Reborn - Susan Sontag

Pošaljite komentar

Piše: Srđan Sandić

“I intend to do everything...I shall anticipate pleasure everywhere and find it too, for it is everywhere! I shall involve myself wholly.....everything matters!”

Dnevnici koji nisu bili planirani za objavljivanje –objavljeni su. Osećanja, htenja, žudnje, anonimnosti, ideje, potrebe, perverzije u pisano - redukovanoj formi su ogoljena, izbačena, otisnuta...

Suzan Zontag je u jednom razgovoru sa sinom, kako, kao urednik izdanja Reborn -early diaries 1947 – 1964 by Susan Sontag navodi, izjavila : “Ti znaš gde su dnevnici”, a on je to mnogo kasnije, nakon njene smrti – shvatio kao znak ili dozvolu za objavljivanje.

Ono voajersko u nama upravo uvek trči ka detaljima, ka privatnom, ka ne nužno obrazlaganju ponašanja i misli koliko ogoljavanju. Potreba za ulazak u svaki mehanizam emocije, a to nam je uglavnom zanimljivije kod javnih ličnosti, nešto je što bi ova knjiga mogla utažiti, pa čak ako i niste nužno fan Suzan Zontag.

Na izvestan način ovaj tip žurnala čitataoca razoružava bilo kakvog vrednovanja, ako ni zbog čega drugog, onda zbog entuzijazma koji može imati samo četrnaestogodišnjakinja puna gladi i ljubavi prema pisanju i čitanju; potom kao mlada majka, kao feministkinja, kao istraživačica, kao intelektualka, kao emotivna disidentkinja.

Tekstovi obojeni dosetkama, idejama i planovima, svojevrsnim mazohističkim moranjima ili samo prepisanim, ukradenim mislima velikana ono je što se može zvati seksi pisanjem.

Dnevnici u tom smislu razotkrivaju talent i pretpostavke na kojima će kasnije etablirana spisateljica graditi svoj opus kako kroz autore kojima se bavi, tako kroz muziku i teatar koji gorljivo pohodi.

Većina dnevnika mladih ljudi ima istu “glavu i rep”: Obojeni emotivnim disbalansima, erupcijama, haotičnošću i nesigurnostima s aplikatornim tendencijama – pri čemu uvek pokušavaju usmeriti svoj život; ne nužno ga objasniti, već prepričati.

Manfred Jirgensen (Manfred Jürgensen) definiše dnevnik kao pripovedni žanr, dokument savremene istorije (istorije u kojoj nastaje) koju beleži subjekt kao privatni individuum i kao društveni savremenik. Glavna tema dnevničkog subjekta je i pokušaj identifikovanja sebe unutar vlastite egzistencije kao i tumačenje vremena i istorije.

Dnevnik je počela pisati s dvanaest godina. Objavljeni dnevnici kreću od 1947. Već s petnaest uspeva izneti svu anksioznost, bes i razočarenje koji će ju pratiti celi život (barem kao literarni motiv) polazeći od opštih mesta ka vrlo specifičnim privatnim asocijacijama: izgovaranje krive stvari, uvežbavanje govora i/ili šta reći sledeći dan, mržnju unutar porodice i mržnju spram sebe (zbog povremenog laganja) do trenutka priznanja i prepoznavanja da vlastitoj majci nije kćer, već subjekt, prijateljica, sudružnica. Takvom agonijom i tim tonom obuzet je dnevnik u celini.

Kroz Early diaries uspevamo upoznati Zontag i kao mladu, ambicioznu učenicu zaljubljenu u književnost i znanje, punu filozofskih predznaka. Usput i kao hrabru i poprilično decidiranu osobu s nedorečenim, ali i prilično jasno određenim pogledima na svet. U nizu ispisanih fascinacija, dominantnu ulogu imaju gay-straight vokabular, vlastiti gay identitet na kojem vrlo pažljivo “radi”, žena imenom H. i sin David.

Iako je, poput brojnih drugih dnevničkih zapisa, i dnevnik Suzan Zontag prostor u kojem (nesvesna sudbine koja će ga čekati) komunicira sa samom sobom.

Nasuprot brojnim primjerima autora/ki koji su vodili dnevnike s namerom njihovog kasnijeg objavljivanja, ona to nije imala nameru, ali Rif (David Rieff) opravdava izdavanje jer kako kaže: “Da nisam ja to uradio, neko drugi bi”- misleći pri tom na Univerzitet u Kaliforniji u čijemu su arhivu i ostavljeni).

Pitanje koje se zbog toga u ovom slučaju nameće je: s kakvim očekivanjima čitatelj/ka može pristupiti ovom dnevniku? Je li potrebno biti upoznat s delom i životnim putem Suzan Zontag ili mu možemo pristupiti kao samostalnom delu. Uspeo dnevnik (prema Jirgensenu) dokazuje svoju validnost i vrednosti izmjenjivim identitetom ulogâ autora i čitalaca, što je u slučaju ovih dnevnika više nego očito, dakako s nešto manjebrojnom publikom.

Čitalačka recepcija je ovde osuđena na razumevanje i identifikovanje s ovom nimalo prostodušnom autobiografskom formom. Od ekstremne ozbiljnosti, pokušaja etabliranja autoriteta, apsolutne netolerancije spram bilo kakvog mediokritetstva Early Diaries nam otkrivaju i izuzetnu ranjivost autorke koja pomalo iznenađuje.

Dnevnici, kroz pažljivo odabrane delove, pokazuju neverojatan razvoj misli na koju je uticalo intenzivno čitanje kao i dnevni kontakti; od perioda kada je bila učenica, studentkinja koja otkriva svoju biseksualnost do upoznavanja i udaje za Filipa Rifa (Phillipa Rieffa) i rođenja sina.

Najintrigantniji deo dnevnika (u senzacionalističkom značenju) su delovi pisani u Engleskoj, kada je napustila sina i muža s kojim je brak propao i kada ulazi u vrlo intenzivnu lezbijsku vezu.

Postoji nešto katarzično u pristupu pisanju koje je gajila u dnevniku. Nešto tragično i konačno s mišlju o nastavku, nikako predaji - Zontag stalno ističe svoju enormnu glad za znanjem, potrebu za iskušavanjem i isprobavanjem svega što je novo.

Dnevnik je predani svedok toga.