebe da objavljujemo bilo gde drugde. Uradili smo samo dva remiksa kao Demdike Stare (za etikete Honest Jons i Finders Keepers), jer to su takođe naši dobri prijatelji. Draže mi je da radim sa muzikom na taj način, inače lako izgubiš fokus. Postoji i niz projekata za koje ljudi ne znaju da mi stojimo iza njih, objavljujemo iz potpuno anonimno. Važno mi je da muzika može da ima težinu sama po sebi. Koliko vremena provodiš u studiju, s obzirom da si toliko aktivan?
Kada sam u Berlinu, gde sada živim, svaki dan. To me i dalje jako zabavlja, pre svega. Kada sam na turneji, uvek radim u Ableton programu, jer me brzo obuzme dosada dok putujem. Upravo sam radio Ableton radionicu pre neki dan, i pokazao sam "kopije" mojih hardverskih sprava koje imam u softveru, sintisajzere i druge stvari. Na primer, napravio sam analogni sintisajzer Dark Energy u Abletonu, važno mi je da mogu da radim gde god da se nalazim. Dosta vremena provodim i u Britaniji, i ako imam prilike i tamo svakog dana radim na muzici.

U studiju dakle koristiš i dosta hardvera. Da li to znači da na putu uglavnom radiš na skicama koje kasnije završavaš u studiju?
Nije bitno, nekada je samo hardver nekada softver. To mi zaista nije važno. Bitno je da se zabavljam i da završavam stvari. Mislim da sam napisao 40 pesama tokom poslednje 4 nedelje. I to ne zato što radim na brzinu, jednostavno volim da radim tim tempom. Ne bih želeo da se zaglavim, sa muzikom moraš stalno da se krećeš napred. Mnogi ljudi po mesec dana rade na jednoj temi, ali ja moram konstantno da idem napred.

Među svim tvojim projektima, duo Demdike Stare privlači najviše pažnje u poslednje vreme. Kako je on nastao? Takođe se pojavio u trenutku kada je muzika sa sličnom mračnom atmosferom našla svoje mesto u brojnim žanrovima, a "hajp mašina" ju je ubrzo uzela pod svoje. Sa druge strane, Demdiek Stare je svakako različit i ima svoje specifično mesto na sceni. Mislim da su ljudi jednostavno sada spremni za ovakvu vrstu muzike, koja je zapravo sve vreme bila prisutna. Čak i u okviru arhivske muzike ili konkretne muzike šezdesetih godina. Ljudi su bili spremni, i ubrzo je postala pomodna, na neki način. Ali naš projekat je počeo nevezano za sve to, Sean i ja se znamo već 20 godina, i poslednjih 15 ja sam ga ubeđivao da bi trebalo da radi na muzici. Obojica smo želeli da radimo na tome, bez razmišljanja da li će ikada biti objavljeno. Sakupili smo gomilu pesama i poslali ih mom izdavaču. Oni su bili vrlo zainteresovani, iako smo mislili da će to biti rizična muzika za izdanja, jer nije žanrovski profilisana. To jednostavno ne funkcioniše u svetu plesne muzike, ali izgleda da je nama uspelo. Na samom početku smo odlučili da ćemo menjati nešto sa svakim novim izdanjem. Sada imamo dva singla koji će izaći za oko mesec dana, i koji su sasvim različiti od bilo čega što smo radili pre, ekstremniji su. Nadam se da će takođe biti i iznenađujući, na neki način.

Imali ste dosta izdanja i kratkom vremenskom periodu. Da li je to zato što imate stalan tempo rada u studiju?
Želeli smo da se prva tri albuma pojave objedinjeno, i zbog samog grafičkog dizajna koji radi Andy Votel, zaista lep set omota. Sve kompozicije su bile spremne, a kasnije za album "Elemental" želeli smo da imamo još ekstravagantniji format, skup četiri vinilna EP-a. Ali nećemo to ponoviti. Naredna izdanja ćemo raditi brzo i jednostavno. Ljudi nekako misle da smo objavili mnogo muzike, ali kada pažljivije pogledaš, zaista nismo. Poslednje izdanje pojavilo se u decembru 2011. i imalo je 15 pesama, a godinu dana pre toga objavili smo ta tri albuma sa ukupno 23 pesme. To zaista nije prevelika količina muzike. Jednostavno one i dalje zvuče dobro i dobijamo pozive za nastupe na osnovu ovih izdanja, što je fenomenalno. Mnogi producenti osećaju pritisak da konstantno izbacuju izdanja, da budu prisutni i vidljivi, a to nije ono što mi hoćemo. Sledeći na redu je moj solo album, pod imenom Miles, i jedan singl posle toga. Neću dalje raditi na projektu MLZ, taj projekat sam radio u vreme kada mi je cilj bio da emuliram zvuk nekih od mojih omiljenih producenata. Moraš slušati muziku da bi je kreirao, tako da je taj period bio pod jakim uticajem ljudi kao što su Basic Channel, Mika Vaino i drugi…

Na ovogodišnjem Transmediale festivalu u Berlinu imali ste zapažen nastup u velikoj dvorani HKW-a, sa specijalnim nastupom inspirisanim filmovima Alejandra Jodorovskog. Da li ste ikad očekivali da ćete biti u toj poziciji kada ste počinjali sa ovim projektom, i kakav je osećaj? Da li će biti još tematskih projekata?
U suštini ne, ali je divno što dobijamo toliko ponuda. Imaćemo još jedan nastup u Australiji u martu, isti koji smo sa orkestrom izveli na Unsound festivalu prošle godine. Čast je što imamo priliku to da uradimo, ali takođe i veliki stres za nas jer radimo sa "pravim" muzičarima. Sebe i dalje vidim kao klinca koji pritiska dugmiće dok se ne pojavi zvuk koji je prihvatljiv, ne poznajem muziku u tradicionalnom smislu. Ponekad mi je čudna situacija u kojoj se nalazimo. Završili smo i soundtrack za vampirski film "Kiss of the Damned" koji je snimila Zoe Cassavetes, ćerka Johna Cassavetesa. To je svakako oblast u kojoj želimo da istražujemo dalje, pod velikim smo uticajem filmske muzike i arhivskih snimaka iz prošlosti. Za Demdike Stare, atmosfera i raspoloženje su glavni fokusi. Čak i ako je u pitanju techno tema, želimo da je nadahnemo specifičnom atmosferom.

Kao DJ nastupaš isključivo puštajući ploče. Da li je to izbor kojim želiš da ostaneš vezan za tu specifičnu (sub)kulturu, ili ti je važna i dinamika zvuka koju vinili imaju u odnosu na digitalne fajlove?
U smislu nastupa ili performansa, puštanje sa ploča je zaista mnogo bolje. Treba ti i više veštine i iskustva. Veran sam tom načinu jer ploče kupujem već 25 godina i imam zaista prelepu kolekciju house i techno muzike iz koje mogu da puštam šta god poželim. Mogao bih lako da sve to stavim na jedan hard disk, ali mnogo mi je zabavnije da puštam sa vinila nego da puštam fajlove. Kreativnije i zabavnije je, jednostavno volim čitav taj osećaj. Osećam kao da zaista nastupam, a i jednostavno obožavam da i dalje kupujem ploče.

U Beogradu ćeš nastupiti po prvi put, i to u malom klubu koji ima respektabilno ozvučenje za svoju veličinu. Da li i dalje nekada nastupaš na sličnim mestima i da li ti je draži takav kontekst u odnosu na veće klubove i festivale sa ozbiljnim binama?
Moj omiljeni klub je Golden Pudel u Hamburgu, koji je jako mali, možda staje 150 ljudi. Mnogo više volim da nastupam u intimnoj atmosferi, kada možeš da se povežeš sa ljudima. Mislim da je to čitava poenta muzike kao takve. Jako je lepo nastupati na velikoj bini u pravom auditorijumu, ali kada sam DJ puštam plesnu muziku i tada i sam volim da poskočim u njenom ritmu. Ali već sam čuo toliko dobrih stvari o klubu 20/44 da sam siguran da ću se osećati kao kod kuće.