Lack of Character

Pošaljite komentar

Psihološka istraživanja su pokazala da se moralnost ljudi veoma menja od situacije do situacije, što znači da ne može biti rezulat njihovog (ne)moralnog karaktera. A ovo znači i da je sva etika zasnovana na priči o takvom karakteru promašaj, tvrdi američki filozof John Doris u knjizi “Manjak karaktera”.

Piše: Željka Buturović

Za

Od čega zavisi naša spremnost da pomognemo nepoznatom prolazniku kojem je, recimo, ispala fascikla? Pokazuje se da u velikoj meri zavisi od toga da li smo neposredno pre toga našli pet dinara na ulici. John Doris započinje svoju kritiku karaktera prikazom psihološkog istraživanja u kojem je pokazano da je preko devedeset posto ljudi spremno da pomogne ako je neposredno pre toga u javnoj govornici našlo žeton, dok, ukoliko nije, pomoć pruža manje od deset posto. Dobro izabranim eksperimentima, pažljivom argumentacijom i nepretencioznim tonom, Doris polako objašnjava čitaocu kako se može desiti da (naizgled) dobronamerni, pristojni i moralni ljudi muče pse, ignorišu krike za pomoć i nevinim ljudima daju električne šokove od preko trista volti.

Mnogi ljudi koje mislimo da poznajemo poznajemo samo u odredjenim kontekstima: kao prijatelje, šefove, decu i predsednike vlada. Mi pretpostavljamo da, ako su oni požrtvovani ili arogantni prema nama, da su oni prosto požrtvovane i arogantne osobe, dobri, odnosno loši ljudi, i da će se ta požrtvovanost i arogancija ispoljiti bez obzira da li su učitelji, ljubavnici ili ministri u vladi – dakle, svuda i uvek. Ispostavlja se, medjutim, da je korelacija moralnosti ponašanja u različitim situacijama slaba. Već pre više od pola veka se znalo da poštenje dece, na primer, veoma zavisi od toga da li se radi o poštenju u školi, kući ili školskom dvorištu. A čak i kad se radi o poštenju u školi ponašanje dece zavisi od toga da li se radi o prepisivanju, laganju ili sabiranju poena u svoju korist.

Ovo ne znači da su ljudi potpuno nepredvidljivi, već samo da je teško predvideti njihovo ponašanje u situacijama u kojima ih  nismo videli. Doslednost u ljudskom ponašanju postoji, ali to nije doslednost karaktera, već doslednost sličnog ponašanja u sličnim situacijama koju Doris zove fragmentiranim karakterom. Dakle, umesto intuitivne ideje da čovek ima moralni integritet koji se ispoljava u svim kontekstima, Doris zastupa tezu da je čovek u suštini skup lokalnih osobina uslovljenih kontekstom. Kao rezultat, ono što znamo o drugima, pa čak i onima koje mislimo da dobro poznajemo, je samo delić ovog skupa. Svaki put kad pomislimo da smo nekog provalili na osnovu ovog delića treba da stavimo prst na čelo, smatra Doris.

Protiv

Doris pripada eksperimentalnim filozofima – filozofskom pokretu čiji je cilj da odgovore na filozofska pitanja koristeći znanja i metode nauka, pre svega eksperimentalne psihologije. Rezultati ovog pokreta su, kao i Dorisova knjiga, za sad pre svega negativni jer ukazuju na neadekvanost ponudjenih rešenja, ali nova daju samo u nejasnim obrisima.

Dorisova osnovna teza je da je aristotelovska etika zasnovana na empirijski neadekvatnim premisama, i to je tačno, ali isto važi i za kantovsku i utilitarističku etiku. Razlog zašto su sve ove teorije još uvek u životu uprkos dugoj i intenzivnoj kritici nije u toj meri rezultat zabluda o ljudskoj psihologiji - koje su veoma duboke - već u tome što nema boljih.

Ideja fragmentiranog karaktera je prisutna u psihologiji već više decenija. Upravo zbog problema do kojih su doveli pokušaji njene elaboracije to nije najpopularnija teorija ličnosti u psihologiji. Najpopularnija je upravo teorija da karakter postoji koju Doris s razlogom kritikuje zbog njenih brojnih empirijskih neadekvatnosti.

Sve u svemu

Doris na duhovit i elokventan način dokazuje neintuitivnu tezu da ne postoje zli i nepošteni ljudi, već ljudi koji su zli i nepošteni u odredjenim vrstama situacija. Izuzetne i drastične situacije ne pokazuju kakav je ko zaista, nego kakav je ko u izuzetnim i drastičnim situacijam, što u svakodnevnom životu može ali ne mora da bude relevantno. Doris koristi fragmentirani karakter da bi objasnio kako je moguće da su holokaust organizovali i u njemu učestvovali brižni roditelji, požrtvovani nastavnici i stotine hiljada ni po čemu izuzetnih ljudi.

Doris vidi svoju knjigu kao knjigu filozofije, ali ona je u suštini udžbenik socijalne psihologije za filozofe. To je s jedne strane čini daleko interasantnijim štivom za širu čitalačku publiku, ali s druge ograničava dubinu i originalnost iznete filozofske misli. Podučavanje filozofa psihologiji, prosto, nije filozofija.

“Manjak karaktera” u Srbiji

Političke diskusije u Srbiji su pune poruge i zgražavanja, i umeren i analitičan ton kojim Doris pristupa osetljivim moralnim pitanjima bi mogao da posluži kao koristan uzor. A ideja o fragmentiranom karakteru je neprijatno ali nužno podsećanje da je energična osuda drugih jedno, a moralno ponašanje u okolnostima iskušenja nešto sasvim drugo.