4. jun 2007. | Nancy Etcoff: Survival of the Prettiest. Anchor Books, 2000.

Zakon lepšeg

Važnost koju pridajemo fizičkoj lepoti - kao i šta je to što smatramo lepim - je rezultat prirodne selekcije koja je kroz milenijume davala prednost onima kojima su se sviđali mladi i zdravi a ne bolesni i stari. Univerzalnost mnogih normi lepote kroz istoriju i kulture, koja, uprkos uvreženom mišljenju o njihovoj proizvoljnosti i promenljivosti, zaista postoji, je takođe rezultat evolucije - neke su od stavova koje zastupa Nancy Etcoff u knjizi „Zakon lepšeg“.

Piše: Željka Buturović

ZA

Zašto su nam bubuljice ružne? Ukratko, zato što oni kojima su bubuljice bile lepe, ili im bar nisu smetale, nisu za sobom ostavili potomke koji bi danas zastupali drugačije mišljenje. A nisu ih ostavili zato što postoji korelacija između bolesti i izgleda kože. Drevni ljubitelji bubuljica su se u proseku ženili manje zdravim ženama, pa su i njihovi potomci bili manje zdravi a njihovi geni na duge staze izumirali. Mi danas smo potomci ljudi koji su o bubuljicama vodili računa i generalno fizičkom izgledu pridavali ogroman značaj.

Važnost lepote je naravno najveća u domenu seksa i ljubavi. Muškarci širom sveta i sami priznaju da im je fizička lepota najvažnija osobina kod žena. Žene to znaju, pa se od pamtiveka podvrgavaju bolnim i opasnim metodama čiji je cilj da se približe idealu ženske lepote, koji ima petnaest godina, sjajnu kosu i blistav ten. Savremena industrija šminke i plastičnih operacija samo je najnovija i najuspešnija epizoda u večitoj trci da se izgleda što lepše.

Optuživanje savremene civilizacije i medija sa opsednutost mladošću i lepotom nemaju osnova, smatra Etcoff. U poređenju sa drugim kulturama, savremena civilizacija zapravo stavlja manji naglasak na fizičku lepotu i mladost nego što je slučaj sa drugim mestima. Neka psihološka istraživanja su na primer pokazala da je frekvencija parazitskih bolesti najbolji prediktor važnosti koja se pridaje fizičkoj lepoti u datoj kulturi – po pretpostavci zato što je lepota u takvim kulturama pouzdan signal da osoba nije bolesna, što je tamo veoma važno. A malo gde u civilizovanom svetu se neudate žene od dvadeset godina smatraju usedelicama, kao što je slučaj u mnogim primitivnim društvima i dobrom delu istorije naše civilizacije.

Suprotno tezi mnogih feministkinja da industrija kozmetike radi protiv interesa žena, ona pre svega radi protiv interesa muškaraca pošto frustrira njihove pokušaje da odvoje žito od kukolja. Muškarci vole kako našminkane žene izgledaju, ali ne i to da je takav izgled moguće postići veštačkim sredstvima, tvrdi Etcoff i citira sto godina star zahtev za poništenjem braka razočaranog muškarca koji je otkrio da njegova nevesta bez šminke izgleda kao baba.

Etcoff ne tvrdi da mediji nemaju nikakvog uticaja na nas. Njihov najpogubniji uticaj je verovatno u tome što nam daju pogrešnu sliku o svetu u kojem živimo a za koji mislimo da poseduje mnogo više lepih ljudi nego što je zaista slučaj. To čini da neki od nas postaju veoma izbirljivi ili nezadovoljni svojim partnerima, jer imaju iluziju da mogu da imaju mnogo bolje, tj. lepše. A ne mogu. Etcoff navodi psihološka istraživanja koja pokazuju da posmatranje lepih ljudi u filmovima i časopisima zaista smanjuje zadovoljstvo vezama, partnerom i brakom u prilog ovoj tezi.

PROTIV

Mnogi kritičari hvale sposobnost Etcoff da u “Zakonu lepšeg” iskombinuje naučne podatke, istorijske anegdote i fenomene popularne kulture. Knjiga zaista jeste veoma zabavna, ali u nekoj meri nedosledna i površna, budući da olako prelazi preko protivrečnosti u naučnoj literaturi kao i onih koje sama kreira nesistematskom upotrebom različitih objašnjenja za iste pojave.

Na primer, Etcoff naizmenično objašnjava popularnost određenih svojstava, kao što su mali nos ili krupne oči kod žena, rezultatima prirodne selekcije, seksualne selekcije, i njihovim nusproizvodima, bez da sistematski suprostavlja ova različita objašnjenja. Uopšte, Etcoff olako postulira evolucioni procese, podrazumevajući da konkretni navedeni mehanizam selekcije proizvodi odredjeni komplikovan rezultat i kad to nije nimalo očigledno.

SVE U SVEMU

Činjenice i stavovi koje Etcoff navodi su u mnogim religioznim ali i “progresivnim” krugovima postale pravi tabu. “Zakon lepšeg” na vedar i diskretan način kontrira osporavanju i relativizaciji lepote i rehabilituje najobičniji zdrav razum. Jer, u grubim crtama, Etcoff samo potvrdjuje ono što svi negde znamo, uprkos ubedjivanju - a možda i priželjkivanju - da to nije istina.

Međutim, nisu univerzalne samo naša percepcija lepog i naša čežnja za istim, već i naša svest da takvu lepotu, ako uopšte, posedujemo samo u kratkom periodu života. Etcoff uspešno zaobilazi patetiku ilustrujući ovu univerzalno tragičnu dimenziju života dirljivim primerima.

"ZAKON LEPŠEG" U SRBIJI

Na to, koliko nam se neko fizički sviđa, i koliko nam je to važno, je veoma teško uticati. Argument i činjenice iznete u “Zakonu lepšeg” bi i neke ljude u Srbiji oslobodili pritiska negiranja očiglednog i menjanja nepromenljivog.