INTERVJU: Rabi Abu-Kalil

Rođeni ste i živeli dvadeset godina u Libanu, kako ste počeli da se bavite muzikom?

Sa svega četiri, pet godina sam počeo sa učenjem arapskog ouda. Roditelji su mi kupili jedan i morao sam da načim da sviram. Tada nisi mogao da biraš, drugi su odlučivali u tvoje ime, nije da se žalim ali - bilo je tako.

Onda sam upisao konzervatorijum u Bejrutu, gde sam studirao klasičnu flautu.

Tokom građanskog rata u Libanu odselio sam se u Nemačku, gde je činjenica da sam vec učio klasičnu flautu pomogla pri upisivanju na konzervatorijum u Minhenu. Tako je sve počelo, studirao sam klasičnu muziku a to što sam učio o dva sveta mi je pomoglo kasnije da komuniciram i sviram sa dobrim zapadnim muzičarima. Lakše je bilo objasniti šta želim ali i razumeti probleme koje oni imaju.

Studirali ste na bejrutskom konzervatorijumu kasnije i minhenskom, imate klasično obrazovanje. Kako ste došli na ideju da pomešate džez i arapsku muziku?

Zapravo ja ne mešam džez i arapsku muziku, ja samo sviram sa džez muzičarima. Ali sam oduvek bio kompozitor i brinuo se o muzici mnogo više kao formi izraza nego stilu. Bio to džez ili ne, nisam baš mnogo razmišljao o tome.

Da ne ispadne da ne volim džez, naprotiv, oduvek sam ga voleo. Ali to mi nije bilo na umu.

Na mnogim pločama i ne sarađujem sa džez muzičarima a kada to činim, nemamo džez idiome u saradnjama. Jedini razlog što sam svirao sa džez muzičarima jeste zato što su tada, za razliku od sadašnjeg vremena, jedino oni bili otvoreni za druge forme izraza.

Lista mesta na kojima ste (Rabih Abou-Khalil Group) nastupali je zaista impresivna! Ipak kada ste na turneji to može biti naporno, mene zanima ona lepa strana a to je, šta vam se najviše dopada kada putujete i nastupate u Evropi?

Nažalost, kada putujemo, ne uspemo da vidimo mnogo od zemlje u koju odlazimo. Obično stignemo popodne, odemo do hotela, istuširamo se, pojedemo nešto i trčimo na tonsku probu i koncert, sledeće jutro smo već u avionu na putu do nekog drugog mesta na kome nastupamo. Ali su me uvek zanimale kulture, i upoznavanje njih koliko je moguće.

Kada sam u prilici, provedem neko vreme u gradovima u kojima sviramo. Zanimljivo je da uvek stignemo da jedemo i to nacionalna jela i to je najbliže kulturi što upoznamo. Čak i toliko nam ipak bude zabavno.



Da li se sećate određene zemlje ili grada gde je publika bila toliko posebna i dobra da ćete je uvek pamtiti?

Zavisi najviše od projekta koji u tom trenutku radimo. Moj prvi koncert u Libanu je bio za pamćenje, mozda ne toliko publika, koja je bila fina već više što je to vrlo lično iskustvo.

Sećam se mnogobrojnih prilika, moj prvi koncert u Nemačkoj, recimo.

Kada sviram u istočnom delu Evrope skoro uvek imam veoma odličnu publiku. Moja muzika se sastoji u čudnim trenucima i mešavinama, pokretima i prelazima iz jednog ritma u drugi a to je mnogo više istočnoevropsko nego arapsko.

Primetio sam da publika u Istočnoj Evropi bolje shvata muzičke funkcije i ritmove koje koristim. Imam osećaj da mnogo više razumeju ono što želim da kažem, nego, recimo, u Nemačkoj.

Imate dvadeset ploča iza sebe. Gde pronalazite toliko inspiracije?

To nije jedna stvar, ima ih mnogo, može biti bilo šta što je emotivno ili što dodirne mojih pet čula. To je univerzalno kada je umetnost u pitanju. Umetnost kuvanja za naš osećaj ukusa, umetnost mirisa, vida... Svaka od ovih stvari me impresionira i inspiriše. Tužne i lepe stvari. Ima toliko toga na svetu da ponekad ne razumem zašto nisu svi kompozitori!

Gde onda da smestimo vašu muziku, orijentalni džez ili "world music", možda nešto sasvim treće?

Nikada nisam razmišljao o kategorijama, i ako poslušate moje poslednje ploče, one nisu džez. Naravno ima džez uticaja ali su one uglavnom forma mnogih izraza. Radio sam dosada sa klasičnim muzičarima, klasičnim orkestrom.

Nisam se bavio samo jednim stilom. Veliki sam fan Frenka Zape (Frank Zappa), on je oduvek bio moj heroj čak i dok sam živeo u Libanu. A ni njega ne možete smestiti u samo jedan stil. Radio je džez, klasiku i mnogo stvari koje ne možete smestiti u jedan žanr, a to me impresionira i ja ne bih voleo da budem tako smešten u jedan žanr. Zbog toga ne znam da li bi ortijentalni džez bio pravi stil.

Bili ste u Sarajevu prošle godine, ali nikada niste bili u Srbiji, zar ne?

Da, ali se mnogo radujem dolasku...

Da li ste upoznali nekoga odavde, možda saznali nešto o zemlji i njenoj kulturi?

Samo sam upoznao promotere, ali me je Istočna Evropa zanimala iz drugih razloga. Ona je bila kolevka u kojoj se susreću raznolike kulture. Zemlje su imale veoma bogata kulturna nasleđa i osećam mnogo uticaja u ovim zemljama i otvorenost prema muzici.

Dolazite na 24. Beogradski džez festival kako biste nam predstavili svoju poslednju ploču „Em Português”. Kažite nam više o tom neobičnom projektu.

Koji, naravno, ima malo veze sa džezom na primer (smeh). Na početku to nije bila moja ideja, luda je ideja ako posmislite da nisam znao reč portugalskog kada smo počeli sa radom. To je bila ideja direktora nacionalnog teatra u Portu, on me je pitao da “smestim” moju muziku sa portugalskim rečima. Delovalo je suludo, ne biste pozvali nekoga u Srbiju i rekli mu da napravi muziku sa srpskim pesmama ako ne govori ni reči srpskog, zar ne? Tako da sam pomislio da je dobra ideja zato što je toliko blesava. Pomislio sam - čudne stvari se u životu dešavaju, zašto da ne probam!

Tako da sam počeo da učim portugalski za ovaj projekat i gledao sam na pesme na kojima sam radio više kao na apstraktne slike. Pokušao sam da se povežem na više načina, prevodlili su mi i čitali tekstove kako bih čuo kako se izgovara. Radio sam sa pevačem koji me je ispravio kadgod se nešto nije moglo uklopiti sa jezikom. Počeo sam da se zabavljam, a moj pevač Rikardo mi je davao jednu po jednu pesmu. Zaista nikada nisam radio sa vokalistom a moj prvi rad je bio na jeziku koji i ne govorim.



Veoma se radujemo što ćemo vas slušati baš u tom projektu u ponedeljak, 27. oktobra u Beogradu. Čuli smo da ste veoma duhoviti i kada ste na sceni, da li ćemo čuti i videti deo vašeg humora i u Beogradu?

Volim da pričam sa publikom. Mislim da vas to poveže lakše sa njima, osetite šta žele i posebno kada vam se ljudi priključe u onome što mislite i radite. Verbalna komunickacija je važna, pa zamislite da izđete na scenu i ne progovorite ni reč!