Život kroz objektiv – Eni Libovic

Pošaljite komentar

Iako je danas nedvosmislena vrednost fotografskog stvaralaštva kao oruđa za stvaranje umetnički vrednih dela, onog trenutka kada je taj potencijal otelotvoren postalo je jasno, kao i u svim drugim umetničkim disciplinama, da će ostati privilegija onih najvrednijih i najtalentovanijih ljudi, koji fotografije ne stvaraju da bi od njih živeli, već žive da bi ih stvarali.

Najpoznatiji umetnik u oblasti fotografije danas verovatno je Eni Libovic. Njena životna priča neobična je i krunisana brojnim uspesima. Rođena je u jevrejskoj porodici, u kojoj je otac bio poručnik američkog vazduhoplovstva, zbog čega je Eni od malih nogu bila skitnica. Prativši zaduženja svoga oca često je živela čas na jednom, čas na drugom kraju planete.

Upisala je fakultet na San Francisko institutu na odseku za slikarstvo, ali je posle jednog povrataka sa Filipina i Japana počela da pohađa večernju školu fotografije, koja će je potpuno odvojiti od slikarstva. Potom je živela nekoliko meseci u jednom od kibuca Izraela, što je iskoristila za dalje razvijanje fotografske veštine, da bi se na kraju definitivno vratila u Ameriku, gde je i rođena 1949. godine. Njena karijera od tada polazi uzlaznom putanjom gotovo neverovatnom brzinom.

1970. godine dobila je posao u tek osnovanom, a sada čuvenom časopisu ,,Rolling Stone“, i prvi zadatak joj je bio da kreira naslovnu stranu sa Džonom Lenonom. Dve godine kasnije postala je glavni fotograf ovog magazina i dobila je isti zadatak. Ovaj put njena fotografija postaće istorijska. Pet sati pošto ga je Eni slikala nagog i sklupčanog oko obučene Joko Ono, Džon Lenon je ubijen, dok je naslovna strana sa ovom fotografijom 2005. godine, od strane Američkog udruženja urednika magazina, proglašena najboljom u poslednjih 40 godina.

Eni je u ,,Rolling Stone-u“ ostala do 1983. godine kada se pridružila ekipi famoznog ,,Vanity Fair-a“ u čijoj redakciji je i danas. U ,,Vanity Fair-u“ je do tančina iskristalisala svoj talenat i postala planetarno poznata po brojnim fotografijama portreta holivudskih i drugih zvezda. Međutim, njena vrednost nije se svodila samo na puki dokument izgleda slavnih ličnosti, jer je zapravo njena kreativnost bila ta koja je pri nastanku fotografija uvek odnosila prevagu u ukupnom utisku koji je ostavljala na gledaoca.

Do sada je napravila fotografije sa Bredom Pitom, Anđelinom Džoli, kraljicom Elizabetom, Skarlet Johanson, Kejt Vinslet, Stingom, Bilom Klintonom, Kirom Najtli, Nikol Kidman, Tomom Kruzom, Džordžom Bušom i mnogim drugim. Od ovih se posebno izdvajaju naslovne strane sa nagom Demi Mur u sedmom mesecu trudnoće i Vupi Goldberg u kadi punoj mleka, koje su pored već spomenute fotografije Džona Lenona postale njen zaštitini znak. Nedavno je i za Dizni kompaniju napravila seriju fotografija koje prikazuju slavne ličnosti u ulozi klasičnih Diznijevih junaka iz crtanih filmova.

Pojedini njeni radovi često izazivaju burne reakcije, baš kao i intimna strana njenog života. Naime, Eni je poznatu spisateljicu Suzan Sontag upoznala 1989. godine kada je fotografisala za poleđinu njene knjige. Od tada, pa sve do smrti Sontagove 2004. godine, njih dve su provele u emotivnoj vezi, što je Eni javno priznala tek posle bolešću izazvane i prerane smrti njene ljubavnice, govoreći da je u njoj prepoznala svoju životnu saputnicu ali i konstruktivnog kritičara. Zanimljivo je da njih dve nikada nisu živele u istom stanu već u stanovima koji su bili postavljeni jedan naspram drugog, simbolično obezbeđujući bliskost, jer su kroz prozore na taj način imale pogled jedna na drugu.

Još jedan dokaz umetničkog preplitanja i nemogućnosti razdavajanja intimnog i profesionalnog života svakog umetnika je taj što Eni u svojim fotomonografijama ne odvaja portrete zvezda od onih nje same, svoje rodbine, prijatelja i, naravno, Susan Sontag.

Ali, uživali mi u njenom fotografskom izboru ili ne, pridavali mu epitet komercijalizovanosti ili istinskog umetničkog dela, sigurno je da je Eni Libovic uspela da promeni svet fotografije zauvek i svet uopšte. Njeni radovi mame pogled, prenose poruku, izazivaju komentar i preživljavaju vreme a to je upravo nešto što svako fotografsko delo, sa pretenzijom na epitet umetničkog, teži da postigne. Njoj to polazi za rukom iznova i iznova, sada posle niza godina uspešne karijere, možda i bespotrebno verifikujući talenat koji je odavno postao očigledan i dokazan.