Svakidašnja jadikovka

Bravo macko!

Ovo mora da je pisao neko ko se ne bavi umetnoscu, a stoji iza finansiranja iste. Tuzne price i nerazumne vlade koje ne znaju da je umjetnost lice kulture i tradicije jednog naroda .

Tako je, medjutim, kao što se kaže da za državu da treba da kreira podsticajan ambijent za ulaganja u biznis, ona treba da pomogne kreiranju kultrunog ambijenta i da oplemenjuje kulturni identitet. Pri tome da bude ideološki neutralna i da istovremeno vodi računa o kulturnom identitetu koji nije monopol niti kulture opanka niti titoističkokrležijanskih vizije umetnosti (iako i za ove poglede treba biti otvoren). Pri tome reproduktivna umetnost je samo jedan aspekt kulture i odgoja publike, kao i komunikacije te kulture sa drugim kulturama. Tu su i generalno obrazovanje, istorija, arheologija, ponovna čitanja sopstvene istorije i istorije umetnosti bez predrasuda (dakle da ima mesta za sve i opanak viziju i titoističkorkležiansku viziju ali brate da se ne svodi manihejski na njih). Npr. zbog titoizma istorija umetnosti kraljevine Jugoslavije i danas deluje kao tera inkognita, dok opančari svode identitet na užu Srbiju. Ambijent treba da kreira publiku, a pri tome treba novca da bi se kreirala i publika za srpsku kulturu u svetu. Npr. kinta koju minstarstvo daje za finansiranje prevođenja (pa makar i po krležijanskotitoističkom ukusu) je presmešna. Dakle da, novac ne zamenjuje autentičnu motivaciju umetnkia ali olakšava komuniciranje umetnosti sa publikom i širi krug njenih primalaca. Za početak vredelo bi ulagati u infrastrukturu npr. u srpske kulturne centre postojeće i nove, pa makar ih u početku vodili krležijanci ili šumadinci.

Bravo macko!

Tako je, medjutim, kao što se kaže da za državu da treba da kreira podsticajan ambijent za ulaganja u biznis, ona treba da pomogne kreiranju kultrunog ambijenta i da oplemenjuje kulturni identitet. Pri tome da bude ideološki neutralna i da istovremeno vodi računa o kulturnom identitetu koji nije monopol niti kulture opanka niti titoističkokrležijanskih vizije umetnosti (iako i za ove poglede treba biti otvoren). Pri tome reproduktivna umetnost je samo jedan aspekt kulture i odgoja publike, kao i komunikacije te kulture sa drugim kulturama. Tu su i generalno obrazovanje, istorija, arheologija, ponovna čitanja sopstvene istorije i istorije umetnosti bez predrasuda (dakle da ima mesta za sve i opanak viziju i titoističkorkležiansku viziju ali brate da se ne svodi manihejski na njih). Npr. zbog titoizma istorija umetnosti kraljevine Jugoslavije i danas deluje kao tera inkognita, dok opančari svode identitet na užu Srbiju. Ambijent treba da kreira publiku, a pri tome treba novca da bi se kreirala i publika za srpsku kulturu u svetu. Npr. kinta koju minstarstvo daje za finansiranje prevođenja (pa makar i po krležijanskotitoističkom ukusu) je presmešna. Dakle da, novac ne zamenjuje autentičnu motivaciju umetnkia ali olakšava komuniciranje umetnosti sa publikom i širi krug njenih primalaca. Za početak vredelo bi ulagati u infrastrukturu npr. u srpske kulturne centre postojeće i nove, pa makar ih u početku vodili krležijanci ili šumadinci.

Ovo mora da je pisao neko ko se ne bavi umetnoscu, a stoji iza finansiranja iste. Tuzne price i nerazumne vlade koje ne znaju da je umjetnost lice kulture i tradicije jednog naroda .